Живот (ни)је бајка – Сергеј Довлатов, писац

ТИХА МУЗИКА ЗДРАВОГ РАЗУМА

Када је из домовине ограђене гвозденом завесом избегао у Америку, руски писац и новинар носио је само један кофер. Међутим, у души је крио невидљиви пртљаг, сачињен од будућих књига. А онда је свету дао горку пилулу истине увијену у хумор, лековиту за све, а нарочито Стаљинове следбенике.

Славу стечену на Западу Сергеј Довлатов поновио је и у Совјетском Савезу, али тек након „перестројке”, већих промена и слобода остварених за време Горбачова. Нажалост, није сазнао да је и тамо постао култни писац, јер је прерано преминуо, не дочекавши четрдесет девети рођендан.
   Погођен вешћу о његовој смрти, песник и нобеловац Јосиф Бродски написао је есеј. Приповетке друга из младости оценио је као песничке, а подсетио се и дана упознавања и дружења у Лењинграду (Санкт Петербург). У високом и стаситом „диву” одмах је спазио нешто дечачко, па га је, и даље га ословљавајући на „Ви”, одмиља звао Серјожа.
   Како су се као студенти кретали у истим круговима, сретали су се у редакцијама, на седељкама код пријатеља, у кафеима, редовима за биоскоп... Заљубљивали су се у исте девојке, а Бродски је знао да је Довлатов на том пољу јачи, јер су га због сличности са глумцем Омаром Шарифом на факултету звали „наш Арапин”. Касније су у Америци често разговарали телефоном – песник је радо слушао пријатан глас колеге, његов громогласан смех и успомене на одрастање у „вољеној и ужасној земљи”.

Група или рупа

   Сергеј Донатович Довлатов рођен је 3. септембра 1941. године у Уфи, на истоку Русије, где су се његови родитељи из Лењинграда склонили због Другог светског рата. Од мајке Јерменке, глумице, и оца Јеврејина, позоришног редитеља, стекао је уметничке склоности, док је од очуха узео презиме по коме се прославио.
   Као дечак пуцао је од здравља и снаге, па су му укућани говорили да личи на деду по оцу, људину високу „седам стопа” који у уста ставља целу јабуку и има чудовишан апетит. У шестој години сазнао је да су му деду затворили као „белгијског шпијуна”, а затим по наређењу Стаљина стрељали без доказа. (Деду и остале чланове породице описао је у књизи „Наши”, на дирљив и комичан начин.)
   Већ одмалена запазио је да комунистички сан о једнакости не прелази у јаву: питао се зашто неки имају доста новца, лимузину и летњиковац („дачу”), а други, попут њих, морају да пазе на сваку пару. Због танких новчаника лагао је мајку да уместо чоколаде воли јефтине карамеле, да мрзи воће и да му не требају нове ципеле и играчке.
    У школи је наизменично учио рђаво и сјајно: након низања двојки, умео је да заблиста и као најбољи оде на такмичење. Неколико година после Стаљинове смрти упустио се са рођацима у озбиљне расправе: тврдио је да народ није изгубио вођу, већ бандита налик Шекспировим зликовцима! Иако су му теча и ујак одговарали да је тикван који се не разуме у политику, остајао је при своме.
   Бринуо је што му мајка сада ради као коректор у новинама, јер се због словне грешке и код нових „мутних вођа” могло завршити у затвору. Рецимо, ако би се у куцању изоставило једно слово и „бољшевичка група” штампала као „бољшевичка рупа”, власт је тражила кривце. Упражњено место ухапшеног покретало је премештаје, на радост многих:
   „Масе нижих бирократа пењале су се службеном лествицом.”

