За читање и уживање – Соња Ћирић

ТРЕЋИ ДАН

(одломак из романа Осам соба наше слободе, несвакидашње приче о осморо деце која, у страху од вируса, проводе осам дана у вешерници на врху зграде у којој станују).

Рођендански сто је поставила најстручнија међу нама – Нера. Било је небројено жужуа, мини пица и осталих пецива које смемо да једемо само на рођенданима зато што спадају у нездраву брзу храну. Имали смо и кока-колу, и остало газирано, што нам такође бране.

Марија је, оног секунда кад смо отворили прву кутију са жужуом, још пре него што смо их пресули у чинију, зграбила онолико комада колико је могло да јој стане у обе шаке, измакла се у ћоше и почела халапљиво да их једе.

– Ако ме неко тражи, бићу у салону. Волим да једем жужу у фотељи! Марија, хоћеш и ти? Ема, Неро, девојке? – као, позвала их је Лина и понела једну чинију, а Марија је буквално дотрчала.

– Како си знала да волим жужу? А не смем да једем ништа што гоји. Моја мама је буцмаста па се боји да ћу и ја бити таква. Она ми сваког дана спреми ужину за школу да не бих јела пециво из пекаре, и да ми новца тачно колико ми треба за јогурт. А ја онда за те паре купим неколико жужуа – признала је Марија, а остале девојке су јој дале за право.

– Мени мама не дозвољава ништа газирано, само цеђено, али мислим да је свесна да се ја на свакој журки буквално напијем кока коле. Надујем се  ко буре! – поверила се Ема.

– Ја немам тих проблема, мени мама дозвољава чак и да се шминкам. Кад ме је први пут затекла са маскаром на трепавицама, рекла је супер си се нашминкала, и одвела ме да купимо маскару и остало зато што није хигијенски користити туђу шминку – испричала је Нера, а Марија им је открила да пре сваке журке девојке из одељења дођу код Нере да се нашминкају, кришом од својих мама.

– Ја чак држим своју шминку у њеној соби – додала је.

Оги је прекинуо њихове женске теме:

– Време је за поклоне! – рекао је, и ми смо се сви окупили око Лине.

– Нисмо ти ништа купили, али ипак имамо поклон за тебе. Ево изволи – рекао је Реља и пружио јој малу квадратну кутију увијену у дречеће-црвен сјајни папир.

Лина је пажљиво одмотала папир да се не поцепа, отворила кутију, извадила шарене папириће. Све у тоталној тишини.

– То су наше жеље за рођендан – објаснила јој је Нера – Ево, ја ћу прва:

„Зажмури. И замисли да си на свом следећем рођендану, да је журка завршена, а ти си затрпана поклонима и не знаш који прво да отвориш. Желим ти пуно поклона у животу.”

            Наставила је Миша:

            „Гледала сам те с терасе једном, како учиш да возиш ролшуе. Тата је био поред тебе. Помагао ти је и стрепео да не паднеш и повредиш се. Теби то није пријало, рекла си му да ћеш сама, и он је отишао. Покушавала си сто пута, није ти ишло, али си била упорна. Било је то давно, кад си била мала.

            Желим ти да шта год да радиш, не одустанеш.”

– Нећу, обећавам – рекла је Лина узбуђено.

            Трећи је био Павле:

            „Желим ти да их све победиш! Ти знаш кога.”

– Знам... волела бих.

            Следећа је била Марија:

            „Знаш она моја љубичаста мајица што си је пробала? Е, па боље ти стоји него мени. Не бих ти ово никад признала да ти није рођендан. Желим ти да ти све мајице стоје тако лепо као моја љубичаста мајица!”

Устала је Ема:

            „Желим да ти међу гостима идуће године буде неко због кога си данас поцрвенела. Али не само као друг.”

            Следећи је био Оги:

            „Желим ти да се ово брзо заврши.”

– И ја теби, Оги – одговорила је Лина.

