За читање и уживање - Исидора Секулић

У НОРВЕШКОЈ НИКО НЕ ЖИВИ ИЗА БОЖЈИХ ЛЕЂА

Као што је познато, Норвешка је државица која не игра европску улогу. Не спада ни у један политички савез, нема реч на великим конференцијама, не ратује, не прави дугове, не дели плен, нема чувену војску. Оно чиме се она одликује, то је једна општа култура најсолиднијег квалитета у свима слојевима становништва. А то значи да се у Норвешкој много већа брига поклања народу него држави. Код нас се сматра да од државе долази углед народу; а тамо горе на северу мисли се обратно.
   И отуда у Норвешкој, почевши од Кристијаније па тамо до под Cеверни пол, нема ни једне заборављене, неписмене, необилажене покрајине. И закон, и приватна иницијатива, и општи морал не даду да иједан Норвежанин остане слеп код очију. Културни императив је оно што у Норвешкој регулише живот унутрашњости, паланке и села.
   Норвешка је сурово планинска, неплодна и слабо насељена земља. Лакшим животом се живи само дуж западне, приморске стране, и на југу, где се налази већина трговачких градова и градића. Унутрашњост је строга, сиромашна, пуста.
   Људски станови усамљени и удаљени, саобраћај слаб, а у време велике зиме немогућан. Па ипак, норвешки сељак је писмен, дружеван, учтив, поштен и човекољубив. Једном речју, културан је. На који начин? На тај начин што у норвешком народу живи осећање да становништво њихове земље није збир поданика, него је друштво.
   А шта треба разумети под ознаком друштво? На то нам лепо одговара не само Норвежанин него и наш, нажалост слабо читани, и још слабије практиковани Божа Кнежевић. У 88, параграфу његових Мисли стоји: „Друштво није бити једно уз друго, једно поред другог и преко другог, друштво је требати једно другом”. Норвежани имају то право и правилно осећање друштва; осећање узајамног требања између свих становника земље. Они се збиља требају, и не само по нужди. Тако се васпитавају да се требају. Некултурни и забачени требају културне да би примали; а културни требају некултурне и закинуте да би давали.

Норвежани се навикавају да мисле, да се сећају, да спомињу оне које никада нису видели; да теже онима који их тамо негде далеко желе и очекују. Навикавају се да све што предузимају и раде доводе у однос према свима. Од сваког прогреса, од сваке радости да допадне неки део свима. Ипак крајева и људи који су тако удаљени да им се не може послати ништа друго до мисао. Свеједно. Пошље им се онда мисао, али се заиста пошље! У облику писма, брошуре, обећања да ће на лето ко било доћи и нешто причати или нешто донети. Та комуникација човечанства, доброте, у Норвешкој је стална. Она је факт, природа, морал, религија, васпитање, шта хоћете, или ако хоћете све то заједно. То је нова, стечена природа, по којој су сви Норвежани слични и исти, иако се по урођеним природама својим, као сви људи, разликују.
   Провинција, унутрашњост, далеки север, то је стална брига варошанина и поморца; а културни центри земље, то је стална и остваривана нада забаченог сељаштва.
   Као што смо малопре нагласили друштво насупрот становишту државе, тако сад наглашујемо приватну иницијативу насупрот закону. Истина, има закона, добрих и паметних, по којима школована омладина мора да одслужи по годину дана онде где је потреба и нужда; има, даље, закона који, слично француским и енглеским законима за службе у колонијама, чине извесне уступке и предвиђају нарочите награде за оне који дуже времена раде, или и остају по забаченим и пустим провинцијама, али све што држава чини губи се и по квантитету и по квалитету према оном што чине људи сами, што чини јако, племенито осећање друштва, заједнице, осећање обавезе и љубави према онима које треба научити да буду људи, да буду задовољни или срећни.

Чим дође лето, разиђу се читави каравани културног и душевног света по планинама и северним дистриктима. И то су у што мање случајева плаћене организације, дакле друштва која путују и раде по програму, шаблону и по дијурни; и у што мање случајева репрезентативна удружења (глумачка, певачка), која долазе шумно и парадно, те и код становништва изазивају ставове и стања изузетна, парадна и неискрена.
   Него су то у већини случајева мање групе приватних људи, жена, омладинаца, које се крећу на пут просто са човечком жељом да у самотну унутрашњост однесу мало весеља и срдачности, да створе везе, заподену пријатељства и преписке, и тек овлаш и успут, више својим присуством него директном поуком, сеју културне обичаје, лепе мисли, мудре погледе на свет и живот.
   Што је најглавније, на растанку се обећава да ће се поново доћи, и долази се. Јер, та чекања, та радовања од чекања, та веровања да пријатељи тамо далеко у граду мисле на неку сељачку породицу, сматрају је блиском и драгом то је оно што држи душу и дух појединим породицама, засеоцима, често и читавим дистриктима.
   Видели смо занимљиве многогодишње преписке угледних Норвежана и Норвежанки са сељачким породицама. Чули смо да васпитање деце, куповине и продаје, спорови у браковима и породицама да се све то догађа са знањем и уз савете пријатеља из градова.
   Тај дубоко хумани однос између становника једне земље чија је судбина због суровости природе тако ужасно различита, дужност је и понос културних људи у Норвешкој. Религија, литература, уметност, домаће васпитање, све то развија осетљивост срца и осетљивост савести за мале, сиромашне, удаљене, закинуте, слабо обдарене и слабо усрећене.
   Човек који на програму свога живота нема и тај активни морал сматра се у Норвешкој перверзним. Човек који ничију самоћу није походио, ником није постао потребан и користан, сматра се у Норвешкој грешним.
   Неудате норвешке жене чине права чуда. Читаву годину дана спремају котарицу књига, апарата, судова, фотографија, спортских инструмената, корисних и шаљивих забележака да на лето отпутују тамо где још нико није био, пријатељима које никада нису видели, али које никада више неће заборавити. У Норвешкој, одиста, нико не живи иза божјих леђа.