Зашто се каже...

ЦРКВА

Ова реч је у старосрпском забележена још у 12. веку у даровници којом Стефан Немања поклања имања манастиру Хиландару

„Е, баш си нашао у којој ћеш цркви да се помолиш!” – каже се некоме ко се са одређеним захтевом, молбом, очекивањем обрати на „погрешну адресу”, то јест, неодговарајућој особи или установи, тако да нема шансе да му буде удовољено. Иначе, осим овога, са именицом „црква” у српском језику нема још много израза: чује се још „не хтети ни у цркву” (с неким ићи) у смислу „не желети имати икаква посла с неким”. Познато поређење „сиромах као црквени миш” вероватно је настало зато што је црква у народу била појам чистоће, како нам говори поређење чист као црква (што куће, изгледа, обично нису биле). Отуд и дубровачки песник Марин Држић сликовито каже: „Кућа наредна (тј. сређена) како црква бјеше”.

Именица црква не означава само зграду у којој се врше верски обреди, већ и људе који јој припадају – како свештенство, црквену власт и црквени ред, тако и заједницу верника. Осим тога, под црквом се подразумевају и одговарајући послови тих људи, рецимо, црквена служба. Када стоји уз придеве грчка и/ли римска, именица црква означава „православље” односно „католичанство”. Занимљиво је да само у првом, конкретном значењу црква има синониме (делимичне, као што то обично бива), на пример храм, богомоља, џамија, синагога, базилика, катедрала... док је у осталим, пренесеним значењима, ова именица практично једина, незамењива у српском језику. Црква је главна реч српског језика за појам „кућа Божија” која означава првенствено „хришћанску богомољу (православну, католичку...)”. Општији, неутрални назив је храм, стара словенска реч која се данас користи првенствено за паганска и многобожачка светилишта (античка, будистичка, шинтоистичка и друга).

наставак текста можете прочитати у штампаном издању Забавника