Живот пише драме

НАДА ПОД ТАЛАСИМА

Хусеин се готово помирио са судбином, схватио је да ће умрети и било му је свеједно. Само нека се заврши, смрт ослобађа. Почели су да осећају последице хипотермије, мада је море било топло. Хусеину се привиђала мајка, а и Феризу је почело нешто да се јавља.

Теретни брод „Нада” упловио је у Андаманско море, западно од Тајланда, 3. јула 2013. године. Од самог уласка, неколико сати пратило га је лоше време, а увелико је прошла поноћ кад је други официр Мухамед Мубарак Хусеин осетио да се брод неприродно љуља. Пловило се нагнуло на десни бок, вратило се назад, па опет надесно. Није то било нешто страшно, али Хусеин је нешто научио за пет година у трговачкој морнарици: кад брод крене тако да игра, то углавном значи да посада може брзо да се нађе у озбиљној невољи. Овог пута на броду је било шеснаест чланова посаде.
   Брже-боље је пошао да пробуди капетана, који се разбудио исте секунде кад је схватио шта му Хусеин говори, па су заједно отрчали на командни мост. До тада је брод дужине 97 метара већ био нагнут под углом од 15 степени. Капетан Кармакер је са стравом размишљао о терету који су носили. У питању су били контејнери пуни глине у праху за израду керамике.Таласи који су се преливали преко палубе натопили су терет, па су контејнери отежали неколико пута. Знао је да ће брод тешко издржати толики терет, чак и без олује у коју је улетео.

Хусеин је одмах променио курс, усмеравајући брод ка Пукету, удаљеном око 90 километара. Испритискао је све црвене дугмиће за случај опасности. Бродом се разлегла сирена. Позиви за помоћ аутоматски су слати бродовима у околини, а преко сателита и свим станицама на обали, па ко их пре ухвати и крене у помоћ. Официри су се растрчали да припреме напуштање брода, да окупе људе, разделе им прслуке за спасавање и спусте чамце у море. „Нада” је наставила да се нагиње и до тог тренутка већ је била на око 30 степени. Још десетак и контејнери с палубе почели би да лете у море.
   Тада је на мост утрчао двадесеттрогодишњи кадет Раки Фериз, само да би затекао капетана и другог официра како покушавају да спасу шта се спасти може. Мост је био прекривен расутим папирима, лаптопи су летели на све стране. Кроз врата која више нису могла да се затворе надирала је вода, а стакла су већ била разбијена. Фериз је покушавао да обузда кормило, док је Хусеин израчунавао положај на ономе што је остало од карте. Брод „Баксмун”, који је био у близини, хитао је у помоћ, али су му биле неопходне координате.



   Кад је грдосија била нагнута већ више од четрдесет степени, контејнери су почели да лете с палубе. Тада је и моћна машина стала. Урлање мотора заменили су ударци таласа о корито брода, па више није било паметно остати на палуби. Тројка с моста спустила се међу посаду, већ паралисану од страха. Чак нису спустили ни чамце. Ограда је била близу површине воде, пропустили су прилику – чамци су постали бескорисни. Хусеин се нашао окружен људима који су се молили, покушавали да добију „Баксмун” преко вокитокија, преклињући за помоћ. Прошла су два сата од када је осетио оно подрхтавање.

Тада се досетио сплава на надувавање спакованог поред чамаца. Ако чамци не могу у воду а да се не поломе, гумени сплав може. Одмах затим с палубе је слетео гумењак. Хусеин је отрчао до моста по наутичку карту, која уме да буде врло корисна кад плутате насред пучине. Кад се вратио, посада је већ поскакала у море. Капетан је био на сплаву и с неколико морнара покушавао да прихвати остатак посаде. Хусеин је с палубе видео како светлуцају црвене лампице с прслука за спасавање. Већина их је била око сплава, али тројицу је струја однела далеко.
   Сада је и други официр остао без могућности да бира. На брзину је навукао ронилачко одело које је негде нашао, а које омогућава телу да одржи топлоту. Требало је да преко њега обуче прслук, па преко ограде. Таласи од три метра подигли су га и бацакали около као играчку, да би онда заронио у дубину. Једва је успевао да дође до даха.
   Кад се мало смирио на површини, покушао је да доплива до сплава. Чуо је капетана како га дозива, па је кренуо ка гласу. Пливао је против струје, а онда је Кармакер посегнуо за њим. Урлао је да му пружи руку, а Хусеин је израњао из воде колико год је могао. Увек је недостајао онај један центиметар. Морнар Рахман је онда добацио појас за спасавање. Хусеин га је дограбио, а у нападу панике Рахман је испустио други крај конопца. Струја га је одвукла даље од сплава. Могао је само да гледа како светла нестају у даљини.
   Ако су те лампице ишчезавале, друге су почеле да се појављују око њега. Још четворица некако су допливала и скупила се у гомилу. Рачунали су да ће бити видљивији заједно.
   Коначно су их спазили с „Баксмуна”. Тај транспортер дуг 164 метра брзо им се приближавао. Несрећа је била у томе што је брод био празан – управо се враћао у матичну луку пошто је истоварио терет. То је значило да му је газ много виши, а и био је прилично нестабилан, љуљао се тамо-амо. И Хусеин се заправо тога уплашио.

