ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ПОТОПЉЕН У МОЧВАРИ

Возач је изгубио контролу над возилом. Ударио је у камење на ивици пута. Убрзо се нашао усред мочваре, а кабина се брзо пунила водом...

Тридесетпетогодишњи Бруно Гомеш највећи део живота провео је у једној од највећих светских мочвара, бразилском Пантаналу. Био је водич експедиција које су истраживале мочвару, долазило је и много туриста које је занимало очување природе, оних који су истраживали живи свет. Ипак, било је делова у које се чак ни он није усуђивао да зађе.
   Тако је 2. јануара ове године погодио још један посао. Неки странци, туристи, добро су му платили да их поведе у мочвару. Желели су да фотографишу ретке биљне врсте. А Бруно је за то био стручњак. Знао је где могу да се сниме најлепше фотографије. Зато је неколико сати раније решио да још једном провери путеве. Ако су поплављени, ништа од посла. Мораће онда да се пробије на неко друго подручје. У кабину камионета пустио је и свог пса. Нигде није мрдао без животиње.

Чврсто стакло

   Зауставио је код куће у близини мочваре. Власник је радио као нека врста нелегалне бензинске пумпе, али власти то и није превише занимало. Он точи гориво, водичи купују, сви срећни. Тако је и Бруно застао ту. Пса је пребацио у затворени пртљажник камионета. Слушао је приче како је неким људима пас једноставно нестао у мочвари, а он није желео да се то догоди. Наточио је и наставио.
   Како је возио даље, магла је била све гушћа. Испарења, измаглица, смрад трулежи. Уобичајени мириси и звуци мочваре. Ништа на шта би обраћао пажњу. Убрзао је. Пут испред њега је завијао.
   У кривину је улетео брзо. Испоставиће се, превише брзо. Точкови су проклизали, камионет се занео. Ударио је о неко камење уз ивицу. Покушавао је да смота волан, да колико-толико задржи правац. У секунди је схватио да од тога нема ништа. Уз тресак, задњи део возила се одбио о камење. Брзо је био с друге стране пута. Бруно је могао да види како му се приближава зелена површина воде. На несрећу, пут је био на насипу. И сада се камионет тумбао низ стрмину.
   У том тумбању више није знао шта је горе, шта доле. Обртао се, окретао, а онда  зачуо пљусак. Светла у кабини су затрептала. Тако неколико пута. Онда се све замрачило. Електроника је отказала. Могао је само да се моли да вода ту није дубока.
   У први мах, Бруно готово да се дивио призору. Све је било тако мирно, вода се после улетања камионета смирила. Уз мало светла, могао је да види да се налази у каналу поред пута. Покушао је да отвори врата. Била су закључана. Заправо, заглављена. Вода је уништила електронску браву. Размишљао је шта му је чинити. Сетио се справе за ломљење стакла. Није мислио да ће је икада употребити, али ју је ставио у касету, за сваки случај.
   Брзо је отворио претинац и дограбио алатку. Брз и јак ударац требало би да разбије стакло у комадиће. Само, оштар врх се одбијао од стакла. Као да је одскакао. Покушао је још једном, а резултат је био исти. Тада је дограбио разбијач се обе руке. То ће појачати ударац. Једино је успео да изгребе стакло. Као да је било непробојно. Од све муке успео је да се насмеје. Да му нису продали блиндирано возило, по цени обичног?
   Отрезнила га је вода коју је осећао на ногама. Врло брзо продире у кабину. Бацио је справу за разбијање. Залегао је на седиште и покушао ногама. Постигао је слично као и претходном случају – ништа. Возило је било безмало потопљено. Притисак воде на стакло га је онемогућио да уради било шта. А растао је и ниво у кабини. За свега минут или два вода му је већ натапала леђа. Мало касније, стигла је до врата. Бруно је грозничаво размишљао.
   Сетио се да на задњем седишту има кутију с алатом. Ако успе да дограби француски кључ, тешко да ће стакло издржати такав ударац. Само, да би дошао до кутије с алатом, морао је да рони по кабини. А било је једва места да се окрене.

