За читање и уживање - Раја Сиjекинен

ГОСПОДИН КРАЉ

Далеко одавде, на обали далеког мора, стајала је необична кућа и у кући је живео мали белобради краљ.
    Кућа је имала необичне собе. На пример, собу која уместо крова има стаклену куполу. Када би сијало сунце, оно би кроз ту куполу озаривало читаву собу. Када је падала киша, вода би ударала о куполу и капљице би се разбијале о њу, а зими је из неба сипао снег и покривао је.
    Ноћу је небом пловио месец и осветљавао собу и звезде су се палиле и гасиле; све је то било веома лепо. Али је краљ престао да примећује колико лепу собу има у својој кући, зато што је био веома усамљен. Кућа је имала и библиотеку, полице препуне књига које шапућу једна другој; песмарице су рецитовале, а грамофон је свирао дивне песме. Али мали краљ није ништа чуо зато што је био страшно усамљен и само је од јутра до мрака мислио о својој самоћи.
    – Чудно – говорио је краљ самом себи – ја сам краљ, а уопште немам поданике.
   Понекад би у бајкама читао о краљевима и њиховим поданицима, којих је увек било много, а краљ им је завидео. Једном је пошао у шетњу обалом да нађе себи поданике.
    – Кад бих имао макар сто поданика – мислио је краљ.

    Прво је ишао обалом надесно и обала је била пуста и ненастањена и протезала се таква далеко, докле је допирао краљев поглед.
   – Да ми је макар педесет поданика – рече краљ, окрете се и пође обалом налево, толико далеко колико је имао снаге, али је обала била пуста. И краљ седе на камен веома тужан и зато уопште није приметио колико је био диван Сунчев залазак те вечери.
    – Када бих имао макар десет поданика, вероватно бих био срећан.

На мору он спази рибаре у чамцима и одмах се развесели.
    – Поданици – закључи краљ и поче да довикује рибарима с обале. – Поданици! Поданици, овамо, краљ је овде, урааа!
    Али рибари нису чули и краљ је промукао од викања и тужан је пошао кући и завукао се под свој величанствени перјани јорган и заспао. Сањао је о поданицима који вичу „урааа” чим га угледају.
    Ујутру је краља пробудио нови звук. Размислио је и схватио како никада раније није чуо такав звук.
   – Можда су дошли поданици – рече краљ и пође да отвори врата. Пред вратима је седео велик и чупав мачак.
   – Добар дан – рече краљ веома уљудно.– Ја сам краљ, урааа.
   – А ја сам тигар – рече мачак.
   – Ти си мој поданик – рече краљ.
   – Пусти ме – рече мачак – гладан сам и хладно ми је.

Краљ пусти мачка у своју кућу и мачак је шетао унаоколо и видео колико је необична и прекрасна ова кућа. Мачку се допала стаклена купола, допали су му се стихови које су књиге шапутале у сумраку једна другој и музика му се допала.
    – О како ти је лепа кућа.
    – Да, стварно је лепа – рече краљ и одједном опет и сам поче да примећује све што није видео током многих, многих година. – То је зато што сам ја краљ – рече и би веома задовољан.
    – Остаћу овде – одлучи мачак.
    Краљ је био задовољан што сада има поданика.
   – Дај ми да једем – рече мачак и краљ одмах појури по храну за њега.
   – Распреми ми кревет – рече мачак и краљ се безглаво баци у потрагу за перјаним јорганом и перјаним јастуком за мачка.
   – Хладно ми је – рече мачак и краљ распали ватру у камину како би се мачак загрејао.
    – Изволите, господине поданиче – рече краљ мачку, а мачак одговори: – Хвала, господине краљу.
    И краљ уопште није примећивао да он служи мачка. Време је пролазило и краљу је било добро с мачком и мачак је показао краљу све оно што је краљ успео да заборави у својој усамљености: залазак Сунца, и снег, и месец који плови видокругом као рибарски чамац морем.
    Понекад би краљ случајно пролазио крај огледала и, када би угледао свој лик, говорио је одајући почаст самом себи:
    – Краљ, урааа.

Раја Сиjекинен (1953–2004) била је финска књижевница. У Хелсинкију је завршила студије књижевности и филозофије. Радила је најпре као библиотекар, да би од 1984. године постала слободни уметник. Објавила је више књига и за свој рад добила угледну књижевну награду „Еjно Леjно”.

   А онда је у краљевом суседству саграђена кућа.
   – Нови поданици – рече краљ и пође да се представи суседима: – Ја сам краљ, а ово је мој тигар.
   – Наш сусед се зове Краљ – говорили су суседи један другом – и има мачка који се зове Тигар.
    Саграђено је још кућа и тако је настао малени град. Краљ је био задовољан: када би пролазио улицом, људи су му говорили:
   – Добар дан, господине Краљу. На његовом поштанском сандучету великим словима је написано „КРАЉ” и, када би добијао писма, на коверти је писало „За Краља”.
    – Сада сам прави краљ – закључио је краљ у себи и, пошто се плашио да ће људи одједном одлучити да се одселе, давао им је јабуке из своје баште и позивао их да гледају снег испод крова-куполе и да слушају стихове. Сви су били задовољни када су видели како је лепа краљева кућа.

Увече су видели како краљ и мачак пролазе градом према мору.
     – Господин Краљ иде да гледа залазак – говорили су људи.
     Краљ је седео с мачком на обали и уживао у црвеном сунцу које се, наизглед, рушило у море. Понекад би далеко на мору угледао рибаре и тада би се одмах присетио колико је некада био усамљен. Мазио би мачка, а када би мачак почињао да преде то је личило на „Урааурааурааурааураа”.

С финског превеле
Ана Новицки и Људмила Јоксимовић