Тајанствени доктор Фауст

ПУСТОЛОВ КАО НАДАХНУЋЕ

Јохан Волфганг фон Гете писао је своју чувену драму двадесет година, сигурно не без разлога. Надахнуће му је био живот једног по свему необичног човека.

Jохан (или Георг) Фауст, самозвани лекар, астролог, некромант и алхемичар из 16. века вероватно ни поред све своје видовитости коју је тврдио да поседује, није могао да предвиди да ће његов живот дати повода за рађање најпознатије легенде немачког народа, те да ће заокупити машту и донети немир једном од најсвестранијих и најнадаренијих људи европске културе, Јохану Волфгангу фон Гетеу који је на драми „Фауст” радио скоро двадесет година, напуштајући започети рад и изнова му се враћајући у више наврата. Отуда је данас тешко приредити Фаустову биографију јер су, у6рзо по Фаустовој тајанственој смрти 1540. године, чињенице почеле да бледе.
    Рођен је 1480. године у Книтлингену као сељачко дете под именом Јохан или Георг. Брзо се отиснуо у свет живећи као скитница. Како у архивама тадашњих универзитета није нађен никакав податак о Фаустовом школовању, сматра се да је академска звања којима се дичио сам себи приписао. Извесно познавање медицине и других природних наука које му је послужило као основа за многа надризанимања, као што су прорицање судбине из длана, ваздуха и ватре, израда хороскопа и слично, очигледно је стекао самостално.
    Подаци сачувани о Фаусту углавном су потернице и казне будући да није имао навику да намирује своје дугове, нити је презао од превара разних врста. Неки извори указују и на извесну криминалну црту. Рецимо, протеран је из Кројцнаха због сумње да се неморално опходио према ђацима. Дубљи узрок Фаустовог отпадништва лежи, међутим, у ширем сагледавању времена у ком је живео.

Сумњиво лице

    Фауст се затекао на размеђи средњег и новог века када се у Немачкој, под утицајем италијанских градова, јавила хуманистичка тежња све бројнијих образованих појединаца да самостално, користећи се научним методама, ширећи своја знања, учећи језике, путујући и истражујући материјални свет, потраже одговоре мимо црквених учења. Како су у Немачкој ове тежње наишле на јачи отпор племства и цркве, уски средњовековни назори задржали су се у већој мери, а нове жеље за спознајом почеле да се развијају у гротескном виду, у средњовековним облицима, у виду магије, секташтва и разних паранаучних, са становишта цркве, јеретичких делатности као што су алхемија, бела и црна магија... Уз то, треба имати у виду да је у народу 6ило уврежено мишљење да је свако ко се иоле истицао неком врстом посебног знања или умећа ђаволов изасланик на земљи, или макар чаробњак. Црква је ово мишљење у великој мери подстицала, осигуравајући тиме своју неприкосновеност коју би могли да угрозе образовани или одвише радознали појединци. У таквим приликама Фауст је свима одреда био више него сумњив. Лутеранска црква изопштила га је још за живота, а по његовој смрти излазе књиге о Фаусту, опасном чаро6њаку који се заветовао ђавопу, живео „епикурејским и свињским животом”, чије се делатности жигошу као грех и јерес.
    Иако се позивају на Библију и Фаусту приписују трагичан крај као казну за грех, ове књиге слабо успевају да прикрију извесно одушевљење Фаустовим пустоловинама. Народ је упозорење примио к знању и у Фаусту видео оличење нечастивих сила. Али, ту је уједно било нечег што је годило машти народа уппићући у њу и приче о Агрипи и Парацелзусу, научнику и филозофу из тог времена. То објашњава чињеницу да се легенда о Фаусту задржала уз надеве народне маште све до данас. Хуманисти су на њега гледали с презиром, сматрајући га шарлатаном.
    И поред све своје непопупарности, Фауст је опстајао и сасвим пристојно зарађивао. То сведочи колико је, и поред огромног труда многих да му помрсе конце, а можда баш захваљујући тој повици на њега, великом броју људи била привлачна и, на неки начин, забавна помисао на његово присуство и вештине. Били су спремни да за његове услуге и плате и волели да га имају уз себе или му плаћали да их се клони.
    У оба спучаја значи да су веровапи у његову делотворност. Када је, на пример, причао да би по сећању могао да испише сва Ппатонова и Аристотелова дела ако би се она којим случајем изгубила, не само да ником у крчми у Гелнхаузену није пало на памет да Фауста избаци напоље већ се неко досетио да та занимљива хвалисања и запише. Баш као што се, неком другом приликом, сада у Вирцбургу, када је Фауст причао да би могао, само када би хтео, поновити једно за другим сва Исусова чуда, опет неко латио пера ипи пак препричао догађај некоме ко га је сматрао занимљивим и то оставио забележено за будућност.

