С окрајка историје

СМРТ ПОД ФЕСОМ

Како се део Србије у првој половини 19. века бранио, и одбранио, од епидемије која је претила да опустоши читаву земљу

Тек од Хатишерифа из 1830. године у Србији почиње да се уводи и уређује каква-таква здравствена служба. Лекара, оних школованих, било је мало, свега неколико на целу земљу. Број је полако растао, али то није било довољно за државу у повоју. Владар неписмен, народ сујеверан, па у недостатку лекара посао раде и разне приучене занатлије.
   Ни Ваљево није било изузетак, као и цео округ. Већ 1830. године у граду се појавио доктор Јован Стејић. Још брже је прешао у Шабац, пошто је народ и даље више веровао разним хећимима, видарима и костоломцима, па дошљак умало да умре од глади. Три године касније наследио га је Антоније Делини, а њега Глигорије Рибаков, школован у Санкт Петербургу.

Муке с лекарима

   Како је Јеротије Н. Вујић навео у раду „Епидемија куге у Брежђу и Осеченици 1837. године”, објављеном у Гласнику Историјског архива у Ваљеву 1967. године, Рус је врло брзо дошао у сукоб с Ваљевцима. Ем је он био пргав, ем њима није падало на памет да се лече неким непознатим „медецинама”. Напротив, сматрали су га варалицом. Сам Рибаков је често писао вишим властима, жалио се на разне шарлатане и видаре.
   Тако су налбанте (поткивачи) били на гласу као стручњаци за лечење венеричних болести. А како су их лечили, Рибаков је наводио примере. Тако је један употребом отровних лекарија свом пацијенту уништио полну способност, а успут и „млого оштетио полне органе”. Мишомор, жива, опијум и слични отрови слободно су се продавали по дућанима, па је свако могао да се прогласи хећимом и болесним сељацима продаје „чудесне еликсире”. Све ово доводило је до тога да нико не верује било коме ко се назива лекар.
   С друге стране, на селу су живели у колибама, брвнарама, влажним кућама од набоја и вајатима. Под истим кровом са стоком често је живела и чељад. И то двадесетак њих. Сељаци су се лети купали у потоку или реци, док зими то није било могуће. Једино су се ујутру умивали. А по кућама буве и ваши, позорница за катастрофу. Чекала се само главна глумица. Она која је већ толико пута посећивала Србију, као и највећи део Европе, пустошила где је стигла. Толико, да је остала успомена и опомена у именима многих села. Куга!

Кобни братовљев поклон

   Као и обично, болест је стигла из Турске. Већ 1836. године у Србију су почели да стижу извештаји да болесних има свега неколико десетина километара од тадашње границе. Куга је продрла у Лесковац и Ниш. Књаз Милош је на време схватио каква опасност прети. Поучен ранијим искуствима, применио је хитне мере. Појачао је војску на границама, с наређењем да „ама ни врана не може да пролети”. Трајање изолације у највећем и најважнијем карантину ка Турској, у Алексинцу, подигнуто је на шест недеља.
   Све те мере као да ништа нису вределе. Управа алексиначког карантина известила је да су, од 53 турска војника која су се тамо задесила, двојица умрла од куге. На несрећу, тамошњи лекар Мајнерт није на време препознао о чему се ради, па су остале отпустили као здраве. Ови су се некако докопали Београда, али су успут посејали болест. Београдски везир покушавао је да заташка присуство кужних низама у тврђави, али је то Милош већ некако сазнао. Опсео је Београд стражом, одсекао га од света. На срећу, куга је мимоишла и Србе и Турке у Београду. Другде већ није била тако милосрдна.
   Већ на пролеће 1837. године почела је да коси у Ражњу и Јагодини. Страдали су и Параћин, Ћићевац, Радошевац и још нека места. А ка западу је путовао неки Цинцарин, коњарски трговац, кога је доктор Мајнерт отпустио из алексиначког карантина као здравог. Провео је неко време с оним турским низамима, па је наставио ка Ваљевском округу. Тако се у јулу нашао у колубарском селу Брезју. Мало се мајао по селу, трговао, стигао да скокне и до Ваљева, обиђе неколико вашара. Убрзо је пао у постељу и још брже испустио душу. Сељаци су га покопали како доликује крштеном чељадету, никога не обавестивши.
  Већ 27. јула кренула је жетва код Јована Теодоровића из Брезја. Син му Јован сијао је од среће. Нешто раније је купио фес, па је сада искористио прилику да га свима показује и хвали се како није било лепшег и финијег. Помињао је Цинцарина, панађур. Фес је дао једино сестри Ани, која га је ставила на главу.
   Предвече ју је заболела глава. Следила је грозница, а сутрадан и гука на препони. Њена мајка је то отписала на мицину, запаљење жлезда. Пет дана касније Ана је умрла. Сељаци се и даље нису потресали, мицина се појављивала свако мало.

