Ово можда нисте знали

ЗЛАТНИ ГЛАС ИЗА РЕШЕТАКА

Од Индонезије до Гвајане, птице у кавезима певају за славу својих власника

Уколико се нађете у југоисточној Азији, Белгији, Суринаму или на Куби, можда ћете се затећи усред веома необичног спортског догађаја са животињама. Неће то бити трке коња, паса, глодара, чак ни пужева или бубашваба, које су постале уобичајена разонода у разним друштвима. У деветнаест земаља широм планете одвијају се певачка такмичења птица.
   Мало се зна о пореклу овог јединственог „спорта”. Изгледа да се у слично време независно појавио у две земље. Писана сведочанства из Азије помињу таква надметања у Јапану током раздобља Едо (17–19. век), а она из Европе памте такмичења код Фламанаца у данашњој Белгији пред крај 16. столећа. У додирима различитих друштава, као и током колонизације, певачка надметања птица проширила су се по другим земљама света. Мада су ова такмичења у много чему различита од земље до земље, нека правила су заједничка, али и неке недаће које овај спорт изазива, било намерно или случајно.

   Једна сличност која се примећује и данас јесте да су готово сви такмичари мушког пола. То се односи и на тренере птица и на саме птице. У Белгији се данас финкенспортом („спортом зеба”) бави преко 10.000 људи. Кавези се поређају дуж отвореног простора (обичај налаже – дуж улице). С размаком од око два метра између кавеза, мужјаци зебе (Fringilla coelebs) певају једни другима. Довољно је да виде другог мужјака на својој територији да почну да певају вероватно врло грубе речи у „птичјем речнику”. У следећу рунду пролазе птице које заврше песму траженим изразом.
   Забрањено је користити дивље птице, а такмичари већином узгајају своје птице и брижљиво их тренирају снимцима птичје песме, држећи их на посебним дијетама, како би биле снажније. По томе подсећају на такмичења канаринаца (Serinus canaria) која се одржавају у Пољској и Русији.

Могуће да су војници пренели птичја надметања у Шпанију из Фландрије, која је некад била под истом хабзбуршком круном. Међутим, спорт силвестризмо мало је другачији. Као у Белгији, власници птица не добијају много више од плакета и трофеја (бар не званично), али такмичарски жар је снажан. Невоља је у томе што многи верују да узгајане птице никад неће певати тако слатко као уловљене дивље птице. Иако је хватање дивљих птица певачица забрањено законом, на црном тржишту оне ловцу донесу између 1500 и 3000 евра. На мети су најчешће зебе и зимовке. Мада обичај налаже да се птица ослободи после такмичења, и кратко заточеништво често лоше утиче на њих. Уклањање мужјака из природне околине, и то баш оних који својом песмом највише привлаче женке, неповољнијим чини већ лоше стање ових птица у дивљини. Промене се усвајају – али споро.
   Слична невоља прати такмичења на Куби, где су сигурно стигла са шпанским освајачима и досељеницима. Сама такмичења су потпуно изван закона од пре неколико година, али и даље се одржавају полутајно. Узгој птица певачица није јефтин ни једноставан, па многи радије купују птице и не питају одакле долазе. Мужјаци који се још нису доказали обично су на нижој цени. Колико год да су незваничне, награде су сигурно привлачне, јер су неке птице на Куби већ у невољи, као Phonipara canora из породице танаџера, или Passerina ciris из породице кардинала. Забране и опомене кубанске владе да ће криволов уништити природу можда и даље значе мање од зараде. Шверцери су почели да пребацују птице на Флориду, где се такмичења одржавају међу Американцима кубанског порекла.



