За читање и уживање - Уршуља Коваљик

СМРТ БРОЈ ДВЕСТА ШЕСТ

Данас је са мном у двеста шестицу ушла Смрт. Села је наспрам мене у штриканим доколеницама бордо боје и вуненом кардигану. Одмах ми је било јасно ко је та жена. Мада је напољу било тридесет пет степени и топио се асфалт, није се ни раскопчала.
   Престрављено сам јој зурила у лице. Смрт не путује јавним градским превозом тек тако. Звонце на вратима се огласило и тролејбус је напустио станицу Крамаре. Морам да признам да је изгледала одлично. Црна мохер капа, лице као га да је насликао Модиљани, а тек очи – хладне и плаве, баш као хаски из комшилука. Осмехнула ми се. Мистериозно.
   У тролејбусу није радила клима. Са прозора је тукла врелина, али ја сам се следила. Била је гужва и нико на њу није обраћао пажњу. Био је петак, пола пет после подне, пар дана до краја школске године. Шпиц је кулминирао. Људи су се враћали с посла и били су бесни. Тролејбус је, као и увек, био у предивном двадесетоминутном кашњењу. Прави час за убити некога. Стајали смо у колапсу у Прашкој улици и извесно време смо се гледале. По тој жеги, која је топила рукохвате седишта, заиста је деловала неумесно.
   „Здраво”, шапнула је и ја сам помислила да ми је ово последње путовање.
   „Јеси ли полудела, овде? Није ли прерано?”, покушала сам да окренем точак судбине у другом правцу. „Ја имам помало дугачије представе о својој смрти. Најраније за тридесетак година у меком кревету са миришљавом постељином, са инфузијом, из које ми у вене тече супстанца која изазива еуфорију. Без суза и последњег помазања. Знаш већ...”
   Смрт је спустила руке на своја шпицаста колена и слатко се насмејала. Њен смех је одзвањао тролејбусом. Звучао је као сирена аутомобила, цвиљење циркулара и пиштање кочница истовремено.
   „Смрт не бираш, драга моја. То је тако, али данас нисам дошла због тебе”, рече наглашено.
   Прелетела сам погледом по сапутницима и покушала да погодим коме је и где тачно данас одзвонило. У Соколској, код САНУ или чак у Ружичастој долини?

Атмосфера у тролејбусу је била напета. Као у загрејаној преси за шунку. Понеки су седели са погледом апатично упереним у билборд, на ком је полугола манекенка продавала СТК, а како другачије – повољно! Остали путници су и даље стајали нагурани једни уз друге. Низ тела им се сливао зној, а мокре мапе по њиховој одећи су се повећавале. Деловали су љуто и немоћно.
   „Као да су играли спидбол”, накезила се Смрт.



   По мом мишљењу више су личили на сардине у конзерви. Један господин је стално брисао чело марамицом. Покрет његове руке ми је личио на диск за полирање, деловало је као да ће руком, ако још мало буде гланцао, избушити рупу. Међутим, већина путника је спуштене главе зурила у паметне телефоне. Тако измештени у паралелни свет нису обраћали пажњу на врућину, гужву у саобраћају, а ни на тролејбус. Скроловали су по Фејсбуку или ћаскали. Схватила сам да нико не примећује Смрт.
   „Чудно, зар не?”, пребацила је она, као да ми чита мисли. „Градским превозом путујем свакодневно, сваки боговетни дан!”
   На тренутак сам јој се загледала у лице, хладно и бело. Нисам на њему пронашла ни кап зноја.
   „Изгледа да ти немаш знојне жлезде”, задивљено сам јој рекла.
   Вероватно је била помало самољубива, пошто ју је моје ласкање орасположило. Насмејала се аветињски и фамилијарно ме пљеснула по бутини. Осетила сам најјезивији додир на свету. Ни по врућини није било нимало пријатно.
   „Мани ме жлезда”, мумлала је, „ја волим да грејем кости, а овде код вас у последње време баш добро греју. Тек је јун, а вруће је као у паклу.” Смрт ме изазивачки одмери и прекрсти ноге. Заличила је на филмску диву у Карловим Варима на фестивалу.
   „Ефекат стаклене баште”, слегла сам рамена.

Тролејбус је мало убрзао и међу путницима је никло ситно семе наде. Када је убрзао на четрдесет, пар особа је покушало да са отвореног прозора ухвати мало свежег ваздуха. Наше наде је прикочило црвено светло на раскрсници, али смо се увек надали да ћемо, када поново кренемо, ићи нормалном брзином.
   „Какву сте кашу скували, такву ћете кусати!”, закрешта саркастично Смрт. „Посекли сте стабла по целом граду. Само због тога вам је за два степена топлије”, подбадала ме је.
   Уморно сам спустила главу и настојала да јој не противречим.
   „Градска управа је обећала да ће посадити нова.”
  Пошто нисмо кренули ни на зелено, људи су схватили да смо и даље у колапсу. Расположење се срозало на само дно тролејбуса, у његову усијану металну уторбу, одакле су испариле и последње позитивне мисли.
   „Ове чачкалице? Имаће хлад за десет година”, наставила је. „А ваша фобија од поткорњака... што не пијете лекове против тога? Посекли сте шуму величине Татре!”
   Посматрала сам прелепо сурово лице Смрти и у себи бројала станице. Задах мрцине у распаду, који се ширио тролејбусом, гушио ме је. Није се могло дисати, а пут је био бескрајан. Смрти то очито није сметало. Набрајала ми је шта смо све на Земљи посекли, уништили, убили, запалили и потровали. Све је знала. Није заборавила ни еколошке катастрофе, глечере који се топе, као ни пермафрост на Сибиру, пожаре у прашумама, прекомерно коришћење аутомобила и говедине.