Хороскоп за бискупа

   Да су неки заиста веровали у Фаустове натприродне моћи, сведоче записници градског већа у Инголштату у којима се, године 1528, наводи да мора да напусти њихову обпаст и притом се обавеже да се неће осветити. Иако су хуманисти на Фауста гледали с презиром, писмо Филипа фон Хутена из 1540. године, рођака познатог хуманисте и песника Улриха фон Хутена, у ком се он хвали како му је Фауст „све погодио” називајући га „филозофом”, сведочи о томе да се они који су га оштро нападали нису либили његових услуга. И док је шпанхајмски опат Јоханес Тритхајм захтевао, на латинском, и позивајући се на апокапипсу, да се Фауст ишиба због свог хвалисања високим умећима, бамбершки бискуп платио је том истом несрећнику десет форинти да му изради лични хороскоп, а истакнути ппемић Франц фон Сикинген понудио му место учитеља само да буде у његовој близини јер се и сам занимао за мистику и окултизам.
    Фаустова смрт остала је обавијена велом тајне као и његов живот. Верује се да је умро насилном смрћу 1540. године. Најдетаљнији опис онога што се догодило – или није – даје Јоханес Меланхтон, Фаустов савременик и Лутеров пријатељ. Он тврди да је Фауст те вечери био потиштен, а да је, на питање крчмара у чијој је крчми изнајмио собу, шта му је, одговорио да ће се те вечери из његове собе чути чудни звуци, али да нико нипошто не сме унутра ни да привири. Исте ноћи, из Фаустове собе одиста су се чули необични звуци. Крчмар са још некопико људи одважио се да сутрадан око поднева одшкрине врата Фаустове собе.

Фауст у сенци „Фауста”

    Нашли су га мртвог, поред постеље, главе окренуте тако да их је његово лице гледало слеђа. Касније су се досетили да су уз Фауста увек ишла два пса и то су већ у народној машти била два ђавола. И сам Меланхтон, као и Лутер, Фаусту су приписивали савезништво с ђаволом.
    Од када је Гете преузео легенду о Фаусту и свету је предао као филозофску драму о научнику који се буди испод прашине књишког знања, напушта свој собичак и упушта се у неистражено и опасно путовање изван граница које су човеку одређене, постало је сувишно трагати за коренима Јохана (или Георга) Фауста. Биографија тог разметљивца и пустолова који је био све само не јунак свог времена, чак и када би у потпуности била откривена, остала би у сенци Гетеовог „Фауста”.
    Он превазилази појединачну судбину и гласине о мрачним силама и чаробњаштву. Он је плод захвата великог ума у служби далекосежнијих идеја. Али, као што нас учи Гетеов „Фауст”, људски ум брзо се засити пуким размишљањима и осећа потребу да се окрене непосредној стварности. У том смислу се круг затвара: као што је живот Јохана (или Георга) Фауста подстакао машту и ум човека да створи велико дело, тако то дело поново буди ону ситничаву радозналост за тог малог и случајног Фауста који је заиста постојао, и за време у коме савез с ђаволом није био, као данас,  метафора, већ прекршај за који је могло да се заврши на ломачи.