За читање и уживањe / Ги де Мопасан

СИМОНОВ ТАТА

Избијало је дванаест. Школска врата се отворише, те дечаци појурише, гурајући се да што пре изиђу. Али уместо да се брзо разиђу и оду кући на ручак, као што су чинили свакога дана, они се зауставише на неколико корака даље, па се окупише у гомилице и почеше се дошаптавати.
   Ствар је била у томе што је тог јутра први пут дошао у школу Симон, Бланшотин син. Сва су деца чула шта се у њиховим породицама говори о Бланшоти. Иако су је њихове мајке лепо дочекивале пред светом, говориле су о њој с презривим саучешћем, па је тај презир захватио и децу, мада она нису знала зашто.
   Што се тиче Симона, деца га нису познавала, пошто никад није излазио из куће нити је шврљао с њима по сеоским улицама и обалама реке. Због тога она нису много марила за њега, те су га дочекала с неком радошћу у којој је било и много чуђења, а понављала су једно другоме оно што је рекао један дечак коме је, како се чинило, све то било тако добро познато пошто је лукаво шкиљио очима.
   – Знате... Симон... па лепо, он нема тату.
   Тада се на школскоме прагу појави и Бланшотин син. Било му је седам до осам година. Био је нешто мало блед, веома чист и бојажљив, готово неспретан.

Враћао се мајци, а групе његових другова, које су се једнако дошаптавале и гледале га пакосним и страшним очима деце која се спремају на неко зло, окружише га, па му најзад сасвим пресекоше пут. Он је стајао између њих као укопан, изненађен и збуњен, не знајући шта то хоће с њим. Али га дечко што је донео ону вест запита, поносећи се тиме што је већ постигао успех:
   – А како се зовеш?
   – Симон.
   – Који Симон? – настави дечко.
   Дете одговори, збунивши се сасвим:
   – Симон.
   Дечак подвикну:
   – Човек се зове Симон и још некако... То није никакво име... Симон.
   А он и трећи пут одговори, готов да бризне у плач:
   – Зовем се Симон.
   Дерани прснуше у смех. Дечак повиси глас, ликујући:
   – Видите, он заиста нема тату.
   Завлада дубока тишина. Децу је запрепастила та необична, немогућа, ужасна ствар: дечко који нема тату. Гледали су у њега као у неко чудо, неко ванприродно биће, и осећали како у њима буја презир њихових мајки – презир према Бланшоти који дотле нису могли да схвате.
   А Симон се беше наслонио на једно дрво да не падне, па је стајао тако поражен несрећом којој нема лека. Покушавао је да им објасни све, али није могао да смисли шта да одговори и како да оповргне страхоту да нема тату. Најзад им довикну насумице, сав помодрео:
   – Имам ја тату!
   – А где ти је? – запита га дечак.

Симон заћута. То није знао. Деца су се раздражено смејала; та чеда поља, блиска животињама, осећала су ону свирепу потребу која гони кокоши у дворишту да дотуку тек рањену кокош. Симон одједном угледа свог малог суседа, сина једне удовице, кога је увек виђао самог с мајком, као што је и он ишао.

– Па ни ти немаш тату – рече му.

– Имам – одговори дете – имам тату.

– А где ти је? – одврати Симон.

– Умро је – рече дете с великим поносом. – Мој тата је на гробљу.

    Гомилом малих неваљалаца пронесе се шапат одобравања, као да је њихов друг порастао у њиховим очима самим тим што има оца на гробљу, те је то могло дотући Симона, који уопште нема оца. И ти дерани, чији су очеви већином били рђави људи, пијанице, крадљивци и грубијани према својим женама, гурали су једни друге и све се више збијали, као да су та законита деца хтела притеснити и угушити то незаконито дете.
   Одједном, једно које је стајало поред Симона подругљиво исплази језик и довикну му:
    – Нема тату! Нема тату!
   Симон га ухвати за косу обема рукама, па га поче ударати стопалима по ногама, док га је оно свирепо уједало за образ. Настаде велика гужва. Раздвојише два борца, а Симон остаде изударан, поцепан, оборен на земљу, окружен деранима који су пљескали. Кад је устао и почео да чисти своју кецељу запрљану прашином, неко му је довикнуо:
    – Иди сад па кажи тати!

