За читање и уживање – Џон Апдајк

ПИГМАЛИОН

Код своје прве жене волео је њен дар за подражавање: после забаве, било да су је приредили њих двоје или неки други пар, она му је живо дочаравала оно што су обоје видели, лица, гласове, кривећи своја лепа уста тако да је, у једном блиставом часку, одсутни познаник поново био присутан.
    „Па, да, ја стварррно – како оно Гвен говори? – да, ја стварррно марим за конзерррвацију…” А он, муж, смејао би се и смејао, иако му је Гвен тајно била љубавница, иако ће му постати друга жена. А што се ове друге тиче, код ње је волео што је живахна у кревету, док код прве жене није волео што би она, из ноћи у ноћ, прво затражила да јој истрља леђа а затим, под његовим марљивим рукама, заспала.
  Прве године новог брака, када би се он и Гвен вратили с неке забаве, он је несвесно очекивао да опонашање, рекапитулација, почне. Чак би је подстицао: „Како ти се учинио брат наше домаћице?”
   „О”, рекла би Гвен једноставно, „изгледао је веома пријатно.” Осећајући женском интуицијом да он очекује више, понекад би додала: „Безазлен. Можда мало намћораст.” Очи би јој блеснуле кад би у његовом ћутању пуном ишчекивања чула безгласни захтев, те би се, с оном њеном дирљивом, као детињом говорном маном, изланула: „А шта ти стварррно хоћеш?”
   „О, ништа. Ништа. Само што – Маргарет га је једном видела, пре неколико година, и запрепастила се какав је он надувани тупавко. Онај његов начин пућкања на лулу и што свако тврђење завршава са ’Разумете’.”
   „Мени се учинио савршено пријатан”, рекла је Гвен ледено и окренула леђа да скине своју сребрну, тесну вечерњу хаљину. Док ју је, увијајући се, свлачила преко бокова, окренула је главу и изазивачки додала: „Рекао нам је много штошта о порезима.”
„Кладим се да јесте”, подсмехнуо се Пигмалион немоћно, претрнуо од погледа на своју жену која је фронтално напредовала, нага, према њему и њиховој брачној постељи.
   „Страшно је касно”, упозорио ју је.
   „Ох, хајде”, рекла је она, у мраку. Први кога је Гвен опонашала био је Маргаретин други муж, Ед; срели су се сасвим неочекивано, на добротворној приредби „Спасите китове” за коју су позивнице послате свима, без разлике. „О-о-о”, загрмела је касније у приватности њихове спаваће собе, „ти си, дакле, мој племенити претходник!” У страну је додала: „Племенит, врага! Мрзи те толико да си га избезумио.”

Џон Апдајк (1932–2009) амерички је писац и песник познат по описима протестантске средње класе у малом америчком граду, за који му је као узор послужило детињство у Шилингтону, у Пенсилванији. После дипломирања на Харварду, сарађује са чувеним часописом „Њујоркер”, за који ће деценијама писати поезију, приче и критике. Године 1960. објавио је роман „Бежи, зеко, бежи”, који многи критичари сматрају најбољим делом овог изузетно плодног писца. За наставке „Зека је богат” и „Зека у мировању” добио је Пулицерову награду, поставши тако један од свега три двострука добитника ове угледне награде. Други његови познати романи, у којима наставља да се бави темама верности, вере и одговорности, јесу „Парови”, „Венчајмо се”, „С.” Његов роман „Вештице из Иствика” послужио је као предложак за неколико филмова, мјузикла и ТВ серија.

   „Јесам ли?” рекао је он. „Мени се учинио савршено пријатан, приликом нечег што је могло да буде неугодан сусрет.”
   „Да, збиља”, сложила се опонашајући срдачног Еда, пуштајући да у једном засењујућем трену њене ситне и правилне црте лица поприме стакласт и нехајан израз усиљене доброћудности какав је имао тај мушкарац. „Нема ничег неугодног између нас, хо, хо”, наставила је, охрабрена. „А кажи ми, стари мој, зашто твој чек с алиментацијом за дете више не стиже на време?”
   Смејао се и смејао, очаран што види да је његова невеста доспела до оног што је он сматрао правом женственошћу – до обликотворне, живе осетљивости према људима у својој средини, до пријемчиве способности реаговања коју овим или оним путем вуку струје саме Природе.
   Он не би могао да спозна, страховао је, ако му нека жена не би преводила. И тако, када би се вратили с неког скупа, и кад би је он упитао како јој се учинило то-и-то, Гвен би стала у доњем вешу и промислила, као да је на позорници. „Доврага, драги мој, да није Португалије, у Европи стврно не би више било ниједне земље!”
   „Ма, хајде”, протестовао би он, одушевљен што гледа како се њене лепе црте криве у једну неприродну, снобовску коњасту фацу.
   „Како ли то она ради?”, упитала би Гвен, правећи се професионално заинтересована. „Нешто у вези с доњом вилицом, као да је кружно помера с једне стране на другу не раздвајајући зубе.”
   „Ухватила си, то је!” аплаудирао је он.
  „Наравно, као што знааате”, наставила је глумљеним гласом, „била је ту Грчка, али сада, са свим тим Арапима…”
  „То, то”, говорио је он, док га је лице болело од толико јаког, толико поносног смејања. За њега, она беше постала савршена.
   У кревету га је опоменула:
  „Страшно је касно.”
  „Желиш ли да ти истрљам леђа?” „Ммммхм. То би стварррно било лепо.” Док му је лева рука марљиво трљала глатку, топлу, гипку кожу, жена – оно нешто малено у њој што је било само њено – измакла му је изван домашаја; из ноћи у ноћ, тонула је у сан n

С енглеског превела
Снежана Брајовић