Неправедни заборави

ЈЕЛЕНА, ЖЕНА КОЈА ПУТУЈЕ

Тешко нам је да замислимо жену како почетком прошлог века путује Блиским истоком сама, и стиже чак до Америчког континента…

Када се помену путописи у српској књижевности свакако да се прво помисли на Љубомира Ненадовића, Исидору Секулић, Милоша Црњанског или Растка Петровића. Сви ови великани српске књижевности и културе оставили су непролазна сведочанства из Италије, Норвешке, Мађарске, далеке Африке… Ипак, једна особа која је много путовала али и писала, остала је некако у сенци славних савременика а та сенка је пала на њу потпуно незаслужено.
   Данас готово да се нико више не сећа Јелене Ј. Димитријевић, песникиње, романописца и прве жене у Србији која је писала путописе. То је чинила на посебан начин који је читаоцима дочаравао светове теко далеке од Србије и Балкана.

Седам мора и три океана

   Рођена је у Крушевцу 27. марта 1862. године у кући трговца Николе и његове жене Стаменке, кћери кнез Милојка из Алексинца. У тај град деветогодишња Јелена долази 1871. године и у Алексинцу завршава основну школу. Кад је напунила 19 година, упознаје младог потпоручника Јована Димитријевића. Млади пар убрзо се венчава и одлази за Ниш где је Јован добио прекоманду. Ту млада Јелена почиње да учи француски, енглески, руски и италијански језик. Нишлије са занимањем посматрају нову суграђанску жељну знања и Јелена брзо постаје радо виђена гошћа многих нишких породица.
   Ускоро Јелену Димитријевић почиње да занима и живот турских жена у Нишу па креће да учи и турски језик. Укључује се у рад Женског друштва, првог такве врсте у још османском Нишу и 1881. године  постаје најмлађа чланица ове организације. Залаже се да српске жене победе турско наслеђе и постану свесне својих вредности које нису ништа мање него мушке. Тада почињу и прва неразумевања за младу супругу потпоручника Димитријевића и Нишлије је кришом оговарају. Јелена се не обазире на чаршијске приче већ се окреће књижевности и објављује своју прву песму под називом „Девојко”. Следећих десет година у потпуности се посвећује песништву.

                                           
                                  
   Године 1892. објављује песму „Баба Краса: у мој земан”. Ову песму назива „приповетком у стиху” и она остаје до данас значајна јер је први случај да једна песникиња употреби дијалекат, у овом случају нишки. Песма на духовит начин даје слику живота у Нишу. Три године касније, 1894, Јелена Димитријевић у Нишу објављује прву збирку песама „Песме И” с поднасловом „Јеленине песме”. Једна од песама из ове збирке, „Сунце јарко”, из циклуса „Севдији од Севдије”, постала је веома омиљена у народу као песма за певање. Музички је записана према певању српских рањеника на Битољском фронту.
   Осим књижевности Јелена Димитријевић открива и свет путовања. Постаје једна од првих жена путописаца не само у Србији и на Балкану већ и у свету. Обилази Европу, Африку, Америку… Свуда стиже да забележи занимљивости из крајева које посећује. По повратку у Београд, у који се са мужем преселила 1898. године, објављује путопис „Седам мора и три океана” у коме је описала путовање лађом од Ђенове до Александрије, Каира, Долине краљева, и потом одлазак у Јерусалим, освајање Јордана, Витлејема, Дамаска и Бејрута.
   Написала је путописе и из Индије и Мисира где се упознала са Рабиндранатом Тагором, касније нобеловцем, а у књизи „Нови свет” доноси утиске из Америке у којој је провела годину дана. Оставила је иза себе и „Писма из Индије”, „Писма из Мисира”, „Нови свет – у Америци годину дана”. Обишла је и Азију, боравила у Кини, Јапану, на Цејлону…
   Ускоро се њени путописи преводе на енглески, немачки, руски и чешки језик. Мушкарце у својим путописима помиње узгред, и то увек као својеврсну позадину женског питања.

       Сви смо један род

   Како сама признаје, ужива у путовањима јер само тако може да упозна људе. Сматра да је „цело човечанство један род” и да нас никада не смеју делити боја коже и вера.
   Не запоставља ни рад на просвећивању српких жена и постаје један од оснивача Кола српских сестара и покретач часописа „Вардар”. Пуна је  планова за нове песме и путописе, али све то као мехур од сапунице распршује Први балкански рат, 1912. године. Тада књижевност и путовања замењује улогом болничарке, а краткотрајни мир до 1914. године користи да обиђе Француску и Белгију. Први светски рат затиче је у Немачкој, а 1917. године остаје удовица јер њен Јован гине на фронту. По завршетку рата Јелена наставља с путовањима, обилазећи Франсцуску, Шпанију, Америку, Египат, Сирију и Либан.
   Другује с Феликсом Каницом, тада најпознатијим светским путописцем који је обилазио и наше крајеве и оставио о њима писано сведочанство. Иако се шушкало да је међу њима било и нешто више од пријатељства, Јелена о томе никад није говорила и никада се више није удавала.

БОГАТА НАСЛЕДНИЦА

   Занимљиво је да је своја путовања по свету Јелена Димитријевић углавном сама плаћала, мада су нека путовања помагали и тада имућнији Београђани, под условом да им се име нађе у предговору путописа као „добротвора”. Ондашња чаршија с правом се питала одакле „једној потпоручници новаца да обилази свет”, а Јелена, како је сама истицала, „није желела никоме да се правда јер никоме ништа није украла”. Како ствари стоје, Јелена Димитријевић је и пре уласка у брак с Јованом Димитријевићем била материјално обезбеђена јер је добила највећи део наследства и имања свог деде по мајци, Милојка, алексиначког кнеза који је својевремено новчано помагао и Карађорђеве устанике.
   Прва жена путписац у Србији за путовања није узимала ни динара од прихода Кола српских сестара чији је један од оснивача била и строго је надзирала рад тог удружења, поготово да сви прилози дођу у руке оних којима је најпотребније – сиромашнима и болеснима. Била је по природи скромна и тиха и није желела да говори о приватном животу. Тако ни своју наводну љубав с Феликсом Каницом никада није хтела да потврди, иако се у београдској чаршији говоркало да је чувени светски путописац многе појединости о Србији преузео баш од своје млађе колегинице и, могуће, љубави.

   Други светски рат проводи у окупираном Београду и потпуно се повлачи у себе. Готово да и не излази из куће. Дочекује још једно ослобађање, али здравље јој је трајно нарушено. Неуморни путописац, књижевница, добротвор и борац за женска права Јелена Ј. Димитријевић умире у Београду 10. априла 1945. године, а по сопственој жељи сахрана је прошла у потпуној тишини и без људи који би јој одали последњу почаст јер је из непознатих разлога погреб био два часа раније него што је у штампи објављено.

* * *

   Сећање на једну од најзинимљивијих жена српске културе чувају две улице, у Београду и Алексинцу, док се данас њена дела слабо изучавају у нашим школама. Надајмо се да ће се то променити и да ће скромна девојка из Крушевца, која је обишла планету и задивила једног Тагора и Каница, поново засијати у памћењу српског народа који је толико волела и поштовала.