Између истине и легенде

ЗАШТО ЈЕ ЈЕРИНА ПРОКЛЕТА?

Невести деспота Ђурђа Бранковића, византијској племкињи Јерини,
легенда је пресудила много пре историје

Петнаести је век. Србија је на рубу окупације. С југа вреба сенка Османског царства, док се са запада осећа притисак угарске круне. Некада моћна земља Немањића сведена је на деспотовину између две империје, принуђена да преговара, склапа бракове и гради тврђаве брже него што војске дођу до њих.
   Док су се царства рушила и дизала, за име проклете Јерине вековима су се лепиле приче, свака невероватнија и натприроднија од претходне. Иако ниједна оптужба против деспотице нема историјско утемељење, лоша слика у усменом предању разбуктала се до митских размера, па јој је сваки нов нараштај додавао по још један бесмислен обрис.
   Тако је византијска племкиња постала оличење свега наопаког: прељубе, издаје, тираније, пропасти деспотовине. Кажу да је бацала раднике и децу са бедема, тражила да се малтер меша с људском крвљу, терала народ да зида гладан и преморен. Продала је, наводно, и сопствену кћер султану, урекла синове да ослепе, склопила пакт са ђаволом, проклела и град и народ. Али зашто баш Јерина?
   Кад заједница осети да јој се свет љуља, јави се стари механизам одбране: ако се деси нешто лоше, мора да је туђин умешао прсте. Странцу се приписује готов нацрт личности, његово понашање је узрок наше несреће. Што је страх већи, други су кривљи. Баш ту, између страха и сумње, рађа се мит.

Као највеће злодело Јерини се приписује изградња Смедерева. Међутим, тврђава није била њен хир, већ стратешки подухват који је водио деспот Ђурађ Бранковић. Ниједна одлука о градњи, порезима и преговорима није могла бити донета без његовог печата. Али народ, док је земља под сталном претњом, није смео да криви владара. Отворено оптужити Ђурађа значило би оптужити саму државу. Зато је рачун испостављен Јерини – образованој, амбициозној и присутној у политици, жени која се, у колективној свести патријархалног друштва, „меша тамо где јој није место”.
   Како истиче историчар књижевности Светлана Томин, „одавно је примећено да се жена у средњем веку најчешће приказује као симбол апсолутног зла, а врло ретко као симбол апсолутног добра”. Овај се образац јасно види у народном сећању на царицу Милицу, која је, удавши кћер Оливеру за султана, описана као мученица и пожртвована мајка, док је Јерина, за исти поступак, добила епитет издајнице која је продала своје дете. Колективно памћење, селективни опрост.
   Истина о удаји њене кћери Маре није ни изблиза тако драматична. Султан ју је тражио јер су Бранковићи старију Кантакузину удали за угарског великаша, па је Османлија пожелео да уравнотежи однос сила. А да се ослепе Јеринини синови, наредио је султан Мурат због тајних преписки с деспотом. Марина молба да јој се браћа поштеде стигла је прекасно, а Јеринина осуда прерано.

Од свих оптужби, оне о тиранској градњи Смедерева најдуже су опстале. Људе је тамо сигурно чекао тежак посао, али приче о трудницама и стеоним кравама које је Јерина приморавала на рад – одакле је место добило име Трудељ – историјски су неосноване, посебно јер је локалитет постојао много пре него што је она крочила у деспотовину.
   Ипак, мит се преселио у легенду, а легенда је кроз веште руке историчара завршила у књигама као истина. Јерина није била света, а ни проклета, била је једноставно прегласна за век који није желео да саслуша жене. Време је да јој проклетство скинемо – не из сажаљења, већ ради правде.