ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ЛОВАЦ КАО ЛОВИНА

Ронилац је видео само сенку. A онда га је нешто ударило. Био је убеђен да jе рeч о чамцу. Само, он обично нема зубе...

Тридесетпетогодишњи Џонатан Хернандез решио је да годишњи одмор ове године проведе на Бахамима. Иначе становник Флориде, капетан који је добар део живота провео на води, једино је желео да се мало одмакне од свакодневице. Испловљавање, пловидба, повратак у луку... Замислио је да две недеље ужива као човек. А тешко је могао да се сети бољег места.
   Кристално чисто море, као са разгледнице. Па још крајем јуна, када је туристичка сезона тек у замаху. Биће времена за његов омиљени спорт, подводни риболов. Две недеље уживања било је пред њим.
   Тако је 26. јун одређен за излет до острва Абако, омиљеног међу Хернандезовом сабраћом. Нема превише пловила, живи свет испод воде је колико-толико очуван. Џонатан и другар били су на обали од ране зоре. Проверили су опрему, подводне пушке, све је било у најбољем реду. Заронили су. Риба је било у изобиљу.
   Хернандез, иако искусан риболовац, није могао да се сети толиких јата. Имао је утисак да, где год да испали, нешто ће да погоди. Гађали су најкрупније примерке. Убрзо су им се торбице за плен које су носили о појасу напуниле. Изронили су, колико да их изруче у чуварке, и настављали даље. И тако целог дана, колико год су могли да издрже.

Касно поподне решили су да је доста. Само још један или два зарона. А риба је било још више. Џонатан се одвојио од пријатеља. Хтео је да истражи подручје око некаквог гребена. Осматрао га је целог дана, а сада му се чинило да је видео неке рибе које није до тада. Повелики примерци, и баш су се крили тамо негде, иза стена. Стуштио се ка њима.
   Неколико секунди касније схватио је да нешто није у реду. Од оноликог мноштва риба свуда око њега готово да није остала ниједна. Све су негде нестале, разбежале се. Отписао је то на страх од ловца у води. Нема везе, довољно их је уловио за тај дан. Окренуо се ка обали и кренуо у изроњавање. Тек онда је приметио неку сенку. Ловац јесте био у води, али је убрзо схватио да то није он. Пре ће бити да је управо постао ловина.
   У први мах је помислио да је то сенка чамца. Само, контуре се баш и нису поклапале. Никада није видео чамац тако оштрих ивица. Онда је осетио удар. Долазио је негде отпозади. Тада је био још више уверен да је реч о чамцу. Већ је био близу површине, мора да га је закачила кобилица неког пловила. Само, ничега није било на површини. Ваљда би видео нешто изнад себе, ма одакле да је долазило?

Брзо се окренуо. С леве стране приметио је нешто што га је следило. Свега неколико центиметара од његовог лица била је огромна глава. Шиљата. Ајкула! И управо је отварала чељусти. Као да се искезила. Хернандез је изблиза гледао оно што је до тада видео само на сликама или екрану. Оштре зубе. Изгледали су му још већи него што су заправо били. Сасвим довољни да га искидају. Да га пресеку надвоје. Чинило му се да се ајкула управо спрема на нешто слично.
   Осетио је још један ударац, овог пута у бутину. Био је убеђен да је бутна кост пукла као сува грана. Да ли је заиста чуо неки звук или се мозак игра с њим? Потом бол, још јачи. Погледао је наниже. Чељусти ајкуле управо су се склопиле тамо где га је малопре ударила. Више није могао да види рођену бутину. Само њушку бештије која је управо покушавала да му одгризе ногу. Угледао јој је и очи. Црне, готово беживотне. Као да су зуриле право у његове.

