Човек који је презирао власт

НИКО КАО ЦИНЦИНАТ

Четири стотине година после његове смрти свет је први пут сазнао за овог великог човека и римског јунака

Када се спомене стари Рим углавном се сетимо великог царства које уз помоћ својих гвоздених легија влада Средоземљем, на чијим поседима владају разврат, оргије и похлепа моћника и царева. Но, у нека ранија времена, пре царства, Римљани су били скромнији и честитији, а њихове вође својим делима давале пример врлине. Један од таквих је био и Луције Квинктије Цинцинат, кога су вековима после смрти сматрали херојем и узором какав треба да буде Римљанин.
   Не зна се тачна година његовог рођења, али је то било крајем 6. века п. н. е., када је Рим из краљевства прешао у републику. У то време вечни град још није овладао ни целим Апенинским полуострвом, а камоли остатком Средоземља. Наравно, околни народи нису били пријатељски настројени према старим Латинима, те су ратови мањих размера били чести.

   Он је био племићког порекла, али када је његов син починио убиство, Цинцинат је морао да плати високу казну, на коју је потрошио највећи део породичног богатства. Син је побегао из државе, док је он остао да живи скромно на својом поседу.
   Па ипак, 460. године п. н. е. добио је прилику да постане један од двојице римских конзула, што је било највише чиновничко звање у републици. Када му је конзулски мандат истекао он се повукао на своје имање изван града и наставио да живи скромно, обрађујући сам своја поља. Решио је да се повуче из политике.

Први позив упомоћ

   Две године потом Рим се нашао у рату против два непријатеља – Еква и Сабињана. Обојица те године изабраних конзула повела су по део римске војске на два фронта. Луције Минуције Есквилије Аугурин пошао је да се избори са Еквима, међутим показао се као лош војсковођа, па су га они опколили на брду Алгиду у области Монти Албани југоисточно од Рима. Ипак успео је да пошаље гласнике који су обавестили Сенат о његовом неуспеху.
   Како је војска другог конзула и сама била заузета у борбама, Сенат је схватио да је опстанак државе угрожен. Због тога је Цинцината, као најспособнијег војсковођу, прогласио на шест месеци за диктатора, што је би обичај у опасним временима. Неколико сенатора отишло је до његовог имања како би му пренели вест. Затекли су га како ради у пољу,. Позив да поново служи својој домовини одмах је прихватио и вратио се у Рим.
   По доласку у град наредио је свим војно способним мушкарцима да се окупе на тргу до краја дана, и да са собом понесу дрвене кочеве. Кад је окупио војску кренуо је у марш да помогне опкољеним земљацима. Чим је стигао до Еква наредио је да војници пободу кочеве око њих, опколивши их тако између две римске војске. После неуспешног покушаја пробоја опсаде, Екви су увидели да им прети покољ, и обратили су се Цинцинату за милост, тражећи да се предају. Он им је услишио молбу, али уз његове услове.
   Први је био да се њихове вође предају у заробљеништво. Затим су морали да предају оружје и опрему, које је као плен разделио само својим војницима, док Луцијеви нису добили ништа јер се нису показали на бојном пољу. И на крају, од поражених је тражио да прођу испод јарма направљеног од копаља, што је у антици сматрано највећом срамотом за сваку војску и означавало признавање потпуног пораза. Потом је распустио своју војску и вратио се на своје имање. А звање диктатора, које му је омогућавало да покуша да завлада целим Римом, вратио је Сенату 15 дана пошто га је добио.

Други позив упомоћ

   После победе над Еквима Цинцинат се надао да ће остатак живота провести без много брига. Међутим, римски сенат није му дао мира. Када је имао већ 80  година, 439. г. п. н. е. дошло је до немира у Риму, које је предводио богати плебејац Спурије Мелије. Сенатори су се прибојавали да ће покушати да искористи свој новац и утицај над сиромасима како би кроз устанак и заверу укинуо републику и прогласио се за краља.
   Тада је Цинцинат поново враћен из пензије и, уз нов диктаторски мандат, добио задужење да брани Сенат и Републику. Поново је прихватио да служи својој домовини, и утврдио се на Капитолу, једном од седам римских брежуљака, на ком је заседао Сенат. А свог заменика, с мањим делом војске,  послао је по Спурија, да му се суди за издају државе.
   Како је Спурије знао да суђење за њега значи смрт, покушао је да побегне. Но Цинцинатов заменик га је сустигао и у уличној борби убио. Тиме је главна претња Риму отклоњена, што је значило да је и Цинцинатов задатак завршен. Он је сачекао да се страсти међу народом мало смире, средио стање у граду, и после 21 дана другог диктаторског мандата вратио власт Сенату. И поново се повукао на имање. Њега апсолутна моћ није занимала. Једино што је желео било је са служи Риму, а не да Рим служи њему. Умро је девет година касније, 430. г. п. н. е, поставши тако велики узор свим осталим Римљанима.

Легенда

   Многи историчари данас сматрају да су делови легенде о Цинцинату касније додати или измишљени како би се поука његовог живота додатно нагласила, поготово јер се први запис о њему појављује скоро 400 година после његове смрти. Упркос томе, остао је упамћен као јунак који је само обављао своју дужност, не желећи ништа од тога. Данас у многим градовима широм Италије има своје улице, а један од градова у Америци, Синсинати, зове се по њему. Као узор доброг државника и вође наводе га Николо Макијвели и Џорџ Вашингтон, као и многи други. О надахнућу за многа уметничка дела не треба ни говорити. А Цинцинат је само скромно обављао своју дужност.