Где је пас?

    Некако се пребацио на задње седиште. Пипао је по поду. Главу је држао изнад воде и псовао на сав глас. Ако се извуче из овога, прво ће да очисти кабину камионета. На поду је била гомила ствари. Једва је напипао кутију с алатом. Покушавао је да отвори браву, подигне поклопац. Мораће да зарони. Брзо је остао без даха. Изронио је, дубоко удахнуо. Поново се нашао испод воде. Сада је већ разваљивао кутију.
   Док се рвао с поклопцем испод површине, рука је ударила у нешто. Сетио се. Апарат за гашење пожара. То је још боље од металног алата. Веће је, и теже, ако ништа друго. Изронио је. Завитлао је метални цилиндар ка стаклу, макар ка оном делу који је још вирио из воде. Оно малопређашње одбијање о стакло се поновило. Још једном. Ништа. Бруно је схватио да му је једина нада да удара на исто место. Само што је то место брзо било под водом. До тада је ниво био свега неколико центиметара од крова кабине. Остало је врло мало простора за ударац. Убрзо, нимало. Зато је удисао ваздух у том џепу, зарањао, ударао под водом. Израњао, удисао, урањао, ударао. Страх је почео да се претвара у панику.
   Док је понављао све то, пред очима су му летеле слике. Када је раније слушао о том чувеном одмотавању филма у смртној опасности, није веровао. Сада јесте. Неки догађаји и људи које је готово заборавио били су тако стварни. Молио се у себи. Као да му је неки глас одговарао:
   – Имаш још само мало времена. Шта ћеш да урадиш?
   Тада је схватио да је вода у кабини престала да расте. Застала је на свега три или четири центиметра од крова.
   Наставио је да удише, зарања, удара. Са сваким ударцем бивао је све слабији, а морао је да удара све јаче. Било је мрачно и хладно. Помишљао је да одустане. Онда се сетио пса у пртљажнику. Ударао је као помахнитао.
   Одједном, Бруно је осетио да стакло под ударцима реагује другачије. Посегнуо је руком. Напипао је рупу. Преживеће! Наставио је да удара и проширио рупу. Убрзо је испливао из кабине. Нашао се на површини, жудно удахнуо. А онда поново под воду. Мора да извуче пса.
   У мраку је једва напипао врата пртљажника. Повукао је ручицу и најежио се када је схватио да су закључана. Завукао је прсте у шупљину под поклопцем и повукао из све снаге. Ништа. Још једном, још јаче. Већ је био исцрпљен. Онда је осетио да брава полако попушта. Још јаче. Врата су се нагло отворила. Пас је испливао на површину.
   Заједно су допливали до обале. Само, ваљало им је да се попну уз обалу. За то су били превише исцрпљени. Ноге и руке једноставно нису слушале. Бруно је погледом претраживао околину. Из мочваре је вирио једино кров камионета. Зато је отпливао до њега. Сео је и дозвао пса. Овај се брзо нашао поред човека. Тек онда је осетио да га рука боли. Врхови прстију били су искасапљени, што од стакла, што од поклопца пртљажника. Имао је и посекотину до кости коју никако није могао да објасни. Једва је мрдао прстима на тој руци. Ноћ се полако спуштала.
   Није се усудио да мрдне с крова. Човек и пас су се шћућурили и грејали. Бруно је задремао. Пробудило га је сунце. Чуо је мотор. Звук је допирао с пута. Размишљао је свега неколико секунди. Ако пропусти ову прилику, ко зна када ће неко поново да наиђе. И да ли ће. Зато је скочио с крова, отпливао до насипа. Ни сам није знао одакле му снага да се успентра уз клизаву и блатњаву стрмину. И то за свега неколико секунди.
   Истетурао се на пут, а онда се срушио. Пас је стао изнад њега. Неки џип се зауставио на свега метар од човека и животиње. Свега неколико дана касније, Бруно је водио нове туристе у обилазак. Додуше, са завијеним рукама.