            Реља је био последњи:

            „Драга Лина, хвала ти за најлепшу журку у мом животу. Желим ти да ми и наредне буду овако лепе.”

– Ниси био баш прецизан, али схватили смо – рекла му је Миша, а Лина му се насмешила, узела свој поклон и спаковала га у торбу.

– Да буде на сувом и тамном месту – рекла је, а ми смо је разумели.

– А сад – торта! Узмите тањириће – командовао је Реља, и запалио шарене свећице.

Сви смо знали шта је Лина пожелела, и пре него што их је одувала.

Торта је била као са филма: Марија ју је окитила разним шаренишима тако да је изгледала као да је сва у цвећу, била је сва од фила од неколико врста чоколаде, ништа тесто! Фантастика! И врло велика је била, свако је појео по два-три парчета. Лина је све време надгледала да ли неком нешто треба, водила је рачуна да свако добије исти број парчића, сви смо се дивили како уме прецизно да сече торту, у једном моменту смо са њеног телефона послали поруку Маријином тати да никад у животу нисмо јели бољу торту, и последње парче смо поделили на осам делова да засладимо. Оги је на крају полизао послужавник.

– Ја ово никад не бих смео да урадим код куће, Мака ми не би дала. Она је сва у некаквим правилима. Људи, која слобода! – рекао је.

– Стварно, нема их! Родитеља! Јел’ сте приметили? У ствари, можда се то само мени дешава, можда нико од вас... – почео је Павле, а Марија га је прекинула:

– Хоћеш да кажеш да осећаш као да су родитељи ту и кад нису?

– Па да! Чак и кад сам начисто сам у кући чујем мамим глас немој да пијеш сок из фрижидера, болеће те грло! Вечерас је први пут у животу нисам чуо! – потврдио је Павле.

Соња Ћирић, новинар и писац, објавила је пет романа за тинејџере и два за пунолетне читаоце. Њен роман Нећу да мислим на Праг добио је награду „Политикиног Забавника” за 2019. годину, уз још четири угледна признања. Роман Осам соба наше слободе у издању „Лагуне” нашао се у најужем избору за нашу овогодишњу награду.

– Ја сам прошле суботе на Сташиној журки два пута јасно и гласно чула маму! Први пут како ми каже – немој да играш са Пецом, није он твој ниво, а други пут – закопчај се, шта си се раздрљила. Вечерас – ништа! Нигде је нема, ни ње ни тате, ни Јеле, ни никог! – признала је Марија.

– Ко ти је та Јела? Старија сестра? Она што више не станује с вама? – питала је Лина.

– Да, удала се прошле године, али долазе на ручак сваке суботе. Од како је отишла, моја мама кува само за ту суботу, за њу. Ја као да више не постојим – додала је Марија.

– Јела? То је много лепо име – изјавио је Оги некако занесено, што је нама било изузетно смешно. Он се, међутим, уопште није поколебао.

– Јела је моја девојка, идемо заједно у предшколско, ићи ћемо и у исту школу, венчаћемо се, и нећемо да се разведемо – рекао је, и одмах нас заинтересовао. – Кад се играмо „Ти продужи” она у кругу увек седне поред мене, а васпитачица каже да се нас двоје одлично допуњујемо у причању прича – објаснио је Оги и сео на под.

Ми смо га следили. Направили смо круг.

            – Њен тата ме не воли, каже да сам јој ја напунио мозак измишљотинама па она по цео дан нешто машта. Кад нас је напао вирус, он ју је послао код бабе и деде у село, наврх неке планине где нема домета како не бисмо могли да се чујемо. Али, отићи ће вирус и она ће морати да се врати, мораће да иде у школу и ми ћемо опет бити заједно. Договорили смо се да ћемо седети у истој клупи.

