Пепељуга, бајка која пркоси вековима

ОД ПЕПЕЛА ДО НЕБА

Плавокоса лепотица напустила је бал пре поноћи. Најзначајнији траг: мала стаклена ципела. Први пут виђена у античким списима, последњи у Дизнијевом цртаном филму. Налазачу следи награда...

Онима који сумњају у постојање Пепељуге насмејале би се све девојчице света, али и чувени грчки филозоф и географ Страбон (63 г. п. н. е. – 24 г.) који је тврдио да зна прави идентитет главне јунакиње једне од најпознатијих светских бајки. Како је остало забележено у његовим списима, Дизнијева принцеза заиста је постојала и живела је у југоисточној Тракији, негде око петстоте године пре наше ере. Права Пепељуга звала се Родопида. Била је то плавокоса Гркиња изузетне лепоте, чије име у преводу значи „она која има румене образе”.
   Њен узбудљив живот толико је личио на бајку да је на крају управо то и постао. У међувремену, прича о лепотици која срећу налази у принчевом загрљају раширила се целим светом, те данас готово свака земља има своју верзију Пепељуге. Руска, српска, кинеска, вијетнамска, немачка... Све оне, на свој начин, говоре о друштвеним и културолошким особинама тла на коме су настале, као и о неисцрпној машти оних који вековима приповедају исту причу на безброј различитих начина. Судбина лепе Гркиње и њено путешествије од сироте девојке до фараонове супруге показали су како живот заиста може бити бајка.

Пустоловина лепе Родопиде почиње кад је, пошто је продата робовласнику Караксосу, иначе брату чувене старогрчке песникиње Сапфо, завршила у Египту. Међу тамнопутим робињама девојка се истицала лепотом, али и белом пути. Караксос је био задивљен Гркињом толико да јој је поклонио стаклене ципелице које одражавају светлост од које као да је девојка и била саздана. Уместо маћехе и полусестара, мрзеле су је остале робиње, завидећи јој на томе што је обузела пуну Караксосову пажњу. Античка Пепељуга није посећивала балове, али је једном приликом боравила на великој свечаности у египатском граду Мемфису.
   Ту ју је угледао и сам фараон Амазис који се заљубио у плавокосу лепотицу и пожелео њоме да се ожени. Будући да после свечаности није могао да пронађе девојку, наредио је Хорусу, богу краљевске власти, да је пронађе. Хорус се претворио у орла, одлетео до девојке и успео да јој узме једну стаклену ципелицу. Фараонове слуге испробале су ципелицу на свакој женској нози у краљевству и Родопида је пронађена. Лепа Гркиња постала је фараонова жена и узор свим Пепељугама широм Земљиног шара које су се каснијих векова поудавале за принчеве.

У Страбонову причу би се лако поверовало да се нису појавили и Кинези који су тврдили да је Пепељуга била кинеска царица која је живела у време династија Ћин (221–207. г. п. н. е.) и Хан (202–220). Једна од најпознатих кинеских бајки говори о томе. Наиме, млада Је-Шен рано је остала без оца, те је морала да трпи суровост зле маћехе. У тешкој невољи помагала јој је златна рибица која је сваки дан долазила до обале реке и девојци испуњавала по једну жељу. Маћехи је ово сметало, те се досетила да скува рибицу и послужи је девојци.
   Кад је сазнала да је појела пријатељицу, Је-Шен је туговала, али јој је убрзо, као и свим Пепељугама, стигла помоћ. Утешио ју је старац који јој је рекао да се поклони рибљим костима које имају исцелитељско и чаробно дејство. Девојка је, затим, добила најлепшу хаљину и скупоцене ципелице направљене од рибље крљушти. Удешена по ондашњој моди, освојила је срце кинеског цара и постала царица.


  
   Необична кинеска Пепељуга разликује се од екранизованих прича које сви добро познајемо. Низ мотива из Дизнијеве радионице која се бавила Пепељугом – као што су помоћ виле и мишева, претварање бундеве у кочију, а гуштера у лакеје – потичу из најстарије европске верзије Шарла Пероа (1628–1703), зачетника модерне европске бајке. Најчитанија верзија свакако је немачка, она коју су објавили браћа Јакоб (1787–1863) и Вилхем (1786–1859) Грим. Она садржи низ занимљивих детаља који показују како су жене за лепоту одувек чиниле готово све. Пепељугине сестре, пре него што оду на бал, данима се изгладњују да би ушле у свечане хаљине. Будући да су им ноге превелике да стану у стаклену ципелицу, једна од њих ће себи одсећи палац, друга пету. Ови детаљи ретко се срећу у цртаним филмовима.