Онда он осети да му се нешто скрха у срцу. Они су били јачи од њега, а он није могао ништа да им одговори, пошто је осећао да нема тату. Веома поносит, он за неко време покуша да одолева плачу што му је стезао грло. Гушио се, а затим се тако заплакао да се сав тресао од јецања.
    Његове непријатеље обузе зверска радост, те се нагонски, као дивљаци у своме страшном весељу, похваташе за руке и почеше играти око њега, понављајући као припев:
   – Нема тату! Нема тату!



    Али Симон одједном престаде да јеца. Обузе га помамни гнев. Испод његових ногу било је камења, те га покупи и поче из све снаге да га баца на своје мучитеље. Погоди двојицу-тројицу, они побегоше дерући се, а он беше тако језив да страх захвати и остале. Како су били кукавице, као што је гомила увек пред огорченим човеком, они се растурише и разбежаше куд који.
   Кад остаде сам, малишан без оца поче трчати преко поља, пошто се беше присетио нечега што га је навело на судбоносну одлуку. Зажелео је да се удави у реци.
   Сетио се да је пре недељу дана један јадник који је просјачио целога живота скочио у воду зато што није имао новаца. Симон га је видео кад су га извадили из воде, и тај јадни човек, који му је обично изгледао бедан, прљав и ружан, изненадио га је смиреним изразом лица, бледим образима, дугом наквашеном брадом и веома спокојним отвореним очима. Око њега су говорили: „Мртав је”. Неко је додао: „Сад је срећан”. И Симон је зажелео да се удави јер нема оца, као што ни тај бедник није имао новаца.

Пришао је реци и гледао како тече. Неколико брзих риба праћакало се по бистрој води, а с часа на час би поскочиле да ухвате мушице које лете тамо-амо над површином воде. Престао је да плаче да би могао да их гледа, пошто га је много забављала њихова игра. Али би му понекад, као кад усред затишја буре дуне јак ветар па ломи дрвеће и изгуби се на видику, пала на памет она мисао, изазивајући љут бол: „Удавићу се зато што немам тату”.
   Било је топло, веома лепо. Благо сунце загревало је траву. Вода је блистала као огледало. И Симон је имао тренутака кад осећа блаженство, малаксалост која настаје после плакања, те га је сколила жеља да заспи ту, на трави, у топлоти.
   Једна зелена жабица скочи му на ноге. Он покуша да је ухвати. Она умаче, он појури за њом, али му се она трипут измигољи. Најзад је ухвати за крајеве задњих ногу, па се поче смејати кад виде како се животиња упиње да се ослободи.
    Шћућурила би се на великим ногама, па би се одједном опустила и нагло их опружила, укочене као гвоздене шипке, а онда би замахала предњим ногама као рукама, избуљивши очи са златним колутовима. То га је подсетило на играчку од изукрштаних узаних дашчица, прикованих једна за другу, којима се покрећу војници што се вежбају на врху.
    Oнда помисли на кућу, па на мајку, па се опет расплака, опхрван дубоком тугом. Подилазила га је језа. Клекао је и очитао молитву, као да ће лећи да спава. Али није могао да је заврши, јер је опет почео тако брзо и тако јако да јеца да се сав тресао. Више није мислио ни на шта. Није видео ништа око себе и само је плакао.

Одједном му се на раме спусти нечија тешка рука и неко га запита крупним гласом:
   – Зашто си тако жалостан, шврћо?
   Симон се окрете. Један висок радник с брадом и коврџавом косом доброћудно га је гледао. Он одговори гушећи се у сузама:
   – Тукли су ме... зато што... што... немам... тату.
   – Како то? Па сви имамо тату – рече човек с осмехом.

