Живот пише драме

ТОПЛИНА У КАРТОНСКОЈ КУТИЈИ

Крзнена љубимица из руског града Обњинска те јануарске вечери само је тражила удобно склониште, не слутећи да ће спасити људски живот

Није била ничија, али Машу је цео комшилук добро познавао. Мачка с дугом разбарушеном длаком слободно је шетала од улаза до улаза, обилазећи станаре, који су је редовно хранили и играли се с њом. После неколико година, колико је живела у стамбеном насељу у руском граду Обњинску, људи је више нису сматрали луталицом. Пре се могло рећи да је била свачији љубимац – што се видело и по њеном негованом изгледу.
   Маша је научила да зими буде посебно сналажљива. У Обњинску су зимски месеци веома оштри, а ветар је толико јак да се провлачи кроз пукотине старих зидова. Тражила је сваку прилику да се завуче у неки ходник и ушушка се док не прође олуја. Комшије јој нису браниле ни да се попне на више спратове и сама изабере где ће се утоплити.
   Зима 2015. године остала је запамћена по изузетно ниским температурама. Једног дана, средином јануара, насеље је опустело. Док се ближио сумрак, на улици су остали само људи који се журно враћају с посла, бежећи од леденог ваздуха. Штипао је образе. Успут су поздрављали Машу, која се још премишљала где ће провести ноћ.

Утрчала је, на крају, у зграду чији су је станари најрадије дочекивали. Ту је било довољно топло да се шћућури и заспи, а знала је и испред којих врата да замјауче ако огладни. Али, пре него што је изабрала погодно ћоше за одмор, пажњу јој је привукла картонска кутија. Као и свака радознала животиња, пришла је опрезно и проњушкала. Комшије су имале обичај да јој остављају храну у чинијицама, али никад у ходнику није затекла тако гломазан предмет.
   Кутија је била отворена с горње стране. Маша се пропела на задње ноге и завирила. Наједном је осетила да се нешто помера у том мраку. Нагонски се одмакла, али када је кутија престала да се мрда, опет је пришла. Нестрпљива да открије шта се овде крије, скупила је храброст и ускочила у кутију. Осетила је додир меке тканине, а затим се зачуо плач. Била је то беба умотана у ћебенце.
   Као да је знала да је поред ње беспомоћно биће, Маша није побегла. Бебин плач је није узнемирио. Пажљиво је села поред ње и неко време је посматрала. Затим је легла и обмотала је својим телом да је бар мало загреје.

Додир топлог крзна био је довољан да се беба смири. А онда је Маша замјаукала из свег гласа. Желела је да што пре дозове неког од станара, не усуђујући се да остави мало створење само на хладноћи.
   Неколико минута зградом се проламао само мјаук – нико није отварао врата. Маша није престала да дозива, и даље лежећи у кутији. Жалосни звук је коначно стигао до Ирине Лаврове, станарке шестог спрата. Звук који је допирао до ње није личио на Машино уобичајено мјаукање. Препознала је вапај у њеном гласу, помисливши прво да је мачка повређена.
   Брзо се обукла и отрчала до улаза. Угледала је кутију. Када се приближила, затекла је градску мезимицу како својим телом штити и греје бебу. Било јој је јасно да је неко оставио дете у њиховом улазу. И да оно можда не би дочекало јутро да се није појавио неочекивани спасилац.
   Ирина је одмах позвала хитну помоћ и обавестила комшије. Док су чекали, забринута Маша се није одвајала од бебе. Нико није покушао да је склони – било је очигледно да нема намеру да јој науди.
Невољно је изашла из кутије тек кад су дошли лекари, али је наставила будно да прати шта се дешава.

Бебу су морали што пре да одвезу у болницу. Мачка је све до амбулантних кола трчала за непознатим људима у униформама. Покушала је да ускочи, али су је на време спречили. Када су се врата затворила, још дуго је погледом пратила возило...
   Лекари су проценили да је беба стара око три месеца и да је на хладноћи вероватно провела неколико сати пре него што ју је Маша пронашла. Био је то судбоносан тренутак: сигурно јој је спасила живот. Ћебе није било довољно да је заштити од страховите хладноће.
   Када је до станара стигла вест да је беба на сигурном, Маша је постала нови херој Обњинска. Мада јој ни раније није мањкало људске пажње и бриге, после овог догађаја њени многобројни власници потрудили су се да јој дају до знања колико су јој захвални.
   Несвесна тога какво је дело учинила, Маша није променила понашање. Наставила је да обилази зграде, спава у ходницима и мјауче пред вратима својих омиљених комшија.