Четири лица лепе шпијунке

МАТА ХАРИ ИЗ СИЈАРИНСКЕ БАЊЕ

Тврдоглава, надмена, не познаје војна питања, не говори стране језике, пустоловног духа... То је оцена коју је о Вери Пешић дала тајна служба Краљевине Југославије.

Крајем тридесетих година прошлог века главни град Краљевине Југославије био је једно од већих игралишта европских обавештајаца. Све могуће службе, од оних највећих европских сила па све до комшијских, пружиле су своје пипке по Београду. Због тога је контраобавештајној служби Војске Краљевине Југославије био потребан сваки човек.
   Тако је децембра 1938. године код шефа Сервиса тајне службе мајора Угљеше Поповића нахрупио један официр. Човек је знао да је Служба вазда у потрази за људима, па је довео једну своју рођаку. У канцеларију је ушла привлачна жена, стара двадесетак година. Онај официр ју је представио као Веру Пешић, родом из Сијаринске бање.

Стиже Карл Краус...

   Девојка је по сваку цену желела да ради за тајну службу. Поповић је покушао да је одговори речима да се на таквим пословима врло лако губи глава. Девојка никако да узмакне. Суза сузу стиже, она жели нешто да уради за своју земљу. Коначно, дао јој је упитник, и затражио фотографију. Спремно је извадила снимак из ташне, узела хартије и на брзину их попунила. Мајор је рекао да ће је позвати за неколико дана.
   А у тих неколико дана уследила је провера. Дознали су да је завршила средњу школу и недавно се доселила у Београд. Живи у Балканској улици број 16. Свакодневно посећује угледне кафане. Сањала је о лепом животу, раскошним хаљинама, отменом друштву. Само, за такав живот никако није имала новца. Имала је само лепоту, које је и те како била свесна. Зато ју је користила колико год је могла. Онда је на ред дошао онај упитник. Резултати су били лоши. Тврдоглава, надмена, не познаје војна питања, не говори стране језике. Једном речју, пустоловни дух и неко ко је у том тренутку најмање потребан служби. Можда би могла да се упути за политичку или пропагандну службу, али о обавештајној нема ни говора.
   За сваки случај, она фотографија је умножена и раздељена агентима по граду. Нарочито су упозорени они који су осматрали немачко и италијанско посланство, као и немачки Саобраћајни биро. Све су то били паравани непријатељских служби. Ако се Вера случајно појави на неком од тих места, агенти имају да дојаве где треба, али да не предузимају никакве друге мере. Мајор Поповић обавестио је Вериног рођака да за њих није подобна, али ће покушати да је убаци код Енглеза, кад већ толико жели у обавештајце. Један телефонски позив касније, и девојка је постала нови члан британске мреже у Београду.
   Енглези су се из све снаге потрудили да од ње направе ваљаног обавештајца. Слали су је на курсеве језика, стенографије, на течајеве где су се училе вештине неопходне шпијунима. После неколико месеци, Поповић се распитао код свог британског колеге Јулијуса Хана. Енглез је био задовољан, али је поменуо да је превише ћудљива. А када би још знала посао онолико колико је заводљива, где би јој био крај. Поповић се више није занимао, готово да је заборавио на Веру. Имао је далеко важнија посла.
   А један од тих послова управо је стигао у Београд. Именом Карл Краус, инжењер хемије, привремено запослен у немачком Саобраћајном бироу. Како се појавио, одмах је изазвао позорност. Убрзо је пред Поповићем био досије. Иза мирног и тихог инжењера крио се СС мајор, фолксдојчер, обавештајац, прекаљен у Чехословачкој. У прво време чинило се да и нема неке посебне задатке. Радио је на пропаганди нацизма, прикупљао симпатизере, покушавао да паралише енглеску службу. Овдашња служба га је само ставила под присмотру, пошто и није имао превише успеха. Деловало је као да не може да направи већу штету. Поповићу је једино у очи упала адреса на којој станује. Балканска број 16. Негде је то већ чуо.
   Пролазиле су недеље и месеци, Краус је био сразмерно миран. А онда је стигао један извештај. Један од агената, задужен за осматрање Саобраћајног бироа, у пратњи Крауса видео је неку девојку. Погледао је фотографије и препознао Веру Пешић. Сада се и Поповић сетио одакле му је позната адреса. Па ту живи несуђена шпијунка. Пратња је одмах појачана.
   Испоставило се да је Краус одмах по доласку упознао Веру. Како она није била превише задовољна радом за Британце, то Немац и није имао нарочито тежак задатак да је „преврбује”. Очигледно јој се допао наочити фолксдојчер, по њеној оцени прави мајстор свог заната. Баш онакав каквог је замишљала и каквог је чекала.

