Забавников ЗОО

РЕТКА ПТИЦА БРКАТИЦА

Препознаћете је лако: има тамносиво перје, јаркоцрвен кљун и пар завојитих снежнобелих бркова на којима би јој позавидео и Салвадор Дали

Да бисте осмотрили ову упечатљиву птичицу у њеном природном станишту, мораћете да отпутујете веома далеко. Чак до Перуа или Чилеа, тачније до њихових западних обала поред којих протиче хладна Хумболтова струја. Припада породици чигри (Sternidae), а своје научно име – Larosterna inca, добила је по древној цивилизацији која се на врхунцу моћи простирала простором више јужноамеричких држава.
   На енглеском је зову „инканска чигра”,  у Перуу јој тепају zarcillo – витица, зато што њени бркови подсећају на увијене стабљике неке пузавице, а у Чилеу moñа – машница. Будући да живи тако далеко, нема неки овдашњи назив, али немојте да се преварите па да је назовете „белобрка чигра”. То име је већ заузето и припада мочварној птици (Chlidonias hybrida), која има мало белог перја око кљуна, али не и праве бркове.

                                  И ловац и лешинар

   Хумболтова или Перуанска струја најплоднији је водени екосистем на свету, а обиље рибе (око 20 одсто светског улова долази управо одавде) привлачи бројне месождере – џиновске Хумболтове лигње, чилеанске делфине, јужноамеричке морске лавове, па и бркате птице. Најрадије једу сићушне инћуне, а хватају их тако што се с висине од више десетина центиметара загњуре у воду и жртву уграбе муњевитом брзином. Да би овакав подухват био успешан, риба мора да буде близу површине, а море бистро како би спазиле плен на пучини. Није реткост да читаво јато  прати брод чекајући да се риболовци отарасе вишкова – оно што је људима непожељно, њима је укусан плен. Не либе се ни да надлећу  крупније „рибождере” како би се почастиле отпацима, а каткад се деси да брката грабљивица отме залогај из чељусти неопрезне фоке.

Јурим мужа

   Инканске бркатице веома су дружељубиве. Живе у колонијама које броје и по хиљаду чланова, а кад си окружен толиким припадницима сопствене врсте, није нимало лако препознати суђеног. Као кад би у реци пролазника која шета Кнез Михајловом улицом покушао да пронађеш брачног друга. Ове морске птичице цео живот проведу с истим партнером, због чега су развиле веома сложен обред удварања.
   Током прве фазе, која се назива „високи лет”, мужјак најпре хитро узлети више стотина метара, потом изводи разне фигуре у ваздуху, па се спусти да улови неку рибицу, а све време за њим јуриша радознала женка. Нама, који смо навикли да мушкарци јуре за женама, овај распоред снага звучи наопако, али је заправо веома промишљен.

                                                                                                                       Кажу да њихов пој подсећа на мјаукање

   Док гони свог изабраника, удавача процењује његове летачке и риболовачке вештине, јер сигурно не би пошла за неког метиљавка који не уме да брине о потомству. Само зато што је младожења уловио сочан залогај не значи да ће га женка сместа прихватити: неизоставан део удварања је и нећкање током којег мужјак прогони женку носећи свадбени дар у кљуну. После се будући „супружници” спусте на земљу, а тамо следи још шепурења и разметљивих окрета са спуштеним крилима и високо дигнутим репом. Тек кад покажу све што знају, младенци могу да пређу на ствар и свију гнездо.

Научно име – Larosterna inca
Породица – Sternidae
Станиште – тихоокеанске обале Перуа и Чилеа
Број јединки – 150.000
Висина – 39-42 центиметра
Тежина – 180-210 грама
Животни век – 12-14 година

   За разлику од већине чигри, које гнезда праве на отвореном, „бркатице” своја јаја чувају далеко од радозналих очију, у отвору у стенама, у јазбини или у напуштеном склоништу Хумболтовог пингвина. Једном кад пронађу згодно место, не одричу га се лако: често се у време парења (од априла до јула и од октобра до децембра) враћају до свог старог гнезда у које женка положи два или три јаја. И мама и тата их греју током четири недеље, колико је потребно да се младунци излегу. Иако се птићи осамостале после два месеца, потребне су им још две године како би постали полно зрели. Сигран знак да су стасали јесу бели бркови, који красе само лице одраслих примерака, а имају их и мужјаци и женке.

У опасности

   Према извештајима с почетка 20. века, некада је само у Перуу живело више милиона примерака. Данас их је преостало 150.000, због чега би ускоро могле да се нађу на списку врста којима прети поптуно изумирање. Разлози су разноврсни: уништавање њиховог природног станишта, пре свега гвана (огромних наслага птичјег измета које се користе у земљорадњи), насељавање грабљиваца попут мачака и пацова које иначе не би среле у свом дворишту, као и недостатак хране.

                                                                                                                   Тек када порасту израшће им бркови

   Залихе рибе у Хумболтовој струји смањују се како због неконтролисаног риболова тако и због атмосферске појаве познате под називом Ел Нињо, која повремено загреје хладне тихоокеанске воде и поремети биолошку равнотежу. Статус заштићене врсте „бркатице” су стекле 2009. године, када је перуанска влада основала „Национални парк гвано острва и ртова”.