С палубе су покушали да добаце уже, али је било прекратко. Други покушај био је успешнији, па се Хусеин држао за канап. Већ је био повређен, крварио је из рана на десној руци и нози. Тада је и брод пуном паром кренуо ка њему, ваљда да му олакша. Незгода је била у томе што је дављеник осетио да га моћни пропелери у пуној брзини вуку ка себи. Ако случајно промаши онај конопац, подвући ће га под брод и од њега неће остати ништа. Тада је престао да плива и смирио се. Решио је да проба поново, па и ако остане без руке, нема везе. Бар је жив. Ухватио је појас, али у том тренутку је ударио главом у брод, а пропелер га је повукао. Док су с палубе вукли конопац, Хусеин је готово целим телом очешао шкољке на броду. Боље да је превучен преко шмиргле, мора да је помислио. Оштра површина огулила му је и кожу с главе.
   Пустио је уже и сурвао се назад у море. Некако се ослободио дроњавог одела и крв се разлила по води. Предао се струји, а брод је нестао у потрази за другим несрећницима. Да све буде горе, поново је почела и киша. Понекад би угледао светла, али била су предалеко.
   У зору је видео да нешто плута близу њега. То нешто убрзо је почело да урла и схватио је да је реч о Феризу, оном младом морнару. Он није био много повређен, поготово у односу на изубијаног и одраног Хусеина. Лакше ће им бити заједно.
   Убрзо је Фериз остао без прслука. Испод њега је носио некакав ранац, који није хтео да одбаци ни за живу главу, па је прслук једноставно склизнуо. Кренуо је за њим, али га је старији Хусеин упозорио да ће и он нестати и да се мане ћорава посла. Тада су младићу грунуле сузе и обратио се официру уз строго поштовање поморске хијерархије:
   – Шта ће бити с нама? Господине, умрећемо!
   Некако су се обојица набили у онај појас претекао с „Баксмуна”. Тако су плутали неколико сати. Хусеин је загледао Сунце не би ли одредио положај. Проценио је да су се нашли бар петнаест километара далеко од места несреће. Прилике за спас опадале су сваког тренутка. Изнад њих су почеле да круже птице, а испод воде су их нападале рибе, кидишући на ране. Бар није било ајкула.

Хусеин се готово помирио са судбином, схватио је да ће умрети и било му је свеједно. Само нека се заврши, смрт ослобађа. Почели су да осећају последице хипотермије, мада је море било топло. Хусеину се привиђала мајка, а и Феризу је почело нешто да се јавља.
   У једном тренутку схватио је да то што види и што га дозива никако није његова мајка. Тешко да је жена у чамцу и у униформи. Ако није мајка, вероватно су спасиоци. На њих је случајно налетео брод послат у потрагу, а иронија је била да је то био „Баклагун”, сестрински брод „Баксмуна”. Чим су с брода приметили нешто што плута, послали су чамац. Извукли су Фериза и Хусеина полумртве.
   Хеликоптером су право с брода пребачени у болницу. Хусеин је био сигуран да ће остати без руке, потпуно огуљене од превлачења преко шкољки. Лекари су некако успели да је спасу. У болници је провео месец дана, док је његов сапатник Фериз изашао после два дана.
   Њих двојица су били међу деветорицом спасених. Остали су нестали, укључујући и капетана Кармакера. У мору су провели више од 40 сати.
   Данас је Хусеин официр на трговачком броду у Персијском заливу. Пребродио је трауму, што Феризу није пошло за руком. Он више никад није пришао мору. А шта је било у оном ранцу? Фотографија његове породице.