...стиже „Лепа Лили”...

   Енглези нису били срећни када су схватили да је агент кога су школовали почео да се вуче с Немцима. Покушавали су да је одговоре на све могуће начине, од молби до претњи. Чак су јој понудили да постане двоструки агент, да Краусу сервира само оно што унапред одобре. Вера ни да трепне. Не пристаје, а у међувремену је постала и Краусова љубавница. Британци су је пустили. Скренули су пажњу нашој служби, а ови Управи града. Пар је био под непрестаном присмотром. Само се чекало да направе погрешан корак.
   Где год да се макну, око љубавника је искрсавао понеки непознат човек, који са занимањем чита новине. Кад крену на излет, иза њих је неко на мотору. Нису обраћали пажњу, мислили су да су недодирљиви. Грешка!
   Априла 1940. године Краус је позван у Управу града. Предочени су му непобитни докази да је радио против домаћина и да има да напусти земљу у року од неколико сати. Наши су успели, али је славље кратко трајало. Код највиших власти појавио се бесан Фон Херен, немачки посланик. Пенио је како је Краусу све намештено, како Британци врте Југословене око малог прста.
   Неколико дана касније, инжењер хемије опет се појавио у Београду. Само, сада је био новинар при немачком посланству. А Вера опет уз њега. Сада су наши контраобавештајци били бесни, али нису могли ништа против наредбе с највишег места. Могли су само да чекају да им пар дође „на зицер”.
   Краус и Вера тек се сада нису крили. Помислили су да су свемогући, па су састанке с везама водили насред кафана. Приликом једног сусрета, само што су преузели податке и кренули ка излазу, кад су готово сви гости кафане устали од столова. Дотад мирни сељаци и трговци препречили су пут Краусу и Вери. Чак се и један пијанац из угла намах отрезнио. Сада је стајао с пиштољем у руци и церио се забезекнутом пару. У кафану су убрзо нагрнули и агенти Управе града. Као да су чекали иза угла. Заправо, и чекали су, све с „марицом” у коју су потрпали шпијуне. Правац – Главњача.
   Тамо је Вера имала прилике да се увери да приче о полицијском понашању према затвореницима никако нису преувеличане. Прорадили су пендреци и волујске жиле. Чак се и мајор Поповић у својим сећањима осврнуо на то, уз тврдњу да се тада према њој можда мало грубље поступало. Тек, Фон Херен је опет ургирао код кнеза Павла, па су и Краус и Вера брзо ослобођени. Додуше, она с неизбрисивим успоменама на боравак у самици и умилне поступке иследника. Онако успут, Херен је предочио доказе да је енглеска служба хтела да дигне у ваздух немачко посланство, па су њихови представници одмах „замољени” да напусте земљу. Ове доказе је фабриковала Вера, као освету својим бившим послодавцима.
   После неколико месеци у Бечу, где се лечила од успомена из Главњаче, вратила се у Београд. Сада јој тек нико ништа није могао. Кретала се у највишем друштву, ниједна забава није могла да прође без ње. Мушкарце око себе је пленила појавом, као и жене. Тако је упознала и Фон Херенову жену, у Београду познату као „Лепа Лили”. Шампањац је текао у потоцима, новац се разбацивао на све стране, а њих две су неретко могле да се виде у загрљају. Лили је Веру обасипала скупим поклонима, па се овој чинило да су се сви снови остварили. Успут, у том друштву обавезно би се нашао и неки наш високи официр. Вера га је помно слушала, поготово када би овај после литара алкохола почео да прича о строго поверљивим питањима, како би задивио девојку. А девојка је памтила и јављала где треба. Краусу пре свих. Наша Служба је знала све, али никако није могла да делује.
   У таквом раскалашном животу дочекала је и 27. март 1941. године. Када се особље немачког посланства повукло, Вера Пешић је остала сама. Брже-боље је отпутовала кући, у Сијаринску бању. После окупације позвао ју је Хајнц Тренчел, шеф немачке пропаганде. Поново се обрела у Београду, где је радила на припремању антимасонске и антикомунистичке изложбе. Добијала је материјал нађен у ложама, саслушавала неке истакнуте масоне. Клела се да је вашарски изглед и пропагандни стил целе изложбе њено дело. Направила је и Српски народни календар и српску читанку. Повремено је сарађивала и у листу „Обнова”. Око ње се и даље мотао Краус, сада у униформи СС официра. Само, љубав је окончана када је овај крајем 1941. године прекомандован у Француску, где му се изгубио траг.
   Ако нема Крауса, Тренчел је ту, па му је убрзо постала наложница. Међутим, у команди нису баш благонаклоно гледали на ову везу, па је пропагандиста убрзо упућен на фронт. Пре него што је изблиза видео чари ровова, обезбедио је Веру. Упознао ју је с Танасијем Тасом Динићем, тада замеником министра унутрашњих послова. Постала му је секретарица, па се, како то обично бива, међу агентима пронео глас да ни Таса није одолео њеним чарима. Да ли да се стане на пут гласинама или је нешто друго било у питању, тек, Вера је убрзо пребачена у Одељење за пропаганду у Председништву владе. Али и даље под Динићевом заштитом.

