Београд кога више нема

ЛУКА И РУКА НЕЗАБОРАВА

Од свог првог цртежа 1926. године до последњих радова, сликар Лука Младеновић сачувао је овај део града кога више нема ко да памти

У омањој и неупадљивој, задимљеној кафаници близу једне познате београдске пијаце, у коју се улази право с улице, без прага или степеника, на зидовима су црно-беле репродукције старог Београда из давних, прохујалих времена. Када им се човек приближи изгледају као фотографија, а у ствари су цртежи рађени графитном оловком. У доњем десном или левом углу стоји потпис – М. Лука. Један од домаћих свезналаца објашњава да те репродукције стоје ту откад постоји кафана и показује на каталог који је не тако давно објавио Народни музеј, „Стари Београд на цртежима Луке Младеновића”. Ко је био Лука Младеновић? За оне који неким случајем нису имали прилике да чују и виде његове цртеже, нити су имали у рукама поменути каталог, ево неколико редова као подсетник.
   У времену после Другог светског рата београдска јавност имала је прилике да се у више наврата упозна с богатим стваралаштвом Луке (Мијића) Младеновића.  Често је  био  драг гост у многим телевизијским и радијским емисијама које су говориле о Београду и његовом становништву између два светска рата. О њему је писала опширно и његове радове репродуковала често најугледнија штампа. Свакако да није био једини хроничар међуратног Београда, али је био један од ретких његових житеља који су град предано и са љубављу оловком портретисали. Чинио је он то на начин искреног посвећеника поетике реалистичког сликарства, чија је виталност слабила у време када је Младеновић почињао. 

Смеран, марљив, трпељив  и свом позиву у потпуности посвећен Лука Младеновић родио се у сиромашној сеоској породици 1909. године у Житорађи.  Био је  трећи од четворице синова колико су их изродили Лепосава и Милија Мијић. У Првом светском рату остао је без оца и, после тешких година проведених под окупацијом, у избеглиштву, са великим бројем вршњака-бескућника, одведен је у Француску. Тамо је дочекао завршетак рата.
   По повратку у домовину смештен је најпре у дечје прихватилиште на Топчидеру. Касније су га предали на старање у дечји дом код тадашње Војне болнице. После извесног времена појавила  се његова мајка која га је одвела из дома и 1919. године уписала у основну школу. Преломан тренутак десио се неколико година касније, када је као шегрт у кројачкој радњи мајстора Жике Малића стидљиво показао своје прве цртеже великом сликару Урошу Предићу, коме је иначе мајстор Жика кројио одела. Речи мудрог Предића остаће му у сећању до краја живота:
   „Као што ми старимо, па ћемо нестати, тако неће бити ни ових старих кућа. Али у њима је био живот, и то треба овековечити... Жанр ти је врло занимљив. Немој да се трудиш да неког опнашаш. Ради онако како ти највише одговара. Задржи своју технику до краја.”
   Предић је помогао и да Младеновић добије стипендију, од „Политике”, захваљујући разумевању првог човека, директора Владислава Сл. Рибникара. Са том стипендијом он се уписује 1926. године на Уметничку школу у Београду, али као ванредни ученик. Похађао је вечерњи акт у класи врсног цртача Илије Шобајића (1876–1953), што му је доста помогло да стекне сигурност у раду. Ипак, није могао да заобиђе времешног мајстора и свој велики узор, Уроша Предића, те му је повремено, када савлада одређене области, доносио радове у његов стан-атеље у данашњој Светогорској улици.
   Потребан ниво знања на Уметничкој школи Младеновић је стекао 1931. године, када му је истекла стипендија, а продужење није имао ни потребе да тражи, јер га је чекао велики посао – цртање старих кућа, уџерица, махала и свега оног што фото-апарат не би успео верно да дочара, пре њиховог рушења. Упоредо је радио као графичар-цртач у штампарији „Политике”, где је савладао и цинкографски занат. Због упале плућа коју је имао као дечак Младеновић је био поштеђен служења војног рока, те је и окупацијске године провео у Београду, живећи скромно и цртајући повремено, разочаран што су га за неке старе куће и квартове ипак претекле бомбе и гранате.

После рата Младеновић поново ради као цинкограф за „БИГЗ”, где је дочекао пензију, а 1964. године признато му је звање уметника. У позним годинама оловку и скицен-блок заменио је фотографским апаратом, који му је помогао да оно мало старих кућа преотме од заборава и преточи их у цртеже. Када је у старости задрхтала рука и ослабио вид, Лука Младеновић је прецртавао старе радове, понављао их и радио мање формате, чувајићи ипак оне најбоље и најмилије за себе.
   Стална поставка цртежа старог Београда Луке Младеновића красила је зидове његове куће на Врачару коју су последњих година минулог века обилазили чланови уже породице и они ретки његови исписници. Тако је било све до 2000. године, када је Лука Младеновић у дубокој старости умро. Претходно је остварио две жеље – оставио је мање легате Народном музеју и Српској академији наука и уметности и дочекао да види каталог или мању монографију коју је издао Народни музеј управо 2000. године. Дрхтавим рукама и са сузама у очима листао је каталог, свестан да му се трећа жеља можда неће испунити – да види и изложбу својих радова у Народном музеју. Напустио је овај свет неколико дана пред отварање изложбе.
   Од првог цртежа старог Београда из 1926, па до последњих радова, заправо реплика оних градских мотива насталих између два светска рата, Лука Младеновић се крајње одговорно  и доследно придржавао савета Уроша Педића да задржи своју технику до краја. Иза њега је остала богата уметничка оставштина, слике и албуми са цртежима   београдских кафана, нестајућих ћепенака и занатских радњи, старих трговина, кућерака како у центру тако и на ободу града, детаља незаобилазне боемске Скадарлије, као  и бројних сликовитих  кутака  оног Београда којега више нема, који је у доба убрзане урбанизације морао да мења изглед, али којег данас више нема ко да чува у личним успоменама.