Робијашка зона

   Довлатов је средњу школу завршио 1958. године и наредног лета уписао студије финског језика и књижевности на Филолошком факултету у Лењинграду. Стекао је нове „брадате, загонетне и мрачне” пријатеље, а упознао је и Јосифа Бродског, коме се дивио као песнику. Пошто му је доносио на оцену своје прве приче, помало га се и бојао. Међутим, приликом борбе за наклоност исте девојке, „кратко подшишане лепушкасте тврђаве”, наступао је неустрашиво – није марио да ли ће се његов строги критичар наљутити што је „тврђава пала”. И са супарницима склоним тучи лако је излазио на крај, јер је у то време као „тешкаш” тренирао бокс.
    Када је кроз две године (због честих изостанака са предавања) избачен са факултета, морао је да слуша мајчине грдње. Уверен да је способан за самосталан живот и брак, ускоро се оженио Асјом. Када је 1962. године регрутован у војску, изненадио се што су га поставили за чувара и надзорника робијашког логора на северу земље. План о писању војничког дневника, прерастао је у књижевни изазов налик „Записима из мртвог дома” Достојевског. Мада је због описа забрањене теме могао озбиљно да страда, није хтео да жмури пред истином и да је не објави свету.
    Три године упијао је утиске и хватао белешке. Иза бодљикаве жице, видео је колико човек може ниско да падне, али и да се високо узнесе. Закључио је да се људи мењају у околностима и да их не треба делити на праведнике и злочинце, партијце и ванпартијце, мушкарце и жене. Учинило му се чак да затвореници и чувари имају доста додирних тачака, не само што су кратко ошишани, једу исту храну и носе сличну одећу, већ и по особинама. Размишљао је да ли игра судбине одлучује ко се налази на којој страни и да ли сви у срцу носе добро и зло.
   Као и остали житељи логора, дотеривао се код берберина убице, који је обавијање пешкира око врата муштерије пратио шалом: „Цап и – оде ти душа!” Током дана чувао је робијаше док су радили у шуми. Једни су секли дрва, а други котрљали балване.
   Знао је да, осим убица, силоватеља, лопова и кријумчара, сличне казне издржавају и политички „грешници”, који су страдали због неке од четири милиона дојава (бројка из службених кругова). Питао се да ли сву кривицу треба свалити на Стаљина, а његове помоћнике потказиваче заборавити? Иначе, начин заузимања бољег положаја међу затвореницима, сачињен од цинкарења, подмићивања, лагања, уцена и насиља, неодољиво га је подсећао на државу.
   У најцрњим данима бавио се листом „људи-звери”, па је бележио особе које су јеле псе, тетовирале цело лице, љубависале са овцама, зашивале капке, секле прсте због ослобађања од посла („Гледај како одскачу виршле!”)...
   На срећу, такви случајеви чинили су мањину, док се већина забављала приповедањем, играњем карата и писањем разгледница у баракама. Са уживањем је слушао њихов живописан говор, сачињен од речи дрпити, укебати, макљати, уцмекати, ћоркирати и слично. (Касније је преводиоцу морао да објашњава да је „мућак” покварен лик, а „Пепељуга” хомосексуалац.) Чудило га је што робијаши повремено узвикују „Сеанса!”, све док није сазнао да се израз користи за диван чулни утисак, попут виђења комада меса у чорби, фотографије, жене... За изузетне лепотице говорило се „марциципал”, јер је ципал риба а марципан слаткиш. Ипак, највећи сан робијаша односио се на масовно бекство, уз заклетву „Слободе ми!”
   И поред свега, Довлатов је из тамног вилајета отишао са надом – током затворске шетње видео је доживотног осуђеника како сеоској учитељици поклања муштиклу, а она њему шал.

Књижевни надничар

   Након развода од прве жене, стао је на луди камен са Јеленом, са којом је добио кћерку Катерину. Завршио је новинарство и запослио се у издавачким кућама. Приметио је колико се стварни живот разликује од оног у штампи, али је при заузимању за своје текстове налетао на зид цензуре. Након неколико отказа, смислио је средњи пут између истине и политичке подобности. (У књизи “Компромис” у тринаест трагикомичних прича упоредио је стварни догађај и вест објављену у новинама.)
   Од 1972. до 1975. године боравио је у Естонији и малом граду Талину, као сарадник „Совјетске Естоније” и „Вечерњег Талина”. Једном приликом уредник му је тражио репортажу о јубиларно рођеном суграђанину, а затим је зановетао што је први малишан тамнопут („Црња?”), а други од оца Јеврејина. Дечију песмицу одбацили су му као „шовинистичку басну”. Тврдили су да се може помислити да су Естонци звери, јер меда говори естонски, а не неки „капиталистички језик”. Са интервјуом жене која је помузла највише крава имао је више успеха, па је од Брежњева стигло писмо захвалнице.
   Довлатов се много боље осећао док је током лета радио као водич у Пушкиновом музеју, у селу Михајловско. Али били су му потребни му сталан посао и плата, уместо несигурних хонорара. На савете познаника да се дотера за разговор са комисијом, одговарао је да ће од прве зараде купити одело и цилиндар. У данима беспарице тезгарио је писањем без потписа, а пријавио се и за место ложача. Али чим је схватио да ће у котларници убацивати угаљ са „једном Сорбоном”, сачињеном од музичара, зен будисте и сликара, задржао се на свом позиву.
   Сматрао је да га је писање одабрало и да, као мученик, мора да га одробија: „Очигледно, неко је својски желео да од мене направи писца”, говорио је. У исто време открио је да су му приче и романи које је предао издавачима, завршили у фиоци или канти за ђубре. Од лошег расположења бранио се „шљокањем и шврљањем”, а на судбину се жалио речима:
    „Највећа трагедија у мом животу је смрт Ане Карењине.”
 

МИЛАН КАО СЕРГЕЈ

Писцу и новинару који се и у најтежим искушењима борио да остане слободан и свој свет се одужио културом сећања. Једна улица у Њујорку и један фестивал понели су његово име. И Санкт Петербург посветио му је улицу, споменик и књижевну награду. Редитељ Алексеј Герман млађи снимио је филм „Довлатов”, где главну улогу игра наш Милан Марић: остварење је на 68. Филмском фестивалу у Берлину 2018. године награђено Сребрним медведом. Круг обожавалаца лика и дела Сергеја Довлатова наставља да се шири – читаоци једни другима препоручују његове „смешне и страшне” књиге, неретко уз задивљени узвик „Сеанса!”

