За читање и уживање - Симон Марић

САВАЖДАХА ЧУДОВИШТЕ ИЗ БАРЕ ВЕНЕЦИЈЕ

(Savasaurus rex)

Попут чувеног чудовишта из Лох Неса, Огапога и других (полу)митских житеља језера широм света, тако је и Савамала некада имала своје лично језерско чудовиште. Оно је живело у Циганској бари, касније познатој као Бара Венеција, која се некада простирала од данашње Карађорђеве улице па све до моста Газела, а ка западу до Главне железничке станице. Поред многобројних митова и легенди везаних за ово огромно створење, позната је и његова повезаност са једном од некадашњих београдских капија, али о томе нешто касније.
   Иако о његовом изгледу и животним навикама сазнајемо тек из помало непоузданих историјских хроника, научници су, на основу ретких сачуваних остатака овог створења, утврдили да се највероватније радило о последњем преживелом примерку savasaurusa, врсти познатој по својим невероватно дугачким вратовима и реповима.
   Ово чудовиште из Баре Венеције, у народу познато и као саваждаха, сматра се за највеће створење које је икада живело у Савамали. На сведочанства о његовим гигантским размерама наилазимо у неким средњовековним хроникама. Константин Филозоф, на пример, у „Слову о водама” напомиње да: ,,...не сме се ићи доле у мочваре, јер створ страхотни, што главом пара небеса, тамо вреба од давнина”.

И турски путописац Евлија Челебија који је у 17. веку посетио и описао оријентални Београд, помиње величину овог створења дајући нам и његов ближи опис:
   „Кажу да је јужно од бедема града, у великој бари поред Саве, некада живело једно ужасно чудовиште. Његова појава утеривала је страх у кости, не само због огромних чељусти са низовима попут сабљи оштрих зуба, већ и због његове неописиве величине, јер му је само врат бројао дужину двадесет минарета Батал-џамије... Када би ова аждаха уочила плен, израњала би из баре, шчепала би га чељустима и прождирала у једном даху. Тако је страдао многи неопрезни путник намерник који би, не слутећи ништа, сео поред баре да мало предахне, а веле чак и да је једаред ова саваждаха за трен прогутала и читав један караван са све људима, камилама и најбољим персијским ћилимима... Иако су ми рекли да овог чудовишта више нема, ја се не усуђујем да одем доле и лично проверим ове гласине...”
   Како Евлија Челебија у овом одломку наводи, до његовог времена саваждахе у Бари Венецији више није било. Из једне угарске хронике са почетка 16. века сазнајемо да јој је главе дошао извесни Ђорђе.
   Како се Сава често изливала и, спајајући се са Баром Венецијом плавила Савамалу, тако се и површина ловишта овог створења повећавала. Тада би оно често долазило до насеља подно тврђаве и правило хаос међу локалним живљем. Када је саваждаха прождрала његову драгану, Ђорђе се заклео на крваву освету. Сачекао је повољан тренутак и као мамац поставио неколико коња на месту где се данас отприлике налази терминал трамваја двојке испод Калемегдана. Саваждаха се после неког времена очекивано појавила, изронила из воде, шчепала једног коња и одмах га прогутала.

Међутим, како се Ђорђе претходно сетио да коња натовари љутим зачинима, отровима и разним за стомак незгодним стварима, саваждахи је одмах припала мука. То је искористио овај јунак, скочио на њену главу и после дуге борбе успео да је среди копљем. Саваждаха се, поражена, стровалила и распрострла читавом дужином данашње Карађорђеве улице.
   Да ли је ова прича истинита или не, остављамо историчарима да просуде. Но, чињенице нам говоре да су делови скелета овог створења веома дуго стајали у Савамали1, све док их временом није однела Сава или други савамалски предатори. Поред тога, Турци су саваждахине вратне пршљенове искористили за грађење бедема, а њену лобању, због њене изузетне чврстине, да направе капију кроз коју се улазило у шанац. Ова страшна капија, чије су отворене чељусти служиле као улаз у град, постала је позната као Сава-капија, једна од четири спољне капије Београда у доба Турака (друге три биле су Стамбол, Видин и Варош-капија). Јунаци Првог српског устанка, Узун-Мирко Апостоловић и Бимбаша Конда су, управо отварањем ове капије, успели да унутра пусте остале Карађорђеве устанике, чиме су 1806. шанац, а годину дана касније и тврђава, пали у српске руке.
   Капија је тако дуго стајала, али је због њене војне сврхе приступ савамалолозима био ограничен. Један њен део срушен је након одласка Турака из Београда 1867, али је у потпуности разорена током савезничког бомбардовања 1944. године.
   Данас се ретки преживели материјални остаци саваждахе (неколико зуба, део горње вилице и кранијума) чувају негде у подруму природњачког музеја на Калемегдану.