Живот пише драме

ЧОВЕК КОЈИ НИЈЕ ОДУСТАО

Након што је извучен испод лавине, Мет Потрац је учинио оно што су лекари сматрали немогућим: пробудио се из коме, поново научио да хода и прича и, што је најважније, нашао нову сврху у животу

Породица се окупила око болничког кревета, гледајући Мета у тишини. Родитељима је речено да им се син вероватно неће пробудити и да је време да одлуче има ли смисла да га и даље држе прикљученог на апарате. Мет је тада имао 27 година. Срце му је већ једном стало док су га с места несреће возили до болнице и лекари су једва успели да га поврате. Ипак, младић је остао у коми и чинило се да му је мозак потпуно утихнуо. Зато су његови најближи морали да донесу најтежу одлуку у животу. Отац се одмах побунио и затражио друго мишљење. Рекао је: „Да је Мет на мом месту, никад не би тако лако одустао од мене”. Његова вера у сина на крају се исплатила.
   Мет данас има 44 године, али се врло добро сећа сваког детаља несреће. У марту 2009. године био је на планини у близни града Макола у америчкој држави Ајдахо. Као професионални возач моторних санки обишао је већи део САД и Канаде, тражећи нове стазе на којима је изводио вратоломије док су га снимали камером.
   Тог јутра у Ајдаху припремао се за сцену за нови филм о екстремним спортовима. Дуго је сарађивао с истом продуцентском кућом и раније нису имали озбиљнијих проблема током снимања.
   Иако је на Стеновитим планинама у свако доба године вребала нека врста опасности, веровали су да ће се све завршити како ваља. Наслаге снега биле су савршене за вожњу моторним санкама, али постојао је ризик од лавина. Ипак, уиграна екипа одлучила је да не одустане од плана.
   Проверили су опрему а затим се запутили ка језеру где је Мет требало да се санкама попне на врх стрме падине. Нешто му је, међутим, говорило да терен није довољно сигуран и да је боље да продуже до места где је стабилније тло. Убрзо се испоставило да је то погрешна одлука.

Већ неколико пута возио се том стазом и одлично ју је познавао. Кренуо је да се пење санкама кад је наједном тло под њим почело да пуца. Осетио је удар снега, а онда и како га лавина носи са собом. Ни сам није знао колико дуго се тумбао низ планину пре него што је изгубио свест. Негде успут спала му је кацига која га је колико-толико штитила од удараца.
   Пријатељи су беспомоћно гледали шта се дешава док се лавина није примирила. Затим су кренули у потрагу. Захваљујући локаторима није прошло много времена пре него што су открили где се налази. Копали су снег најбрже што су могли, надајући се да Мет није озбиљно повређен и да се није угушио.
   Мет је и даље био без свести. Уши, нос и уста били су му потпуно затрпани снегом. Док је један од пријатеља звао спасиоце, остали су Мету махнито чистили лице да би му ослободили дисајне путеве. Иако их је хеликоптер убрзо пронашао, акција спасавања трајала је скоро пет сати. Летелица је неко време кружила изнад њих, па пошто пилот никако није успевао да нађе погодно место за слетање, на крају су спасиоци морали да га вуку на санкама.
   Права борба тек тад је почела. Мет је био у коми, а после детаљних прегледа листа повреда које је задобио била је застрашујућа: три смрскана вратна пршљена, отворени прелом бутне кости, смрскана лева страна грудног коша, прелом леве руке, вишеструка оштећења нерава и мозга. Његовим родитељима одмах је речено да можда није смислено да уопште започну лечење, јер нико није очекивао да ће преживети прву ноћ. Породица је без поговора одбила предлог лекара.
   Мет је у дубокој коми био 21 дан. За то време, неколико пута је оперисан како му најозбиљније повреде не би додатно угрозиле живот. Како се ни после тога стање није побољшало, породица је поново позвана на разговор. Метова мајка је престала да ради и од првог дана није напуштала болницу, а отац се трудио да сваки слободан тренутак проведе уз њега. Зато нису могли да се помире с чињеницом да после толико труда лекари желе да искључе апарате.
   Након што се отац поново побунио и затражио мишљење других лекара, један од Метових пријатеља који је с њима стајао поред кревета рекао је да има чудан осећај да Мет зна да су ту. Тихо је изговорио: „Ако нас чујеш, отвори очи”.
   Мада се капци нису отворили, сви су приметили померање очних јабучица испод њих. Позвали су лекара који је у почетку био сумњичав. Није им одмах поверовао да се било шта променило. Међутим, кад је Мета замолио да му стисне шаку, осетио је благи покрет његове руке. То је био знак да није све изгубљено.

У наредних двадесетак дана још неколико пута се десило да се тргне или направи мањи покрет, а затим се и пробудио. Да би проверили како му мозак ради, дали су му папир и оловку да напише своје име. У првом покушају није успео и једва је изговарао речи, као дете које тек учи да прича. Такође је морао поново да научи да хода.
   Мету је опоравак тешко пао. Дојучерашњи успешни спортиста наједном је постао човек који једва устаје из кревета. Иако му је лева рука због оштећења нерава остала непокретна, повремено је осећао фантомске болове у њој. Једне вечери тегобе су постале неподношљиве. Мет је у себи рекао да више не може да издржи и да је спреман да себи прекрати муке. Планирао је да обуче зимску опрему, побегне из болнице и да на санкама скочи с оближњег моста. Већ је почео да се облачи кад му се у свести појавила слика сина Итана. Дечак је недавно остао без породичног пса ког је једва прежалио. Шта би му се тек десило када би остао без оца?
   То је био тренутак који је променио ток његовог живота. Мада је знао да више ништа неће бити исто, наставио је да се бори. Годину дана након несреће, хирурзи у Чикагу извели су нову операцију која је Мету значајно смањила болове. Корак по корак, ствари су се враћале на своје место. Упркос томе што су га лекари у почетку упозоравали да можда више никада неће моћи да говори и хода, трудио се све док им није доказао да греше. Не само да је проходао, већ је о свом искуству причао нашироко и написао књигу.
   Људи га често питају да ли се каје што се у прошлости толико излагао ризицима и да ли би нешто урадио другачије. Његов одговор је увек исти. Мет тврди да ништа не би променио, чак ни кад би знао да би тиме повратио покретљивост леве руке, јер га је то искуство обликовало у човека какав је данас.