Познато је да су браћу Грим изузетно занимале српска књижевност и култура. Они су на немачки превели неколико наших песама и прича, а уз помоћ Вука Караџића (1787–1864) научили су и српски језик. Од Вука су чули и „српску Пепељугу” која их је заголицала необичним и архаичним мотивима. Наиме, Вукова прича о Пепељузи објављена је у Бечу 1853. године, и у њој се види јак утицај средине у којој је настала.
   Пепељугино име било је Мара, а највише времена проводила је око ватре и пепела због чега је и добила познати надимак. Њена несрећа почиње онога тренутка кад јој је у јаму, покрај које је прела, упало вретено, због чега се њена мајка претворила у краву. Зла маћеха поново, као и у кинеској верзији, жели да напакости Пепељуги, те наређује да се крава закоље и на превару да девојци да једе њено месо. Сазнавши да је преварена, Мара се растужи, али јој помоћ пружају кравине чаробне кости.
   За разлику од европских, наша Пепељуга не носи ципелице, већ обичне папуче, а уместо на бал, иде „у цркву на неђељну литурђију”. Ови мотиви нису случајни. Будући да је бајка настала у сиромашној патријархалној средини, разумљиво је да девојка носи папуче. Литургија је, пак, била место окупљања и можда једна од ретких прилика кад је српска девојка себи могла да приушти да се свечано одене и, бар за тренутак, напусти свој дом. На крају бајке маћеха ће Пепељугу од принца сакрити под корито. Њено присуство објавиће петао који ће, скочивши на корито, гласно закукурикати. Појава петла није случајна. Он, у складу с народним веровањима, најављује дан, престанак деловања злих и нечистих сила и поновно враћање склада и љубави.

Вијетнам
Вијетнамска верзија ове бајке садржи један занимљив мотив. Мала Там у сукобу је са својом сестром која је, попут ње, заљубљена у принца. У њеним подухватима помаже јој сама богиња Милости. Желећи да по сваку цену освоји принца, Там ће наговорити своју млађу сестру да скочи у базен кључале воде, да би на тај начин постала најлепша у краљевству.

Мајка крава
У Вуковој верзији бајке Пепељугина мајка је крава. Овај занимљив мотив говори о важности ове животиње за Србе у време кад им је главна храна махом била управо од крављег млека и меса. У Непалу и Индији крава је прихваћена као симбол благостања и напретка. Чувена је и Ија, крава из грчке митологије, познатија као љубавница Зевса. Крава је готово у свим културама поштована као заштитница плодности, дарежљивости и пожртвованости, те се отуда сматра и светом животињом.

Да је Пепељуга више од бајке показује и теорија архетипова коју је засновао швајцарски психијатар Карл Густав Јунг (1875–1961). Могуће је да се ова прича није преносила из народа у народ, већ да се спонтано стварала у свести свакога од њих. Узрок томе је постојање колективног несвесног, најдубљег и најмрачнијег простора људске душе, темеља личности у коме се налази духовно искуство поколења предака.
   Основне јединице колективног несвесног су архетипови, а то су обично важни животни циклуси, као што је, између осталог, и брак. Тачније, Пепељуга је прича о одвајању девојке од сигурног родитељског окриља, пролазак кроз разне невоље и искушења и, на крају, ступање у заједницу с вољеним човеком. Прича о ступању девојке у брак јавља се путем различитих симбола, зависно од земаља у којима је бајка настајала. Према томе, Пепељуга је једнако античка и кинеска принцеза, али и свака жена која пролази кроз овај поступак.
   Различите верзије ове бајке говоре много и о магијским обредима који су се у стара времена заиста примењивали. Наиме, задаци које маћеха даје Пепељуги најчешће су сакупљање сочива, намотавање вуне на кокошку, пецање, чишћење. Све ове радње захтевају понављање и везују се за народне обреде. Њени помоћници најчешће су животиње коришћене у магијским обредима: гуштери, птице и мишеви.
   Па и само Пепељугино име вишеструко је симболично. Пепео се углавном везује за митску птицу Феникса која умире и поново се, из њега, рађа. Основна симболика овога мита је у препороду и васкрсењу. Као што је за нови живот потребно умрети, тако је и за удају потребно бити Пепељуга. У различитим облицима, ова бајка преноси исту поруку да љубав на крају побеђује, а жртва и нада увек се исплате. Што се тиче Пепељуга, њих је одувек било и изгледа да ће их и бити.

Број: 3330 2015.
Аутор: Србислава Д. Тодоровић
Илустратор: Кристина Радомировић