Живот пише драме

КРОЗ МЕЋАВУ И ПУСТИЊУ

Снег је зачас затрпао ауто-пут а колона возила у месту се само гомилала. Није се видео прст пред оком. Млада жена је прихватила помоћ зета и онда је кренуо пакао...

Двадесетпетогодишња медицинска сестра Кети Глезнер тог јутра, 13. децембра 2010. године, само што је завршила с дванаесточасовном ноћном сменом у клиници у Лондону, Онтарио, у Канади. Била је исцрпљена, али се радовала лаганој вожњи ауто-путем до Сарније, где је живела. Пре него што је ушла у аутомобил, погледала је временску прогнозу. Метеоролози су издали упозорење на снежне падавине. Ипак, није се очекивало ништа неуобичајено за то доба године и тај део Канаде. Мећаве су биле готово редовне на том делу ауто-пута, између језера Хјурон и Ири.
   Само што је села за волан, погледала је у небо. Било је сиво. То је значило да ће вожња бити лагана и безбедна. Ако буде возила споро, биће у кревету најкасније за сат.
   Негде на пола пута приметила је да су пахуље све веће. Потом је снег дословно почео да шиба ветробран аутомобила. Ветар је био све јачи. Када је у јарку поред пута приметила грталицу и полицијски ауто, схватила је да путовање ипак неће бити тако лагано. Додатно је успорила. Kод одвајања за Форест, на двадесетak километара од Сарније, наишла је на колону. Није јој било друге до да стане иза последњег возила и чека.
   На радију је слушала вести. Испоставило се да је ауто-пут затворен зато што је негде напред камионска приколица исклизнула с пута. Дежурне екипе већ су покушавале да ослободе пролаз. Послала је неколико порука пријатељима и мајци, да знају где је, да се не брину. Умор ју је полако савлађивао. Плашила да ће, ако заспи, да пропусти тренутак када се саобраћај поново покрене.
   Два сата касније добила је прву поруку од зета, Криса Лапонта. Он је био тај кога зову сваки пут када се неко у породици нађе у невољи. Обавестио ју је да у Сарнији не пада снег, па се претпоставља да пут неће дуго бити затворен. Кети је одахнула.

Нешто касније, време се додатно погоршало. Ветар се толико појачао да је осећала како јој се аутомобил тресе. Није могла да види било шта напољу, док су јој наноси снега полако затрпавали врата. Упињала се да разабере било шта, али јој није успевало. Била је потпуно заслепљена.
   Како је Кети медицинска сестра на кардиологији, није је било лако уплашити. Било јој је досадно у кабини аутомобила, била је исцрпљена, али је успела да обузда страх. Претпостављала је да није у некој озбиљној опасности. Имала је кутију кекса, пуњач за мобилни телефон, као и пун резервоар, па је грејање несметано радило. Покушавала је да скрати време тако што се бесомучно дописивала с пријатељима. Успут је на радију слушала вести о мећави.
   По подне, поред аутомобила се зауставио полицајац на моторним санкама. Задатак му је био да проверава да ли неко од оних у аутомобилима има неки проблем. Кети је потврдила да је све у реду с њом. Успут је и питала да ли је могуће да се некако обиђе тај преврнути камион. Одговор који је добила није је нимало обрадовао. Полицајац је рекао да је пролаз немогућ. Не иду никуда док се пут не очисти.
   Чим је пао мрак, зет Крис решио је да је довољно чекао. Послао је поруку Кети да ће покушати да је извуче. Како? Тако што ће својим камионетом с погоном на сва четири точка покушати да се пробије околним путевима. Сат касније био је принуђен да се врати. Што је био ближе ауто-путу, сметови су били све виши.
   Око шест сати по подне, аутомобили су почели да се крећу. Кети се обрадовала. Коначно је готово. Ипак, сат и по касније, једва да је превалила пет километара. Потом ју је зауставио исти онај полицајац. Наредио је свима да зауставе возила. На радију су управо јављали о склоништима за случај веће невоље. Кети је тада схватила да ће морати да преноћи на путу.
   За то време Крис се поново спремао да крене ка њој. Овај пут, на моторним санкама. За сваки случај, спаковао је неколико сендвича и зимску опрему, за Кети. Брзо је стигао до колоне. Док се возио уз заглављена возила, људи су спуштали прозоре и запиткивали га да ли ће још неко да дође. Био је принуђен да им одговори да нико не долази, те да он не може да их превезе.

Око девет сати увече успео је да нађе Кетин аутомобил. Онај полицајац, сав срећан што ће у колони бити макар једна особа мање, упутио је Кети да свој аутомобил остави поред пута. Док се она спремала за вожњу, Крис је позвао пријатеља. Желео је да још неко зна где су, а и тај је имао моторне санке, за случај да мора да им притекне у помоћ. После пола сата коначно су кренули кроз наносе.
   Пет километара даље Крис је направио грешку. Угледао је нешто што је личило на јарак. Тек када су се санке нашле на том месту, схватио је да је у питању велика пукотина. Уместо да прелете празнину, сурвали су се.
   Када су се коначно зауставили на дну, Кети и он су лежали на леђима, док је снег вејао по њима. Нису имали када ни да се уплаше. Док су бауљали по снегу и покушавали да окрену санке, Крис је схватио да су у великој невољи. Није га бринуло то што не успевају да помере машину. Поглед на Кетине ноге га је следио. Била је у обући за све друго осим за снег. На све то, тресла се. И она је схватила да јој постаје неподношљиво хладно. Било је само питање тренутка када ће да добије промрзлине.
   Сат времена су провели у покушају да помере санке. Машина ни да мрдне. Крис је онда позвао пријатеља и објаснио му где се отприлике налазе. Остало им је само да чекају.

Кети су већ почела да боле стопала. Помишљала је да скине ципеле и истрља их снегом. Крис ју је једва спречио. Сат и по касније чули су буку машина. Стигла су два Крисова пријатеља, на јачим моторним санкама. Сада су њих тројица успела да изваде Крисове санке. Ипак, нису желели да ризикују, већ су Кети попели на друге санке.
   Она је вожњу провела у магновењу. Стопала су је јако болела. Толико, да ни о чему другом није успевала да размишља. Чак ни о кући и топлом. Повремено би заурлала, понекад упозоравала возача да успори. Плашила се да поново не слете у неку јаругу или ударе у неку скривену стену. Возач се није обазирао. Усмерио је санке ка једном брду, десетак метара високом. Тек на врху је схватио да је у питању нанос снега, потпуно чврст, као да је од камена. А тог смета није било када су долазили.
   Возила су се коначно зауставила испред куће Крисовог пријатеља. Чим је Кети крочила са санки, срушила се у снег. Ноге је нису држале. Морали су да је унесу у кућу. Помогли су јој да се изује. Стопала су јој била готово модра. Морали су да је пребаце у болницу. Још сат времена труцкања на санкама у пуној брзини.
   Лекари су установили да промрзлине нису превише озбиљне. Сутрадан су је отпустили на кућно лечење. Чим је стигла кући, чула је да су возила још заглављена на ауто-путу. Мећава је потрајала два дана. Околне куће су се претвориле у склоништа за изнемогле. У помоћ су стигли и војни хеликоптери. У олуји је погинуо један човек. Изашао је из кола и кренуо ка нечему за шта му се чинило да је кућа. Нашли су га завејаног. Кети је могла само да се пита колико је недостајало да и она тако заврши.