С окрајка историје

ОСМЕХ ПОСЛЕ СМРТИ

Невероватан догађај збио се у Дубровнику где је донето тело убијеног херцеговачког војводе Максима Баћовића. А онда је и Ђура Јакшић, тамо далеко, дао свој важан допринос...

Била је то важна вест за новине. Почетком 1876. године кад је енглески новинар и публициста Вилијем Џејмс Стилман са ратишта у Херцеговини известио свој „Тајмс” да је у бици, којој је и сам био сведок, „погинуо један од најхрабријих, Максим Баћовић, војвода од Бањана, коме је тане прошло кроз груди... Пуцање престаде о сунчеву заласку, а тело Максимово би донесено пре мрака сред општег и очевидно од срца јадиковања. Његови људи плакаху као деца, а могло се врло лако видети да су његови војници и његови другови капетани осећали према њему изванредну оданост. Хиљаде мртвих Турака неће нам платити Максима, тужио је стари Пеко (Павловић, вођа устаника – прим. П. М), а његови другови заклеше се на смртну освету сутра...”
   И дописник новосадске „Заставе” шаље вест како је „у крвавој борби на друму испод Требиња јуначки погинуо на јуриш при освајању турских шанчева. Максим је био у 26. години своје младости, стасит и крупан, виђен и угледан, тако да су га за најлепшег и најугледнијег момка у целој устаничкој војсци држали...”
   Цетињски „Глас Црногорца” известио је да је „Максим Баћовић, војвода бањански, погинуо 8. о. м. у јуришу на турске шанчеве на Радован Ждријелу. Пао је мртав на исто мјесто, јер га је зрно непријатељско погодило сред чела јуначкога. Храбри другови му изнијели су га из боја и донијели у Дубровник, ђе му је тијело опојено и одатле спроведено у Бањане и сахрањено у прошлу сриједу...”
   Новине су, даље, помно писале и о околном и дугом путовању тела погинулог Максима Баћовића до гробља на Грахову. И то путовање после смрти је, на својеврстан начин, дало рам за слику живота и дела најмлађег херцеговачко-црногорског војводе.

Буна

   У Херцеговини је, посебно од почетка друге половине 19. века, мало кад било мира. Херцеговци су се тешко носили са све већим зулумом тамошњих Турака док су у најближем суседству Црногорци већ увелико стварали своју државу. Уз то, особито од доласка књаза Николе на власт, чежња за уједињењем била је све опипљивија: владар, коме је све било мало, желео је да прошири границе свог њажевства, а Херцеговци коначно да буду с ове стране слободе.
   Буна позната као Херцеговачки устанак или Невесињска пушка планула је јуна 1875. године, уз обилату помоћ Црне Горе која је то, због некакве европске политичке равнотеже, умногоме тајила. Слично је било и са удаљенијом српском кнежевином. Све је, ипак, мирисало на свеопшти рат против Турака. И у Европи је узаврело јавно мњење, а свемоћни аустроугарски цар Фрањо Јосиф је, кобајаги посећујући Далмацију, уприличио разговор с главарима устанка.
   Главнокомандујући је био војвода Петар Вукотић, иначе таст књаза Николе, док је устаницима непосредно заповедао Пеко Павловић. Уз њега је био много млађи војвода Максим Баћовић, и он у родбинској вези с династијом Петровић Његош.
   Најважнији бој десио се на Муратовици, 10. и 11. новембра 1875, где су Турци на бојишту оставили 1.325 глава и богат ратни плен. Онда су, пошто је то копном било немогуће, Турци успоставили линију снабдевања од Клека на мору, поред Дубровника, до Требиња и осталих својих стратешки важних упоришта. Устаницима је, разуме се, ваљало да то онемогуће и не дозволе непријатељу да обнавља попуну људства и ратног материјала.
   Максим Баћовић је и ту одиграо важну улогу. Наравно, и угледом стицаним још од четрнаесте године, када је након погибије свог оца Јована од њега наследио и титулу војводе, доцније и малмудира, обласног господара хришћана чије су именовање потврђивали Турци.