...стиже Жика Ђурић...

   По природи посла много је путовала, поготово у родни крај. Тако је упознала и потпуковника Живојина Ђурића, команданта Српске државне страже у Лесковцу. Када су се мало боље упознали, показао јој је неки списак. На њему стотинак имена, сви означени као партизани. Ђурић је био спреман да их испоручи Немцима, али га је Вера одговорила. Тврдила је да већину познаје, да нису комунисти, већ се вероватно ради о сељачким дојавама и поравнањима старих рачуна. А окупација је право време за тако нешто. Пре рата си се судио око међе, сад једноставно дојавиш да ти је противник комуниста, и решен посао. Ђурић ју је послушао. Како и не, када су у међувремену постали љубавници. А када је он постављен за окружног начелника, с пролећа 1943. године, нису се одвајали. Живела је с њим у Лесковцу, али није прекидала своје везе с Гестапоом. И још неке, испоставиће се. С другом страном, па и трећом.
   Током целе 1942. године Вера је одржавала везе и с Миливојем Перовићем. Он је био њен школски друг. Ништа необично, земљаци, исписници. Само, Перовић је био истакнути припадник Јабланичког партизанског одреда. Када је одред распуштен, Миливоје се крио по Јабланици. У томе му је помагала и Вера, а чак га је упознала с Ћурићем. Перовић је био колико-толико безбедан. А онда је опет отишао у шуму.
   Убрзо се јавио Вери. Преко њега је састанак тражило руководство Првог јужноморавског одреда. На састанак су дошли комесар одреда и Перовић. Највише их је занимало какав је Ђурићев став о покрету Драже Михаиловића. Да ли га подржава, да ли им даје оружје. За партизане, и четници и недићевци су исти – непријатељи. Вера им је одала неке податке, па су се разишли. Нешто касније уследио је још један позив. Само, овај састанак се није тако лако окончао. Вођа партизанске патроле репетирао је пиштољ чим ју је видео, препознао је сарадника Гестапоа. Остали су га једва смирили. Вера им је доставила податке о кретању Немаца, о транспортима за Источни фронт.
   Само што је стигла у Лесковац, уследило је непријатно изненађење. Усред ноћи врата стана разлетела су се у иверје. У њену собу нагрнули су припадници Специјалне полиције. Извукли су је из кревета, нежно, како су само они знали. Поново се обрела у затвору, сада као комунистички шпијун. Ипак, познанства су опет завршила посао, интервенисао је Таса Динић и неки немачки функционери, па је пуштена пре него што је могла да провери да ли је третман при истрази напредовао. На слободи је сазнала да је неколико дана раније убијен Круљ, шеф агената у Лесковцу, баш после њеног састанка с партизанима. Круљеве колеге решиле су да наплате смрт шефа, али им се подухват изјаловио. Још одраније знали су за њене везе с комунистима, али због Тасе Динића више нису смели ни да писну. Ипак, писали су у Београд.
   Депеше су путовале у оба смера. Из Лесковца су јављали да је крила комунисте, чак и током рација, и то у стану окружног начелника. Из Београда одговарали да их обоје прате, али да ништа не предузимају. Лесковчани бесни, али морају да слушају.
   Праћење је изненада престало. Наиме, 11. септембра 1943. године Вера је кренула из Сијаринске бање у Лесковац. На одредиште није стигла, пошто ју је пресрела четничка патрола. На њену несрећу, командовао им је Владимир Јанковић, који је из Српске државне страже прешао у четнике. Врло добро је познавао Веру, и то као немачког шпијуна. Спровео ју је у Штаб 110, код мајора Радосава Ђурића.
   Стављена је пред четнички преки суд као агент Гестапоа, а и партизана. Ђурић је чак обавестио своју Врховну команду и Дражу Михаиловића да је ухватио Веру Пешић, опасног немачког и комунистичког шпијуна, и да је намеран да је стреља. Убрзо стиже одговор, који је четнике врло изненадио. Наредба је да се она чува до краја рата, када ће да одговара пред судом. А све зато што располаже врло важним подацима.
   Док је чекала своју судбину, стигла је чак и вест да је она члан Централног комитета КПЈ. Сви су је попреко гледали, само су чекали наредбу. Тек, однекуд су искрсли Бугари, па се цео Штаб 110 повукао. Веру су повели са собом.
   Када су се нашли на сигурном, могли су да наставе с уобичајеним пословима. А то свакако није значило да им пажња попушта, и да ће Вера некако успети да побегне. Ту је и енглеска мисија. Тек се њима не свиђа присуство шпијунке. Траже да се одмах или стреља или пошаље негде. За Веру се распитује и Гестапо, преко својих агената међу четницима. Атмосфера постаје прилично нездрава.

