Живот пише драме

ДЕВОЈЧИЦА ЗВАНА ХРАБРОСТ

Играјући се у поплављеној улици, девојчица је изненада нестала као да ју је неко повукао одоздо

Седмогодишња Триша Риз вирила је кроз прозор своје куће на периферији Хјустона у Тексасу. Био је 26. јун 1989. године и тропска олуја Елисон, која је изручила огромну количину кише, само што је прошла. Девојчица је посматрала децу како излазе да се играју по поплављеним улицама.
    – Можемо ли напоље? – упитала је мајку и у име своје сестре од тетке Кристал, која је живела с њима.
   Тришина мајка Карин Роз, разведена медицинска сестра, брижно се старала о девојчицама и није желела да их пусти у воду. Ипак, попустила је јер су због непогоде дуго биле затворене у кући. Девојчице су обукле купаће костиме и истрчале на улицу.
    Око седам увече, када се Карин склонила с прозора да би спремила вечеру, Триша и Кристал су решиле да испитају јарак који се протезао дуж улице. Дубока вода их је раздрагала, па су одушевљено гацале све даље и даље.
    Комшиница Рут Стронг, желећи да види колико се вода повукла, провирила је кроз прозор и угледала девојчице у јарку. Баш у том тренутку Триша је изненада потонула – као да ју је неко повукао одоздо. Жена је прво помислила да је само реч о дечјој игри, али како се Триша није појављивала, схватила је да јој се нешто догодило.
    – Дериле, девојчица је потонула! – довикнула је мужу и почела да окреће број хитне помоћи.
    Дерил је истрчао и видео како се Кристал извлачи из јарка и немо буљи у место где је нестала њена рођака.
   – Трчи по мајку! – довикнуо јој је и ушао у јарак.
    Одмах се зачудио због јачине водене струје. Претражио је дно и ништа није нашао. Помислио је да је малу усисала одводна цев пречника око 45 центиметара која је понирала испод коловоза.
   – Где је Триша? – упитала је Карин кад је Кристал ушла у кухињу.
   – Н... не знам – промуцала је девојчица и Карин је изјурила напоље.
  Дерил јој је на брзину испричао шта се догодило.
  – Рукавац! – узвикнуо је. – Можда ју је вода из цеви избацила у рукавац!
Заједно су потрчали према мочварној речици, удаљеној неколико стотина метара, где се изливају цеви које се пружају испод улица. Дозивали су Тришу трчећи блатњавом обалом надошлог канала.
   Убрзо је из хјустонске пожарне команде стигла и ватрогасна бригада на челу с Бобом Кренком. Ушли су у јарак и, прво рукама, а затим моткама од фибергласа, почели да претражују дно. Морали су да држе један другог око паса да их силина воде не би оборила. Други су подигли тежак гвоздени поклопац за шахт испод ивичњака.
   Стигли су и полицијски рониоци и редом поотварали све шахтове, покушавајући да прате пут одливене воде у цевима у подземљу. Сваки пут би угледали само воду која неумољиво куља. Од девојчице ни трага.

Више од три метра испод улице, у потпуној помрчини, Триша се грчевито држала за неравнине у унутрашњости бетонске цеви. Вода је претила да је сваког трена отргне и повуче са собом. Глава јој је вирила изнад побеснеле бујице, тако да је могла да дише, али јој је вода запљускивала лице и улазила јој у уста. Дете је кашљало, борећи се за дах, не знајући ни само шта се то догодило.
   Струја ју је затим поново повукла право у канал који се спуштао три метра и на тој висини укрштао с канализационом цеви пречника око 90 центиметара. Сваки пут кад би била бачена из једне мреже цеви у другу ударала је у оштрице искрзаних бетонских отвора.
   У једном тренутку нагонски је подигла руке и прсти једне шаке нашли су јој се у уздужном шаву бетонске цеви. Истовремено, задњицом је ударила у гомилу ђубрета и отпадака на њеном дну.
   Смртно уплашена и повређена, дозивала је мајку, а одговарао јој је само одјек њеног гласа, помешан с тутњавом воде. Грчевито се држала за шав цеви.
   Боб Кренк је показао рониоцима место где је Триша пропала, рекао им да су прегледали и рукавац и цев и да је девојчица већ четрдесетак минута под водом.
   Рониоци нису могли да се спусте доле. Чак и под условом да ронилац преживи толику силину воде, не би могао да буде извучен напоље супротно воденој струји.

Два рониоца су села у алуминијумски чамац и отиснула се набујалим рукавцем. Рефлекторским лампама прегледали су сва места међу крошњама потопљеног дрвећа где је тело могло да се заустави.
    Пошто су прочешљали сваки квадратни метар рукавца, признали су да су поражени. Око десет сати увече мајци је саопштено да су спасилачке екипе учиниле све.
   Сутрадан, у цик зоре, Карин и њена сестра Ејприл отишле су на рукавац. Дозивале су Тришу гацајући кроз блато и ђубре. Вратиле су се кући очајне и уморне. Трагање је наставио Тришин ујак Винсент с пријатељима.У пола осам ујутро приметио је два човека како прегледају неку мапу раширену на хауби аутомобила. Помислио је да су послати да траже Тришу и пришао им је.
   Тим Гебриш и Бардонијано Гарсија дошли су да провере је ли вода довољно опала да би се прочистиле канализационе цеви. Мапа је била шема градске канализационе мреже.
   Сви заједно су се одвезли до места где је Триша потонула. Гебриш је подигао поклопац најближег шахта, узео јаку батеријску лампу и спустио се унутра.
    Изненадио се видевши да је током ноћи вода опала за тридесетак центиметара. Уперио је светло према дну и угледао гомилу отпадака од разбијеног стакла, метала, бетона. Када се окренуо надесно, учинило му се да, далеко у цеви, види обрисе нечег што се помера.
   – Мала, јеси ли то ти? – викнуо је ни сам не верујући да је то могуће.
   – Хоћу моју маму! – одговорио му је детињи плачни глас. Гебриш је хтео да полети према њој, али је цев за њега била претесна.
    – Можеш ли да се провучеш до мене? Одвешћу те мами! – довикнуо јој је.

Триша је била изнурена и преплашена, али је ипак, центиметар по центиметар, крчила пут ка светлости лампе. Када је стигла до Гебриша, он ју је зграбио у наручје, помиловао по глави и додао Гарсији.
    Лекари су установили мали потрес мозга, ишчашен скочни зглоб и модрицу на челу. Триша је кући пуштена већ сутрадан. Није волела да се сећа онога што је преживела.
   – Била сам храбра зато што сам морала – умела је скромно да одговори када би је неко о томе питао.