   По повратку у Лењинград успео је да се запосли као новинар, али све више је маштао о књижевној каријери и новом жанру где би спојио документарно са уметничким. Пристао је да дела објави као самиздат у земљи и иностранству, па је рукописе кришом слао преко границе. Чим је 1976. године руска тајна служба КГБ сазнала шта ради, искључен је из Савеза совјетских новинара. На послу је добио отказ, а нашао се и на листи непожељних. Брига како да кћерки купи лутку прерасла је у бригу за насушни хлеб!
   Полиција је почела да му упада у стан без најаве. Док су му претурали по стварима, вређали су га да у брлогу води паразитски, џабалебарошки живот. Довлатов се договорио са комшијом из зграде преко пута, да му за свако упозорење о нежељеним гостима плаћа рубљу за пиће: након телефонске вести „Курве долазе”, закључавао је врата и правио се да није код куће. Али ускоро је оптужен за непокоравање властима и држање хладног оружја, што је праћено хапшењем, деветодневним боравком у Каљајевском затвору и батинама. Знао је да ће се прича понављати, јер му је забрањена промена места боравка.
    Са породицом се сложио да је спас у исељењу из земље: супруга и кћерка кренуле су прве, а он је са мајком, оцем и псом требало да им се придружи у Америци. Када му је одобрена виза, осетио је радост и тугу, наду и страх. Рекли су му да може да понесе три кофера ствари, али чим је кренуо да се пакује, суочио се са размерама свог сиромаштва. Јер након дељења књига и намештаја пријатељима, остали су му само одело, јакна, шоферске рукавице, каиш, ципеле, чарапе... Похабану јакну није хтео да баци, јер ју је добио на поклон са објашњењем да је припадала сликару Фернанду Лежеу.
   Вече уочи одласка размишљао је о пребацивањима неких колега што напушта земљу, уместо да повије главу, прилагоди се и „не цвркуће”. Знао је да међу њима има полицијских доушника, „тастера”, који у добијеним становима не смишљају фељтоне, већ вицеве попут оног да Русима не треба дати превише слободе, јер ће побити своје таште.

Нови Американац

   У лето 1978. године Сергеј Довлатов напустио је домовину, у трећем таласу избеглица коме су припадали Солжењицин и Бродски. Улазио је леђима окренут у авион, како би се што дуже нагледао старог краја. Када је одлазио поручио је:
   „Поносиће се са мном. Све томе води.”
   Након Беча стигао је у САД, а први сусрет са крајем где су се сместиле супруга и кћерка, подсетио га је на наличје Московске железничке станице. Наставио је да живи у Њујорку: запослио се као уредник у руском часопису „Нови Американац” и као водитељ радио „Слободе”. У следећих дванаест година непрекидно је писао и објавио дванаест књига, између осталих „Компромис”, „Робијашка зона”, „Марш самаца”, „Наши”, „Странкиња”, „Кофер”, „Филијала”... Клонио се рада на рачунару, уз објашњење да треба писати што спорије и штедети речи.
   Редакција „Новог Американца” најпре се налазила у просторији не већој од ормана. Пошто су једва склапали крај са крајем, новинари су ручали у гостима и скупљали кесице шећера из ресторана. Тек када је власништво преузео амерички бизнисмен, кренуло им је набоље, па су могли да забораве покушај штампања „Руског плејбоја” (објављен је само један број).
   Наредних година Довлатов је као писац и радио-водитељ стекао велику славу. Успео је да као други Рус, након Владимира Набокова, објављује текстове у престижном „Њујоркеру”! Од Ирвина Шоа и Курта Вонегата добио је честитке и речи захвалности што оплемењује њихову „луду земљу”. Писма обожавалаца примао је и из четири хиљаде километара удаљене домовине, а поздрави су се преплитали са молбама за слање фармерки.
   У „капиталистичкој џунгли” није волео да путује: радије је шетао градом и упознавао скитнице, просјаке, уличне свираче. Од музике је слушао џез и Луја Армстронга. Из нових и старих љубавних веза добио је сина Николаса и кћерке Александру и Машу. Прва кћи Катерина, која је постала Кетрин, помагала му је око превођења књига на енглески. Пошто су се за његово дело заинтересовали и преводиоци са око тридесет језика, испуниле су се речи Бродског да ће постати једини руски писац чије ће се све књиге читати и ван Русије.
    А онда је изненада, 24. августа 1990. године у Њујорку, престало да куца срце Сергеја Довлатова: као разлог његове преране смрти навођени су носталгија, чежња, усамљеност, али и вотка од које је покушавао да се отргне. Циљ да у домовини од „невидљивог” постане признати писац, завршиле су његове књиге, описане као „тиха музика здравог разума”.