Два погледа на свет

ПЛУС ПРОТИВ МИНУСА

Здравље, љубав, посао јесу три ставке кључне у борби савременог човека да буде срећан. А да ли нам позитивно мишљење помаже да остваримо животне циљеве? Па, само понекад!

Марко и Јанко треба да полажу испит на факултету. Док пере зубе и умива се, Марко мисли следеће: „Сунчано је – одлично. Сешћу на бус, успут ћу грицнути нешто у пекари... А шта да обучем? Белу кошуљу? Не знам где је. Боље плаву, лепша је. Глатко полажем испит. Осећам то.”
   И Јанко је бацио поглед кроз прозор пре изласка из куће: „Баш чудно. Сија сунце, а најавили су кишу. Ипак ћу ја таксијем. Само ми још фали да закасним због гужве у превозу. И кишобран носим за сваки случај. А где ми је бела кошуља? Није опрана. Мораћу да обучем ону плаву, грозну. Има да паднем. Професор је мргуд.” Марков оптимизам и Јанков песимизам данас се више не сматрају тренутним хиром, већ животним опредељењем. Постоје они који сваког дана устају на леву ногу и они који све гледају кроз ружичасте наочаре. Којима боље иде?
   Ако питате америчког психолога Мартина Селигмана, родоначелника позитивне психологије, која се развила деведесетих година, рећи ће вам да увек очекујете најбоље и призивате срећу лепим мислима. Чак и ако сте често нерасположени и ћудљиви – ништа страшно. По Селигмановим схватањима, оптимизам није урођен, већ научен. Свако уз мало труда може да промени став и усрећи се или барем да „мисли срећне мисли”.
   Доказ су испитивања једнојајчаних близанаца. Наиме, иако су генетски готово савршено подударни, не значи и да ће им нарав бити иста. Сасвим је могуће да, у зависности од разних утицаја, један израсте у оптимисту, а други у песимисту.

Лоше је боље

   Наравно, не слажу се сви са Селигманом. Истакнута научница са Лондонског универзитетског колеџа Тали Шарот сковала је термин optimism bias, који бисмо превели као ’пристрасност према оптимизму’, а неки би, мало слободније, рекли да је то пуко наметање позитивног мишљења. Појединци постану патолошки оптимисти, па одбијају да се суоче са стварношћу и учауре се, побегну у свој ружичасти свет. Овакво понашање указује на Полијанин синдром, назван по лику из романа америчке књижевнице Еленор Х. Портер у којем главна јунакиња увек нађе разлог да буде задовољна, колико год да су околности неповољне. У књизи се све срећно заврши – племенито дете буде награђено за своју доброту. Али у животу није увек тако.
   Немачки психолог Габријела Етинген жестоко се противи ономе што назива „америчка опседнутост позитивним мишљењем”. Како би доказала да лепе мисли не призивају срећу и успех, ставила је на пробу групу новопечених дипломаца у потрази за послом. Свакога је питала шта очекује. Наравно, многи су се изјаснили као оптимисти који ће наћи савршен посао, успети, остварити све снове. После две године, поново је окупила испитанике да провери како им иде. Показало се да су највећи оптимисти, они који су очекивали само најбоље, имали најмање успеха. Мање разговора за посао, мање понуда, а они који јесу нашли ухлебљење, зарађивали су мање од озлоглашених песимиста. На неки начин су их омели снови о сјајној будућности...
   Етингенова стога сматра да претерани оптимизам нагони човека на немар: ако се препустиш маштаријама и убедиш себе да ће увек све испасти онако како желиш – упадаш у опасну замку која ће те спутати кад треба да напредујеш. Ако си дубоко уверен да ће ти све ићи као по лоју, зашто би се трудио, учио, презнојавао, усавршавао? Потребно је зрнце сумње у повољан исход да би човек засукао рукаве и дао све од себе. А тада успех ретко изостаје.
   То не значи, наравно, да треба да будемо песимисти. На крају крајева, дође на исто. Свима недостаје подстрек да гурају напред – весељацима зато што сматрају да ће све испасти како треба, мрачњацима зато што су убеђени да никад ништа неће ваљати. Којој страни онда да се приклонимо? Па, оба опредељења имају и предности и мана.