            Оги је погледао Ему која је седела до њега у кругу, и она је наставила причу:

– И моји тата и мама су седели у истој клупи и на истом месту, у истој учионици, али у различитим сменама. Једног дана је тата заборавио рукавицу у клупи. Мама је дошла у школу у послеподневну смену, нашла рукавицу, и оставила цедуљу у клупи да је рукавица код ње. Тако су почели да се дописују. Он напише писамце и остави га у клупи, она га нађе, одговори, и тако сваког дана целог осмог разреда! Уопште се нису познавали. Видели су се тек на прослави матуре. И, ето, то је та прича о њима. Моја мама чува све татине цедуљице. Тића ми је рекла да тата не воли ни њу ни мене. Каже и да је зато он отишао у Канаду. И да би мојој мами живот био другачији да мене није родила, каже да она сад не би била сама. Као, неће нико жену с дететом. Ништа јој не верујем!

            Ема је погледала Павла који је седео поред ње, и он је наставио причу:

– Веруј ми, сто пута ми је поновио Игор да је чуо Олгицу како прича Зорани да ће ме звати на дејт! Стајао је у учионици поред отвореног прозора на великом одмору а њих две су биле испод прозора, у дворишту, и све их је чуо шта причају. Као, Олгица је рекла да је гледам од петог основне а ни једном је нисам позвао на дејт, па ће зато она мене! Било је то прошле недеље. Размишљам да ако, кад једном изађемо одавде, позовем ја њу ако она мене заборави.

Павле је погледао Мишу која је седела поред њега и она је наставила причу.

– Нећу никад да заборавим како је уживао док је свирао. Мама ме је одвела на новогодишњи концерт за децу, а ја се од свега сећам само тог једног дечка. Као фотку га памтим, јасно, као да је овде. Свира и ужива! Па ти који га слушаш, не чујеш музику као музику него као уживање. Био је то мој први концерт у животу. После тога никад нико није свирао као он, а многе сам их слушала.

Миша је погледала Марију поред себе и она је наставила причу.

– Ја волим да слушам, не волим да причам. Од како сам се родила мама ми је причала бајке, па ваљда зато... Све оне имају срећан крај и правда победи...

Марија је погледала Неру поред себе и она је наставила причу.

– Нема правде на овом свету! Моја мама тврди да сам ја још у вртићу то научила. Каже да је једном дошла по мене, кренуле смо кући, а ја сам насред улице почела да плачем. Рекла сам јој: имала сам две карамеле и једну сам пружила Неши, а он није хтео. Хоћу Милијанину чоколадну, рекао је и појео њену бомбону. Мама каже да сам целим путем до куће понављала боли ме, мама, много ме боли. Ја се тога не сећам, а Нешу виђам. Иде са мном у школу и много је дебео.

Нера је погледала Лину поред себе и она је наставила причу.

            – Тај Неша је из мог одељења, и није дебео, само га мама много тронта, и не воли физичко. Воли игрице. Врло је скроман и повучен, ретко кад прича о себи. Наш тата виђа на пијаци његовог тату, па је чуо да је Неша измислио некакву игрицу и добио награду на неком конкурсу у Италији. Ја сам то одмах јавила Срђану из Павловог одељења, то је онај што води рачуна о школском сајту, да то објави, а он ми је рекао кога брига за Нешу. Да нисмо у вешерници, и да сам направила рођендан у стану, ја бих га сигурно позвала.

            Лина је погледала Рељу и он је наставио причу.

            – Позив је лепа реч. Неко неког позива да ураде нешто заједно и да им после тога буде боље, да се друже, заљубе, и да због њих и другима буде боље. Ето, видите: да нас Лина није позвала на рођендан, и да нас Оги није позвао на ову игру, ми... па ми сада не бисмо били овако заједно како смо заједно, разумете шта хоћу да кажем. Наша српкиња нам је показала да слушамо речи и мислимо о њима. Јер речи нису само нешто што нам излази из уста, него имају лик и карактер. Ето то сам хтео да кажем, и драго ми је што сам рекао. Него, колико је сати?

– 23 и 50 – обавестио га је Оги.

– Супер, право време за дискаћ! – рекао је Реља и, ми смо поскакали.

Јер, какав би то рођендан био без ђуске!