Ги де Мопасан (1850–1893) француски je писац из епохе реализма. Почео је да пише под утицајем гласовитог Гистава Флобера, углавном кратке драме и песме. Својом збирком приповедака „Дунда”, 1880. године, на велика врата ушао је у француску и светску књижевност. Уследила је збирка прича „Кућа Телијеових” с 12 издања за само две године, те романи „Један живот” и „Бел ами”. Волео је да путује и да другу с другим писцима, али се пред крај живота посве осамио и умро пре навршене 43. године.

   Дете с муком настави, грчећи се од бола:
   – А ја... ја га немам.
    Онда се радник уозбиљи. Препознао је Бланшотиног сина, а нешто је био начуо и о њој, иако је тек недавно дошао у тај крај.
   – Хајде, умири се, дечко мој – рече му – па хајде са мном твојој мами. Наћи ћемо ти ми... тату.
    Велики узе малога за руку, па кренуше, а човек се опет насмеши, пошто му није било непријатно да се састане с том Бланшотом о којој се прича да је најлепша девојка у селу, а можда је у души помишљао да ће опет посрнути, кад је већ једном посрнула.
   Стигоше пред једну белу, веома чисту кућицу.
   – Ту је – рече дете, па викну: – Мама!
    На вратима се појави једна жена, а радник престаде да се смеши, пошто одмах виде да не може да се шали с том високом бледом девојком која стоји на вратима озбиљна лица, као да хоће да га спречи да прекорачи праг њене куће, у којој ју је један већ изневерио. Он промуца онако заплашен, држећи капу у руци:
   – Ево, госпођо, довео сам вам синчића. Залутао је близу реке.
    Али се Симон обисну о врат мајци и рече јој, заплакавши се опет:
    – Не, мама, желео сам да се удавим зато што су ме тукли... Тукли су ме због тога што немам тату...

Образи младе жене плануше и облише се руменилом, те она загрли дете, потресена до дна душе, а сузе јој брзо потекоше низ лице. Човек је стајао узбуђен, не знајући како да оде. Али му Симон одједном притрча и рече:
    – Хоћете ли да ми будете тата?
    Завлада тајац. Нема и постиђена, Бланшота се наслони на зид и принесе обе руке срцу. Дете виде да му нико ништа не одговара, па настави:
   – Ако нећете, опет ћу отићи да се удавим.
   Радник окрете то на шалу, па рече, смешећи се:
   – Ама хоћу, радо!
   – А како се зовеш – запита дечак – да бих одговорио онима кад питају за твоје име...
   – Филип – одговори човек.
   Симон заћута на тренутак, не би ли што боље утувио то име, а затим пружи руке, сасвим умирен, и рече:
   – Дакле, Филипе, ти си мој тата.
   Радник га подиже, па га пољуби у оба образа, а затим брзо побеже крупним корацима.
    Кад сутрадан дете дође у школу, дочекаше га с пакосним смехом, а кад изиђе и кад онај дечко хтеде да заподене кавгу, Симон му добаци у лице, као да се баца на њега каменом:
    – Мој тата се зове Филип.
   Весела дрека зачу се са свих страна:
   – Који Филип? Како се презива? Шта ти је то Филип? Где си нашао тога Филипа?
    Симон ништа не одговори, већ их је, непоколебљив у своме уверењу, изазивао погледом, готов да пре допусти да га муче него да побегне од њих. Учитељ га одбрани, и он се врати мајци.

За три месеца високи Филип често је пролазио поред Бланшотине куће, а понекад би се осмелио и да поразговара с њом, кад би видео да шије поред прозора. Она му је учтиво одговарала, увек озбиљна, не смејући се никад с њим и не пуштајући га у кућу.
    Међутим, он је био помало уображен, па је замишљао да јој се лице румени више него обично кад разговара с њим. Али се добар глас тешко поново стиче и заувек остаје непостојан, те се, и поред њеног плашљивог устезања, већ поче зуцкати по селу.
   А Симон је много волео свог новог тату и шетао се с њим сваке вечери кад се Филип врати с посла. Ишао је уредно у школу и веома достојанствено пролазио поред другова, не одговарајући им никад.
   Међутим, једнога дана рече му онај деран што га је први пут напао:
   – Слагао си, ти немаш тату који се зове Филип.
   – А зашто? – одговори веома узбуђени Симон.
   Деран настави, тарући руке:
   – Зато што би он био муж твоје маме, да је твој отац.
   Симона збуни тачност тог закључка, али му при свему том одговори:
   – Ипак је он мој тата.
   – Може и то да буде – рече деран церекајући се – али он није сасвим твој тата.
   Бланшотин малишан погну главу, па пође замишљен ка Филиповој ковачници.