По шумама и горама

   Недељу дана потом разболео се и Анин брат, дечак од годину дана. Већ увече био је мртав. Брезјани су већ почели да сумњају да је ствар озбиљна, па нико није хтео да помогне да се дете сахрани. А како је стигла с гробља, разболела се и мајка покојника. Симптоми су били исти. Грозница, сутрадан гука, овог пута под руком. Трећи дан је умрла. На онај свет следио ју је муж, пет дана касније. Потом још један син. За њим и кћи. Од десеторо из Јованове куће, претекло је двоје. Сељаци су се досетили јаду, па би побегли чим би видели некога из те куће или непосредног комшилука.
   Само, куга је била бржа. За две недеље у Брезју је било деветнаест мртвих. Чума се није обазирала на међе атара. Убрзо је, ништа не слутећи, у село, у посету већ умрлој Ани, стигла и једна жена из Осеченице. Када се вратила кући, брзо ју је оборила грозница. Умрла је два дана касније.
   Мештани ова два села хитро су се договорили и поставили страже око окужених кућа. Потом су обавестили капетана Среза колубарског у Мионици, Николу Ракића. Овај је брзо изашао на терен. Оно што је затекао није га охрабрило. Преживели чланови окужених породице склонили су се у колибе, у шуме под Маљеном. Многи су се сетили старе изреке: „Од пушке за дрво, од куге за брдо”. Тамо су на потоцима макар могли да се окупају и оперу рубље, а најважније је било да су што даље од кужних огњишта. Збег, на који се спремало цело село, спречила је власт.
   На извештај Николе Ракића брзо је реаговао и Совјет из Крагујевца, односно сам књаз. Наређено је да срески старешина одмах стражом опколи све кужне куће. Потом, читав срез, да се затворе путеви ка суседним окрузима. Болесницима ће да се дотура храна, а да се не општи с њима. Власт је обавезна да нађе гробаре, који ће за награду да покопавају мртве. Све ствари које су припадале болесницима ће да се спале а домаће животиње затуку. Оно што се не спали има да се закопа. А ако би некоме пало на памет да напусти село, да се убије на месту.