Нова година

   Пред крај децембра 1875. године борбе су због велике хладноће утихнуле и Максим Баћовић и његов претпостављени Пеко Павловић дозволили су себи кратак новогодишњи одмор у Дубровнику. Ту су се срели с руским конзулом Јонином који им је, то ће се касније показати као важно за ову причу о војводи Максиму Баћовићу, омогућио да се фотографишу. Данас није познато шта је с тим фотографијама.
   Максим Баћовић погинуо је код карауле Глува Смоква, осмог јануара.
   И другог дана на Радован Ждријелу вођене су огорчене борбе, док је тело страдалог војводе у сигурном Бобовишту чекало прилику да буде однесено и сахрањено тамо где није постојала опасност од скрнављења његовог гроба. Кад су устаници коначно надвладали бројније и боље наоружане Турке, ваљало је мислити о посмртним остацима Максима Баћовића.

Улога руског конзула

    Његово тело је, уз велике мере безбедности, однесено у Дубровник. На уласку у град малу и тужну поворку сачекао је руски конзул Јонин. У православној цркви на Бонинову одржано је опело, док су у целом граду заставе биле спуштене на пола копља. Уз војводу је, чак и ноћу, био његов стриц Перко Лимунов Баћовић, див од човека. Њему је руски конзул наменио посебну улогу.
   Прво је од њега затражио да мртвог војводу поседне на црквену столицу и отвори му очи. Јер, рекао је, војвода жив није имао слике (и даље не објашњавајући куд су се деле фотографије начињене за новогодишње празнике са Пеком Павловићем). Онда је пристигао и тамошњи фотограф и то је једина данас позната фотографија војводе Максима Баћовића.     Перко Лимунов, стриц почившег војводе, добио је тада још један важан задатак. Бар тако је касније приповедао неким хроничарима који нису били у прилици да непосредно сведоче о том догађају. Уздајући се у моћ и утицај велике силе коју је заступао на тим просторима, конзул Јонин Перку је рекао следеће:
    „Турска је јавила да је погинуо велики херцеговачки војвода Максим Баћовић и да су га Турци посекли. Чим сам то сазнао, јавио сам велесилама да су Турци слагали. Истина је да је Максим погинуо, али га Турци нису посекли. Турска би данас дала за његову главу непроцењиво благо, зато га не остављај никако и нека ти је нешто од оружја при руци.”
    Потом је конзул наредио да се направе два ковчега: један од олова, заливен, а затим други, спољни, од ораховине. Тек тада је конзул предао Перку одликовање које је Максиму стигло из Русије. Били су му послати и одело и пушка. На пушци је писало: „За храброст великоме војводи херцеговачком Максиму Баћовићу”.
   Очигледно је да је руски конзул у тим тренуцима имао пуне руке посла. Морао је, поред осталог, да одбије једну дубровачку кнежевску породицу која је, у знак поштовања, понудила своју гробницу да се сахрани Максим Баћовић, па када дођу боља времена, може се пренети на Грахово, у гробницу својих предака. Бојећи се да неко не оскрнави мртво тело и главу преда Турцима, конзул је рекао:
    „Која га је земља дала, та може и да га прими!”
   Одлучено је да Максима ваља однети на Грахово и сахранити тамо где му је, четрнаест година раније, покопан и отац. Испраћају из Дубровника присуствовала је маса света, заставе су биле на пола копља, док је почасну паљбу извео одред аустроугарске војске. Потом је војводино тело преко Херцег Новог одвезено у Рисан, да би га мештани наредног дана изнели на Леденице где су га прихватили мештани Кривошија и однели до границе Грахова. Ту су га дочекали рођаци и пријатељи и, наредног дана, сахранили поред Цркве Светог Николе у својим Бањанима.

