ПЕТКОВДАН / 6. мај 2016.

МИР У СВОЈОЈ ЗЕМЉИ

На данашњи дан давне 1237. године у припрати цркве манастира Милешева сахрањене су мошти Светог Саве

Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, рођен је 1174. године. Као петнаестогодишњак од оца је добио на управу Захумље. Међутим, побегао је на Свету гору и замонашио се, узевши име Сава. У манастиру Ватопед остао је седам година, а отац му се придружио 1196. године.
   Браћа Стефан и Вукан су га, после вишегодишњег међусобног сукоба, замолили да очеве мошти пренесе у Србију. Сава је, вероватно, кренуо на пут у зиму 1206/1207. године. Почетком 1207. године Свети Симеон, његов отац, сахрањен је у Студеници, а Сава је постао игуман манастира.
   У то време српска црква била је подређена Охридској архиепископији и имала је само три епископије (Рашку, Липљанску и Призренску) у којима су владике били Грци. Од Васељенске патријаршије у Никеји (данас град Изник на западу Турске) Сава је 6. децембра 1219. године изборио аутокефалност српске цркве, а васељенски патријарх Манојло I Цариградски именовао га је за првог српског архиепископа. Рашка епископија постаје архиепископија, а Сава први српски архиепископ.

Сава потом у Солуну, у манастиру Филокал, завршава састављање „Законоправила”, зборника грађанских и црквених прописа византијске државе, које је одабрао и превео. Ово је био први српски правни акт писан на (тада) разумљивом народном језику. Саставио је, према грчком узору, и Карејски, Хиландарски и Студенички типик – правила и упутства за монашки и испоснички живот.
   По повратку у Рашку оснива осам нових епископија (Зетску, Хвостанску, Хумску, Топличку, Будимљанску, Дабарску и Моравичку), потом и Жичку, седиште нове српске архиепископије. Сви епископи добијају по један препис „Законоправила”, а новоизграђени манастири имања, њиве, шуме, винограде, пашњаке и воћњаке. 
   Први општи државно-црквени сабор након добијања аутокефалности одржан је 1221. године у Жичи, седишту нове архиепископије. На сабору је Сава папином круном (венцем) крунисао (овенчао) свог брата Стефана Немањића за краља, који постаје Стефан Првовенчани, а Србија краљевина…

Приликом другог боравка у Светој земљи, 1235. године, све своје задужбине, манастире и метохе поклонио је великој православној Лаври Светог Саве Освећеног (439–532) у близини Витлејема, којом су Срби управљали пуних 130 година и чији је Свети Сава (српски) био сабрат. Походио је и даривао и православни манастир Свете Катарине на Синају 1234. године. По повратку са ходочашћа пролазио је кроз Бугарску. Ту је преминуо 27. јануара 1236. и сахрањен у тадашњој бугарској престоници Трнову. Његов синовац, српски краљ Владислав, зет бугарског цара Асена, после годину дана пренео је његове мошти из Трнова у манастир Милешеву.
   Свети Сава нашао је спокој у Милешеви, али се његов просветитељски лик преселио на ратне заставе побуњеника против османске власти. Синан-паша (пореклом из Албаније, касније велики везир Османског царства), заповедио је да се његове мошти однесу у Београд и спале на брду Врачар, 27. априла 1594. године. После ослобођења од Турака на Врачару је подигнут храм посвећен Светом Сави, у знак сећања и захвалности за све што је урадио за свој народ и цркву. По народном предању, пре спаљивања моштију спасена је рука Светог Саве, и она се данас налази у манастиру Свете Тројице код Пљеваља.
   Српска православна црква празнује Саву као светитеља 27. јануара, а Празник Светог Саве, Савиндан, обележава се као школска слава у свим школама у Србији.

Број: 3352 2016.
Аутор: Н. Мрђеновић