Ту ковачницу је са свих страна заклањало дрвеће. Била је веома мрачна, само је црвена светлост с огромног огњишта одблесцима осветљавала петорицу голоруких ковача, који су са страшном лупњавом ударали у наковње, обасјани пламеном као ђаволи, очију упртих у врело гвожђе, док се њихова трома мисао уздизала и спуштала с чекићима.
   Симон неприметно уђе, па оде своме пријатељу и полако га повуче за рукав. Човек се окрете. Одједном сви прекинуше посао и пажљиво погледаше. У тој необичној тишини зачу се танак Симонов гласић:
   – Слушај, Филипе, Мишодин син ми је малопре рекао да ти ниси сасвим мој тата.
   – А зашто? – запита га радник.
   – Зато што ниси муж моје маме.
    Нико се томе не насмеја. Филип је стајао, упирући челом на своје велике руке, којима је стезао држак чекића. Размишљао је. Његова четири друга гледала су у њега, а Симон је чекао стрепећи, мали међу тим џиновима. Један ковач рече Филипу, као да тиме одговара на оно што сви мисле:
    – Ипак је добра и честита девојка та Бланшота, и срчана и уредна, крај све несреће која ју је задесила, па би била достојна жена честитог човека.
    – То је истина – рекоше остала тројица.
   Радник настави:
   – Зар је та девојка крива што је посрнула? Човек јој је обећао да ће је узети за жену, а ја познајем доста жена које данас сви веома поштују, иако су учиниле то исто.
   – То је истина – одговорише три човека у један глас.
   Он настави:
   – Колико се мучила, сиротица, да сама одгаји синчића и колико се наплакала откад никуда не одлази, сем у цркву, то само Бог зна.
    – И то је истина – рекоше остали.
   Онда се чуло само како мехови дувају у ватру. Филип се погну над Симоном.
   – Иди и реци мами да ћу вечерас доћи да разговарам с њом.
   Затим ухвати малишана за рамена и изгура га напоље.

Врати се послу, па у исти мах пет чекића као један ударише у наковањ. Ковали су тако гвожђе до увече, јаки, весели, задовољни. Али је Филипов чекић, као звоно на Саборној цркви што на празник бије јаче од осталих звона, са заглушном лупом ударао у наковањ, надјачавајући лупњаву осталих. И он је, успламтела ока, страсно ковао, стојећи усред варница.
   Небо се било осуло звездама кад је закуцао на Бланшотина врата. На себи је имао празничну блузу и чисту кошуљу, а био је обријан. Млада жена појави се на прагу, па му рече потиштено:
   – Није лепо што долазите ноћу, господине Филипе.
   Он хтеде да јој одговори, па замуца и остаде збуњен. Она настави:
   – Ви знате да не треба да више причају о мени.
   – А шта то мари, ако хоћете да будете моја жена?
   Она му не одговори, али се њему учини да у собној тами паде нечије тело. Уђе веома брзо, а Симон, који је лежао у постељи, чу пољубац и неколико тихих мајчиних речи. Затим осети како га подижу руке његовог пријатеља и како му он викну, држећи га својим херкуловским мишицама:
   – Реци друговима да се твој тата зове Филип Реми, ковач, и да ће он извући уши сваком ко те дирне.

Сутрадан, кад учионица беше пуна и тек што не беше почео час, мали Симон устаде, сав блед, па рече јасним гласом и дрхтавим уснама:
   – Мој тата се зове Филип Реми, ковач, и он ће извући уши сваком ко ме дирне!
   Нико се више није насмејао, пошто су сви познавали Филипа Ремија, ковача, а таквим татом могу сви да се поносе.