Помажу и осуђеници

   На несрећу, окаснило се с мерама. Куга је почела да коси и у Осеченици. Низале су се нове наредбе. Сељацима је забрањено да иду на кулук, наређено да се свако вече куће каде димом од смреке, сумпора и мекиња. Забрањено је свако мешање с Колубарцима. Ако се болест појави у некој породици, да се огради цело село. Понављају се претње смртном казном свакоме ко би се оглушио о наређења. И све то је потписивао војни командант подринско-савски, пуковник Јованча Спасић.
   Капетану Николи Ракићу послали су двојицу осуђеника на смрт, како би помагали при укопу помрлих, а могли су и да се брину о зараженима. Ако би то преживели, добили би помиловање. А када су сељани схватили да се умешала и војна власт, поред судске и среских старешина, устукнули су. Суочени с бајонетом, није им више падало на ум да одлазе у збегове и тако нехотице шире пошаст. Скрасили су се у својим домовима, па су власти могле да прочешљају сваку кућу у којој је избила куга.
   Ове мере уродиле су плодом. Већ 22. августа Ваљевско исправничество обавестило је Совјет у Крагујевцу да већ неколико дана нема новооболелих у Брезју и Осечиници. И у осталим окрузима „све је здраво и у миру”. Једино је сумњичав био капетан Никола Ракић. Он није склањао стражу око села, него је обилазио и Струганик и Горњи Лајковац. Плашио се да куга поново не букне. Испоставиће се да је био у праву.
   Почетком септембра пише да има још троје мртвих у затвореним селима. Оно што не ваља је да се ради о људима који нису имали никакве везе с раније окуженим породицама. А има и неколико заражених, још живих.
   Становнике околних села дирнула је мука комшија из Брезја и Осечинице, па су сакупили и послали постељину, одећу и обућу. Помоћ је поделио лично капетан Ракић. Наложио је да се болесници окупају, па тек потом обуку у чисто. Њихове ствари су спалили. Потом су оболели пресељени у три нове колибе, на мало здравија места. Под стражом, разуме се. Ове мере су сузбиле заразу.
   Неколико дана није било нових случајева. Ваљевски суд је чак издао дозволу да они Тамнавци који имају њиве у Колубарском срезу могу да иду у бербу, као и Колубарци у Тамнаву. Додуше, прво једни, па кад они заврше, крећу други. То је требало да спречи мешање и могуће ширење заразе. Није потрајало. Власти су приметиле да сељани иду једни код других да тресу шљиве, мешају се као да се ништа не дешава. Дозволе су тренутно повучене, поново су на снази биле строге мере. А онда је експлодирало у Осечиници.

Лековита ватра

   Капетан Ракић успаничено је јављао да се појавило још неколико кужних. Практично ниоткуда. Људи умиру, стање се погоршава из дана у дан. Не помаже више ни карантин, ни јаке страже, ни претње. Уочени су неки, могуће заражени, како бауљају ка планини. Зато је Совјет средином октобра наредио да се у заражена села пошаље лекар из рачанског карантина Максим Николић Мишковић. Он је у селу Кључ направио штаб за борбу против куге, одакле је са својим помоћником Ђорђем Вучковићем надгледао болеснике. По наредби су их добро кадили, а када је опасност мало минула, Вучковић се дао на чишћење кућа. Поглавито ватром. Све оно што није могло да буде очишћено, предавано је огњу. Укључив и све ствари унутра.
   Искусном доктору Мишковићу и његовом још искуснијем помоћнику није дуго требало да схвате зашто се куга упорно враћала. Наиме, сељаци су у почетку вредније ствари из кућа крили по планинским урвинама, потоцима и јаругама. Неки од тих предмета били су окужени. Дешавало се да неко нађе нешто од спреме из заражених породица, однесе у свој дом и тако нехотице рашири заразу. Зато је поновљена претња смртном казном свакоме ко би се усудио да крије ствари. Или да их доноси однекуда. Све нађено је спаљено.
    Данима су на ливадама кађене и ветрене ствари за која је Вучковић проценио да могу да се спасу. Оно што није могло, паљено је без милости. Па и цела домаћинства. Погорелцима и онима који су остали без игде ичега стизала је помоћ у храни. Потом и у новцу, најпре од самог књаза Милоша. Лекарски помоћник и његови помоћници, осуђеници на смрт, чакљама су вадили мртваце из кућа и отискивали их у заједничку гробницу. На исти начин су вађене и ствари из кућа, набациване на гомилу и потом спаљиване.
   Доктор Мишковић није журио да прогласи престанак опасности. Иако су тешке мере брзо дале резултате, тек 27. новембра дао је дозволу да се Осеченичани пусте из карантина. Сутрадан је повучена и стража око села. Они из Брезја прошли су горе, пошто су Мишковићу неколицина становника и два гробара били сумњиви. Испоставило се да страху нема места, сви су били здрави. Склоњен је и обруч око Брезја, четири дана после Осечинице. Спаљене су колибе за карантин, знак да је пошаст побеђена.
   Села је обишао капетан Ракић и известио да га је пратио готово читав срез, да је одржано богослужење, да је народ шенлучио. На тренутке му се чинило као да је у току каква битка. Као и после сваког боја, жртве су се сабирале. По неким изворима, у оба села умрло је четрдесетак људи. По другима, десет више. Готово сваки десети становник. А колика би цена била да пошаст на време није заустављена и обуздана, па и тако тешким мерама, може само да се нагађа.