Напољу су завијале сирене, колона се вукла центиметар по центиметар налик недогледној депресији.
   „Ви не капирате да ћете без шума поцркати?”, мелодично развуче. Гледала сам у скоро скуване људе у тролејбусу. Одједном сам била скоро сигурна. Нико ништа не капира. Људи не знају шта раде. Поверовали смо да је тридесет пет степени у јуну нормално.
   Тролејбус стаде насред Штефањикове улице. Усијану ивицу коловоза ивичило је усахло дрвеће. Људима је прокључао мозак. Време је мутирало, минути су се претворили у бескрајне сате. Немоћни путници су склонили паметне телефоне.
   Исцрпљено су зурили. Само сам ја морала да гледам Смрти у очи.
   „Неће то бити тежак посао. Овде људи падају ко муве. Само седнем у возило градског превоза, поседим у болници, у колима и”, пуцнула је прстима, „неко отегне папке”.
   Под се претворио у ужарени тефлонски тигањ. Ако би госпођи до мене испала јаја из торбе, добила би кајгану. Тролејбус се на тренутак залетео, али је већ следећег тренутка стао на црвено. Овога пута код станице Миерка.
   „Предивно, садистички”, наставила је Смрт да саркастично подбада, „стаклене коцке које сте на све стране поставили сто посто ће произвести тоне кисеоника.
А онај лепи асфалт на тротоарима лети гарант хлади. Реч травњак вам ништа не значи? То вам је као неки тепих од живе траве. У прошлости се по њему ходало босим стопалима.”
Њене оптужбе су почеле да ме живцирају. Нисам ја одговорна за сав биомасакр и еколошке злочине човечанства!
„Чуј, с обзиром да си паметна као пчелица, шта би по твом мишљењу требало да урадим?”

Смрт је непристојно зевнула и показала крупне беле зубе. Руку је пружила у правцу трга. На све стране се одвијало жестоко кретање. Све се комешало у велеградској уличној вреви. Пешаци, аутомобили, бициклисти, трамваји и тролејбуси. Групе туриста са фото-апаратима, мушкарци у скупим оделима и ненаспавани просјаци, надничари, старица са колицима за куповину, блазирана омладина у тренду, сјајне црне лимузине и прљави камиони. Трескање пнеуматског чекића за бетон је поплашило јато голубова са крова палате. Сви су негде ишли, трчали или путовали, телефонирали, возили, стартовали, причали, јели или кијали. Врвело је као у кошници, дизала се бука и стварали су се стакленички гасови.
   Напокон смо успели да прођемо кроз раскрсицу. Двесташестица је тромо скренула према станици. Путнике који су планирали да изађу је обузело је нестрпљење. Гурали су се ка вратима и ознојеним телима додиривали остале. Бес је прснуо прву дозу отрова. Чуле су се псовке. Смрт се осмехнула. Толико радосно, као кад добијате поклон за рођендан. Нешто рече, али ја је уопште нисам разумела. Надјачала су је двојица која су се свађала због изгажене ноге.
   Тролејбус је постао буре барута. Људи су се нервирали, а ја сам у себи типовала ко ће коме од ове двојице први опалити шамар. Двесташстица је зарежала и стала. Отворила је врата. Из ње су испала прва скувана тела. Људи су пошли ка излазу, крештали су и гурали се. Били су као нашљискани.
   „Можеш ли, молим те, да ми то поновиш? Нисам разумела”, покушавала сам да од Смрти извучем тајанствену информацију. Потпуно ме је игнорисала. Напрасно је устала са седишта. Била је висока и јако секси у елегантном кардигану. Очи су јој сијале, истурила је шпицасту браду као уљез. Изгледала је величанствено и опасно.

Пре него што је отворила зубата уста, да би ми дала упутство како овде преживети, неко је колабирао. Туп звук тела које пада на под, цика и вриска путника привукле су пажњу шофера. Изашао је из кабине. Неко је викао на сав глас: „Зовите хитну!”
   Али ја сам јако желела да од ње добијем драгоцени савет. Неко време сам мољакала и улизивачки извукла кончић који је вирио из доколенице. Само што Смрт више обраћала пажњу на мене. Наместила је капу од мохера, пуцнула прстима и са свеже испуштеном душом под руку искочила из тролејбуса.

Са словачког превела Зденка Валент Белић
Из збирке прича „Чиста звер”