Пред очима су му заиграли свици. Бол је био неиздржив. Није веровао да нешто може толико да боли. Нога му је била чврсто стиснута, а ајкула је трзала главом. Џонатан се питао колико ће да потраје док му начисто не откине ногу. Оне свице је сменило нешто црвено. Брзо је схватио да је то његова крв. Ајкула је и даље тресла главом, није имала намеру да га пусти.
   Хернандез је млатарао другом ногом. Сетио се пушке, али није имао стрелу. Завршила је негде на дну. Ипак, дограбио је празно оружје и покушао да ајкулу удари у главу. Није промашио, али то није имало никаквог дејства. Звер је настављала своје. Џонатан је већ почео да малаксава. Готово да ништа више није видео од силне крви у води. Сопствене.
   У једном тренутку осетио је да притисак попушта. Нагонски је цимнуо ногу. Померала се. Ајкула је макар мало отворила чељусти. Тада је покушао да је одгурне рукама. Није помагало. На ударац песницом у врх њушке као да се тргла. Стисак је попустио још мало. Вукао је ногу. Млатарао је оном здравом. Гледао је да погоди ајкулу још који пут. Пераје му је одавно спало. Петом ју је згазио из све снаге, као неку бубашвабу. Стисак је попустио и извукао је ногу. Звер као да се изненадила и збунила. То му је дало неколико секунди.

Заждио је ка обали пливајући из све снаге. Повређена нога се вукла. Крв је шикљала. Готово да више није осећао бол. Изгубио је много крви, вероватно неће ни стићи до обале. Ипак, нема намеру да остане ту. Бориће се, колико год буде могао.
   Прошао је свега неколико метара. Поново је угледао сенку. Сваког трена била је све ближе. Поново ударац, поново угриз. И то за исту ногу, право за бутину. Ако је онај бол био неподношљив, овај је био још гори. Ајкула је овог пута намерила да докосури плен. Није помагало ни шутирање у њушку. Чељусти су биле као клешта, стисак ни на трен није попуштао.
   Џонатан је поново посегнуо за пушком. Ударци нису дали никакав резултат. И даље је млатарала главом. Било је само питање тренутка када ће Џонатан да се онесвести, што од шока, што од губитка крви. Већ није видео ништа око себе, осим тамне телесине. Кроз главу му је прошло да је готово, да више нема смисла да се одупире. Те дивне воде управо постају његов гроб. Па то и јесте нека правда, када се сети колико му је море дало. А онда је решио да још једном покуша. Ако не успе, предаће се.
   Пушка је опет завршила по глави животиње. Убадао је како год да је стигао. Онда је схватио да се пушка негде заглавила. Није могао да је ишчупа. Вукао ју је, цимао, а оружје ни да се помери. Готово је, питање је секунде када ће све да се заврши. Онда је схватио где се пушка заглавила. У чељустима ајкуле, одмах поред његове бутине. Џонатан је решио да покуша још једном.

Из све снаге је померао пушку горе-доле користећи је као полугу. Ако тако не отвори чељусти, и то брзо, готов је. Неколико цимања касније, притисак на бутини је попуштао. Чељусти су се полако отварале. Вукао је ногу. Није обраћао пажњу на бол. Готово да је огуглао. Ако сада не успе, неће никада. Вукао је, млатарао здравом ногом, ударао грабљивицу.
   Секунди су се чинили дуги као године. Ударај, чупај, вуци... Одједном, ајкула је попустила. Џонатан је био слободан. Још једном је глава ајкуле била непосредно поред његовог лица. Помислио је да се спрема за угриз. Преклаће га, откинуће му главу. Бештија као да га је посматрала неколико тренутака. Потом је отпливала даље.

Џонатан је изронио на једвите јаде и покушао да плива. Спазио је како ка њему иде чамац. Зверао је около, плашио се да се ајкула не врати. Када је чамац био свега неколико метара удаљен, онесвестио се.
   Изнели су га на чамац, потом на обалу. Хитна помоћ стигла је за неколико минута. Пребачен је у болницу, а лекари су му тек после неколико операција спасли ногу. Опоравак ће да потраје. Ипак, Хернандез каже да не може да криви ајкулу. Ипак је он упао у њен забран. А тамо је само обична ловина.