...стиже – смрт

   Пешићева је схватила да не може да се нада некој помоћи са стране. А тек сама не може ништа, пошто се налази усред неке јужносрпске планинске бестрагије, окружена људима који јој никако не желе добро. Одиграла је на једину могућу карту. Приближила се команданту Ђурићу и урадила оно што је најбоље знала. Постала је његова љубавница.
   У Штабу 110 тек је онда наступило расуло. Ђурић се понашао као да је омађијан. Официри и војници шкргутали су зубима. Никако им се није свиђало то што је шпијунка одједном почела да се пита за све. Што Ђурић под њеним утицајем смењује људе, шаље их на самоубилачке задатке, док се понаша као командант. Како би их некако смирио, Ђурић највећи део штаба шаље на пусту висораван Оруглицу, између Лебана и Врања. С њима и енглеску мисију. Њих двоје сместили су се у њену кућу у Сијаринској бањи. Одатле је командант са штабом издавао наређења преко курира. А незадовољство је само расло. Официри су већ отворено причали да нису учили војне школе да би им командовала жена, комуниста, па још и немачки шпијун. То што су гунђали, ни по јада, него што су се уротили. Уследио је пуч у Штабу 110.
   У свануће, 18. маја 1944. године, кућу су опколиле јединице Вардарског, Јужноморавског и Јабланичког корпуса, елитне четничке јединице на том подручју. Ђурићу и Вери Пешић испостављен је само један захтев. Да се предају! Њима то није падало на памет, па су покушали да се пробију. Ипак, обруч је био сувише чврст. Ђурић је одмах ухапшен. Вера и њена мајка Анђа су мало одмакле. Тек толико да улете у заседу. На лицу места је окупљен стрељачки вод. Анђа је покушала да моли за живот кћерке. Нису је слушали. Вера је постављена испред цеви. Командант вода је заурлао:
   – Пушке на готовс!
   Многострука шпијунка није хтела да се понижава. Једино је замолила да јој не пуцају у лице. Желела је да остане лепа и после смрти. Цеви пушака су се само мало спустиле. Жеља јој је услишена.

 

Број: 3405 2017.
Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Милан Ристић