                И стихови и слике

   Смрт војводе Максима Баћовића, у много чему симбола борбе за ослобођење – млад, леп и храбар – имала је одјека и у Србији која је, упорно и гласно, захтевала од својих власти да коначно зарати с Турцима, што ће се и десити у јуну 1876. године. Међу најгласнијимa је, чини се, био Ђура Јакшић, по занимању сликар, по вокацији песник.
    Несуђеног трговца и свештеника, меланхоличног бунтовника који је сликарство понајвише савладавао проучавајући слике старих мајстора, пре свих Рубенса и Рембранта, до бола су потресале приче које су у Србију приспевале из Херцеговине. Као одговор, наизменично слика велике историјске композицје и пише ватрене родољубиве стихове. Тако у првом броју месечника за књижевност „Отаџбина”, који је уређивао председник владе др Владан Ђорђевић (важан за ову причу), 1875. године објављује своју најпознатију патриотску песму „Отаџбина”. Следе и друге песме надахнуте догађајима у Херцеговини.
    Готово у једном даху насликао је композиције: „Херцеговачки устаник”, „Ноћ у болници”, „Одмор после боја” (позната и као „Караула”), „Бакљада кроз Стамбол-капију”, „Убиство Карађорђево”, „Таковски устанак”, „Смрт војводе Бачевића” (презиме је, као и у многим песмама и причама, погрешно)...
    Као код свих европских романтичара, тако и у сликарству Ђуре Јакшића савремени догађаји играју значајну улогу. Тако је „Одмор после боја” или „Караулу” почео крајем 1875. године, али је завршио средином 1876, кад се распламсао Српско-турски рат. Претходно је, на основу истинитог догађаја који се у ноћи 4. и 5. октобра 1875. године збио на граници према Турској, код карауле на Вучјој пољани, испевао и истоимену песму.

Лађарска прича

   Потом га је погибија војводе Максима Баћовића подстакла да, највероватније средином 1876. године, наслика његову смрт. По свему судећи, повод је нашао у стиховима Н. Грујића Оточанина објављеним у новосадском „Јавору”. Исте, 1876. године он том догађају даје и свој књижевни одушак у краткој причи „Мајстор Митар на лађи”, из циклуса „Мале слике за време рата”. Овако:
   „...Један ђак с црногорском капом на глави поче причу:
   – Да сте познавали војводу бањанског, хеј, мој брате... Оно је јунак био... Али га више нема! Максим Бачевић је погинуо!
   ... То је био страшан дан! Изјутра је кроз голо планинско камење свирао ветар, његов бас је продирао у кости наше – благо оном који је имао зимске ’аљине, или је био тврд као синови ових кршева...
   По долинама се не види више цвет или зелена травка, само бели турбани и црвени весови, па као неко живо море видиш како се њини табори ближе нама... Војвода узе у леву руку пушку, у десну јатаган, и цела војска са страховитим урнебесом појури преко камења и провалија за војводом. Који то није видио, тај не зна шта је то страхота!... Оно живо море, што је пре неколико тренутака са грозничавом журбом јурило нама у сретање, сада је као раздробљена санта или нека крвава лавина у разбијеним хордама падала наниже, доле у своје опкопе, урлајући као шакали који су се надали да се месом мртвога лава насладе, али га у пустињи затекоше жива...
   Чуше им страшан глас, који се кроз пусте пределе као грмљавина разлегао... У један мах све се ућута, наста свечана тишина: на једном каменом окомку самога турскога шанца посрну војвода...”

Само по сећању

   На једној од својих најзначајних слика с историјском тематиком Ђура Јакшић је у први план поставио смртно рањеног војводу Максима Баћовића кога придржава други јунак, војвода Пеко Павловић. Није извесно, али се дâ наслутити да је њихове ликове можда насликао на основу фотографије начињене кад су њих двојица, на захтев руског конзула Јонина, стали пред фотографа за време своје новогодишње посете Дубровнику, крајем децембра 1875. године. О тој фотографији, рекли смо, данас не постоје опипљиви трагови.
   Извесно је пак да Јакшић, и поред силне жеље, никад није био у Црној Гори ни у Херцеговини, те је дете равнице представу о пределима – где је и сместио своје трагичне јунаке – стицао углавном посредно. С Црногорцима се радо и често дружио слушајући их с нескривеним романтичарским одушевљењем, а његовој машти требало је тако маlо...  Ž
   У тек делимично сачуваном ликовном стваралаштву Ђуре Јакшића данас смо ускраћени и за слику „Смрт војводе Бачевића” која је била у власништву др Владана Ђорђевића, председника владе и уредника часописа „Отаџбина”. Изгубљена је за време Првог светског рата, те о њој можемо судитi само на основу не баш сјајних репродукција, попут ове које објављујемо.