    Исто тако, преузевши га од радника с индонежанског острва Јава које су колонијалне власти досељивале у Јужну Америку, досељеници из Суринама и Гвајане пренели су овај спорт претежно у Њујорк. Кавези с мужјацима зеба поставе се на металне шипке пободене у земљу. Судије броје песме, а побеђује птица која прва запева по педесети пут. Такмичење је веома вољено у Гвајани, Суринаму и на северу Бразила, али штети биодиверзитету јер је обичај да се хватају дивље птице. У неким деловима Гвајане танаџерка Sporophila angolensis готово да је нестала. Оне још мање срећне заврше у коферима и џеповима шверцера који покушавају да их пренесу на север САД. Неискусне птице нису скупе, али препродаја шампиона може да донесе зараду од неколико хиљада долара.
   Југоисточна Азија је ипак средиште овог спорта. Према неким биолозима, тамошње птице развиле су гласне и препознатљиве песме да би се боље споразумевале у густој прашуми. Такмичења на Филипинама, у Вијетнаму, Брунеју и другим земљама доносе велике званичне награде тренерима птица. Изузетно честа су такмичења у Тајланду, нарочито на југу земље. Овде се најчешће такмиче домаћи ћубасти булбули (Pycnonotus jocosus), а тренери долазе и из околних земаља. Ћубасти такмичари се просуђују по броју песама. До четврте рунде стиже булбул који је отпевао бар три песме у свакој претходној рунди (четврт минута), а шампион је птица која је највише певала. Надаренији булбули отпевају и осам мелодија по рунди.

Баштина певачких такмичења птица веома је дуга и и даље живахна у Индонезији, нарочито на Јави. Кавези стоје на шипкама или се каче о куке на таваници, а најчешће се оцењује лепота песме. Дакле, птица која пева најлепше, најгласније, најдуже и најзвонкијим гласом осваја прво место. Омиљени такмичари су домаће шаме (Copsychus malabaricus) и афрички розенколиси (Agapornis roseicollis). То, ипак, не спречава криволов и незакониту трговину. Држава и друштва за заштиту животиња овде су пошла другим правцем, па уз помоћ самих такмичара у кавезима покушавају да освесте људе о очувању природе и важности дивљих птица.

Птичји пој у Србији
Године 2014. Савез Србије за очување и одгој егзотичних, дивљих и заштићених животиња приредио је Први балкански шампионат у песми штиглића (carduelis carduelis balcanica), чиме је у повести птичарства у Србији започето ново поглавље, које се и даље исписује. Удружење „Славуј” из Београда придружило се том милозвучном спорту прошлог лета, организовавши прво савезно такмичење у песми канаринаца славујара откад је та подврста – способна да произведе чак троструко више мелодија од осталих сродника – призната у свету.


  Слична традиција влада у Малезији, а можда је најразвијенија у суседном Сингапуру. Ту се јасно види разлика у очувању природе између сиромашнијих земаља и оних у којима влада благостање. Криволов и шверц нису непознати у Сингапуру, али ипак више од две трећине тренера радије бира припитомљене, а не дивље птице. Кавези се каче на отвореном, на металне шипке високе до пет метара. Понос тренера не показују само птице већ и кавези. Преко пољане брзо забрује шаме, булбули, кинески хвамеји (Garrulax canorus), зебрасте грлице (Geopelia striata), индијске белооке (Zosterops palpebrosus) и друге птице. Оцењују се по боји гласа, дужини и мелодичности песама, броју песама и израза, па чак и перју и по томе како се крећу у кавезу и „позирају”. Једини начин да се очувају ова такмичења, која је Сингапур уписао у нематеријалну светску баштину, јесте да се очувају и птице у дивљини.

Птице су непосредно корисне и за људе: и то као много више од певача песама које нас умирују. Заједништво човека и украсних птица почело је у времену пре писане речи, а чување украсних птица одаје један од најраније записаних језика, сумерски, који има реч за птичји кавез. Мада се може расправљати о томе да ли песма птица звучи слађе иза решетака или са гране, нема расправе о томе да ли су дивље птице потребне свету.

Број: 3680 2022.
Аутор: Урош Рајчевић