Живот пише драме

ЉУБАВ У БОЦИ

Порука је данима лутала морем пре него што је стигла до Сицилије, право у руке девојке којој ће неколико исписаних редака променити цео живот

На лето 1955. године, млади шведски морнар Оке Викинг пловио је од северне Европе до Средоземног мора. Вишедневни боравак на пучини, с врло мало забаве, за двадесетогодишњака понекад је био једва подношљив. Чинило му се да је заробљен у огромној металној шкољци у којој тишину прекидају само удари таласа о труп брода.
  Једног дана, седећи на палуби, наједном се досетио како да прекине досаду. Написао је кратку поруку на хартији „Некоме лепом, далеко” и своју адресу у Шведској, а затим хартијицу, заједно са својом фотографијом, убацио у стаклену боцу. Запечатио ју је и бацио у воду – из чисте досаде.
   Порука није била упућена никоме посебном. Претпоставио је да ће убрзо нестати у непрегледном плаветнилу. Није ни слутио да ће му се ускоро читав живот променити.
   Боца је неко време лутала морем, све док није стигла до обале Сицилије, и то баш кад се у близини задесио рибар из Сиракузе. Дешавало се и раније да у плићаку заврши свакојако ђубре, али пажњу му је привукла садржина стаклене боце. Извукао је хартију и фотографију, али поруку није могао да растумачи (Швеђанин ју је написао на енглеском). Ипак ју је понео кући и показао супрузи и кћеркама Марији и Паолини. Одушевљено су посматрале младића на фотографији, али ни оне нису разумеле текст. Онда им је месни свештеник помогао да га преведу.



   Родитељи су се премишљали да ли да дозволе кћеркама да одговоре Океу. Најпре су предложили да то учини старија сестра Марија, али пошто Паолина није престајала да наваљује, дозволили су и њој да напише поруку и пошаље фотографију. Нису знале колико дуго ће писмо путовати до Шведске нити да ли ће уопште добити одговор. Сестрама је остало само да чекају и да се надају.

Одговор се појавио после скоро три месеца. Уз писмо, у коверти је била Маријина слика, коју је Оке послао натраг, јер му је, како је написао, пажњу привукао „Паолинин доброћудан поглед”. Толико је успео да закључи на основу њене фотографије. Зато ју је и задржао и пожелео да наставе преписку. Паолина је, уз благослов родитеља, прихватила његов предлог.
   Писма су путовала између Италије и Шведске наредне две године, а садржина је постепено показивала да блискост између младића и девојке расте. Препричавали су догађаје из свакодневице, писали о својим породицама, трудећи се да бар речима смање раздаљину која их дели. У почетку ни Паолина ни Оке нису били сигурни да ли ће се једног дана срести.
   Оке је учинио први корак у марту 1957. године: одлучио је да је посети. У Паолининој породици готово да је завладала паника. Оно што је родитељима најпре деловало као безазлена преписка наједном је постало опипљива стварност. И даље су били на опрезу, свесни да ће им у кућу доћи потпуни странац, али потрудили су се да му приреде леп дочек.
   Окречили су кућу и побринули се да не мањка хране и пића. Паолина је знала да се родитељи помало стиде сиромаштва у којем живе, па ју је то додатно узнемирило. Међутим, Океу ништа од тога није било важно. Први сусрет је био довољан да не зажали што је дошао.
   Поздравили су се, свако на свом језику, а онда је Оке из кофера извадио повећи речник – да се боље споразумеју. Паолина се већ првог дана осећала као да га познаје годинама. И он је осетио исту присност: запросио ју је после свега две недеље!

Успут је за њихову љубавну причу сазнао један новинар, Океов земљак, који је живео у Сиракузи. Захваљујући њему, међународни пар постао је познат широј јавности.
   Наједном им се јавило много људи жељних да помогну колико могу. Међу њима је била старија богата удовица спремна да плати све трошкове венчања. Једини услов био је да је позову на свадбу.
   Венчање је, како су се младенци касније присећали, изгледало као догађај достојан краљевског пара. До цркве их је испратило више хиљада Сицилијанаца и домаћих и страних новинара. Гужва је била толика да су у близини све време били полицајци и обезбеђење.
   Заједнички живот наставили су у Шведској. Паолина је била вољна да оде у туђину, али је затражила од мужа да се одрекне свог дотадашњег посла, који је подразумевао дуге пловидбе. Мада јој је у првим данима било тешко да се привикне, ниједног тренутка се није покајала што је напустила родну Сицилију.
   Пар се убрзо скућио на имању у малом селу. Добили су две кћери, Бриту и Сабину. У браку су провели више од четири деценије, све до 2001. године, кад је Оке изненада преминуо.