(Не)расположен је здравији

   Откако је почела помама за позитивним мишљењем, научних радова који доказују да су ведри људи здравији и дуговечнији изашло је на хиљаде. Нису сви поуздани, али 2016. године је на Универзитету Харвард објављено, кажу, меродавно истраживање везе између смртности и оптимизма. Ем је потекло с једног од најугледнијих свеучилишта на свету, ем је трајало годинама и обухватило чак 70.000 испитаника. Показало се да су они оптимистични отпорнији на болести и да у просеку дуже живе. Међутим, има и доказа да песимизам штети здрављу – рецимо, да су мушкарци склони црним мислима много подложнији срчаним обољењима.
   Али не узимајте све здраво за готово. Ништа не доказује да добро расположење и размишљање о светлој будућности сигурно штите од болести. Осим тога, на Универзитету у Нирнбергу показали су како и оптимизам шкоди. Годинама су пратили понашање и здравствено стање 30.000 времешних испитаника и установили да песимисти живе дуже од оних других.
   Јасно је и зашто. Под старе дане тело више не трпи свакакве напоре, али ако сте непоправљиви оптимиста и стално говорите себи да вам није ништа, лако ћете исцедити и последњи атом снаге. Дакле, оптимизам годи до одређених година, а онда се ваља спустити на земљу.
   Оптимисти су, тако нам се чини, бољи радници, зато што су пуни полета и одушевљења. Једно Селигманово истраживање бавило се продавцима осигурања и показало је да су у просеку успешнији они који, кад се суоче с одбијањем, неповољан исход доживе као прилику да се усаврше, па кажу: Следећи пут ће бити боље”. Наравно, то је само једно истраживање и један позив. За нека занимања је неопходно бити песимиста. Такав је контролор лета. који увек мора да мисли шта може да пође по злу и како то да спречи, или лекар, који ради праве дијагнозе на основу симптома мора да помисли на свакакве болештине.
   Је ли онда боље бити песимиста? Ако смо у стању да свуда видимо замке и препреке, онда ћемо и наћи неки начин да их избегнемо. Јесте, али... Ако мислимо да неће изаћи на добро, можда се нећемо ни упустити у посао, прилику, ризик. Најбоље је зато да се (радна) заједница састоји и од оптимиста и од песимиста. Једни да гурају напред и указују на нове могућности, а други да их зауздају и упозоре на опасности.

Некоме још цветају руже

   У љубави је барем све јасно. Треба бити отворен и ведар и препустити се без задршке. Ако стално мислимо да ће нас партнер изневерити и преварити, можда ћемо заувек остати сами.
   Истина је да ће оптимизам помоћи да остваримо успешну везу, али само донекле. Ако гледамо кроз ружичасте наочаре, нећемо препознати тренутак кад треба да се повучемо. Многи остану у односу који их не испуњава или им, још горе, шкоди зато што дубоко верују да је промена могућа и да ће се једног дана све преокренути.
   Не мора ни да се иде у крајност како би постало јасно да је мрвица песимизма пожељна у вези. Уколико упорно одбијамо да видимо шта то не ваља, како ћемо се онда суочити с потешкоћама и покушати да их решимо?
   Наравно, вероватно свако пред венчање мисли да је нашао љубав за сва времена и да се никада неће развести, али чињенице говоре другачије. У Србији се сваки четврти брак распадне, а у многим земљама стопа развода је и те како виша. Дакле, ваља бити опрезан. То ипак не значи да су песимисти победили. Без обзира на то каква нам је нарав, можда се свеједно разведемо. Плус за оптимисте јесте то што много лакше поново уђу у брак, и то успешан.