Живот пише драме

СЕКУНДЕ КОЈЕ СУ ПРОМЕНИЛЕ СВЕ

У трен ока, обичан повратак кући подземном железницом за једног Њујорчанина претворио се у борбу за живот. Осетио је јак ударац у леђа пре него што је полетео ка шинама и угледао светла воза.

Музички продуцент Џо Лински 31. децембра прошле године журно је завршавао посао на Менхетну. Дојурио је на ручак с пријатељима да се договоре око дочека Нове године. Узбуђено је чекао журку, на којој ће бити задужен за музику. Било је рано поподне, али знао је да га чека још много обавеза, па је брзо кренуо кући у Бруклин.
   Улице су биле пуне људи који су у последњем тренутку куповали празничне поклоне. Џо је сишао до метроа, где је владала уобичајена гужва. Чекајући воз, зурио је у телефон – као и многи други путници. Стајао је готово на ивици перона, са слушалицама у ушима, бирајући нову песму. А онда је осетио снажан ударац у леђа.
   Пре него што је схватио шта га је снашло, већ је летео ка шинама. Ипак, одмах је знао да није случајно гурнут, већ да га је неко намерно ударио да би га бацио с платформе. Кроз главу му је пролетела само једна реч: „Готово”. Воз је улазио у станицу и, мада се све десило у секунди, музичар је јасно видео како се светла приближавају, па чак и обрисе машиновођине капе иза стакла. Већ у следећем часу лежао је на тлу, а воз је био изнад њега. Неком лудом срећом пао је у узак простор између шина...
   Пад је био брз и неочекиван, па Џо није могао одмах да утврди да ли је озбиљно повређен. Преплашено је покушао да помери руке и ноге. Иако га је сваки делић тела болео, протумачио је то као добар знак. Вероватно га ударац о земљу није онеспособио.

Док је лежао немоћан испод вагона, учинило му се да људи на перону нису ни видели шта се десило. Или су се правили да не виде, што је честа појава у вишемилионском граду. Неки су стајали у неверици, али нико није покушао да помогне.
   Џо је повикао из свег гласа. Не знајући да ли га ико горе чује, објашњавао је да не може сам да се извуче и молио да неко позове хитну помоћ. И даље мук. А онда је зачуо глас. Жена га је мирно питала да ли је приклештен и може ли да помера удове. Џо јој је објаснио шта се дешава најбоље што је умео.



   Док се грчио у боловима, сетио се треће шине, оне која напаја воз струјом. Била је удаљена од њега само неколико центиметара и знао је да ће га одмах усмртити ако је додирне. Сама помисао да би могао тако да сконча натерала га је да се укопа и престане да прави и најмање покрете.

Утом су се зачули гласови које је жељно чекао. Полицајци и ватрогасци дошли су на станицу и најпре растерали путнике. Уследио је много тежи посао. Требало је да приђу што ближе и процене штету. И сами су знали да трећа шина може да им угрози животе. Зато су се кретали опрезно, али одлучно. Понављали су Џоу да не мрда. Вукли су га полако, све док нису стигли до отвора између два вагона. Одатле су га подигли на перон.
   Лински је био прекривен крвљу и прашином, одећа му је била поцепана, али био је жив. Болове које је осетио док су га извлачили памти као најгоре у животу. По томе је знао да повреде уопште нису безазлене, што су потврдили и лекари. Четири ребра била су му поломљена, а лобања напукла на неколико места. Имао је потрес мозга, а због силине ударца слезина је претрпела велико оштећење. Срећом, после седам дана у болници, пуштен је на кућно лечење.

Ипак, телесне повреде не могу да се мере с душевном траумом. Док је лежао у болничком кревету, сазнао је да постоји снимак напада. На њему се види како га мушкарац с капуљачом гура с перона и одлази као да се ништа није десило. У глави је поново проживео цео догађај. Највише га је мучило то што не зна зашто је потпуно непознат мушкарац насрнуо на њега. Да ли га познаје? Покушавао је да се сети да ли се некад огрешио о некога, али ништа му није падало на ум.
   Одговоре на бројна питања која су га тиштила никада није добио. Полиција је на основу снимака сигурносних камера пронашла нападача неколико сати после несреће. Двадесеттрогодишњи Камел Хокинс није се опирао кад су му ставили лисице.
   Снимак његовог хапшења такође се појавио на интернету. Испоставило се да Хокинс има досије због ранијих прекршаја и да се дуго бори са психичким тегобама. Његов отац је посведочио да се двадесетак дана пре догађаја у метроу понашао чудно и да је одбио помоћ стручњака. Хокинс није умео да објасни свој поступак, али изјаснио се да није крив за покушај убиства.
   Џо се напослетку опоравио. Страх од уласка у подземну железницу морио га је неко време, али на крају је скупио храброст. Немогуће је живети у великом граду као што је Њујорк и не користити метро. Нада се да ће се, упркос свему, поново осећати сигурно док чека возове.