За читање и уживање - Степан Гаврилович Петров

ИКАР

Сеоски ковач Назар допутовао је у град ради набавке потрепштина за домаћинство и ради поправке парног котла, имајући у џепу, за те трошкове, тридесет рубаља. Ишао је главном улицом, тражећи трговину техничке робе, али никако да наиђе на такву.
   Спољашњост Назарова је у највећој мери непривлачна: он је погрбљен, са улегнутим раменима, с дугим жиластим вратом и ћошкастим лицем, с козјом брадицом. Његова глава је свијена, замишљен поглед се устремио на земљу, а ход је тежак и незграпан. Чудноват је и необичан мужик. Цело село му се подсмева, иако га сматрају зналцем и лукавком. Сусељани одбијају да га разумеју: он им, понекад, прича о томе да је могуће начинити вечни замајац, одједном се усхићује гледајући излазак и залазак сунца, радује се лепој боји облака.
  А парни котао је начинио, ако и лепо, паметно и брзо, ипак бадава, јер је било јефтиније купити котао фабричке производње.
   Било је у Назару много тако нечега што се свима чинило несхватљивим, чудноватим и смешним. Изградња парног котла коштала га је великог умног напора; морао је много тога да постигне, да изуми, да проводи бесане ноћи, али то му се и допадало, уложио је своју душу у потпуно му непотребан парни котао. Сада га, скоро бадава, даје другима на послугу.
   Због свих тих поступака, село се кикоће над њим и на пасја кола га грди супруга, која је разумна, поштена, религиозна жена и права домаћица. Ево и сад, уместо да уђе у трговину техничке робе и потом оде на пијац и купи оно што је жена поручила, Назар се изненадно зауставља крај огромног излога трговине уметнина и порцеланских фигурица.

Њега је запањила мала порцеланска група: млади наги момак, као неки анђео с крилима, пао је на оштри камен поред воде; потпуно је јасно да је пао однекуда са облака и да се разбио о камен и сад тако жалосно и лепо лежи његово складно тело, а иза белих рамена, као једра, опружила се сломљена, разбијена крила. И још две наге девице допливале су к њему из воде, мора бити русалке, радознале, загледају се у мртво прелепо лице.
   Одједном, Назар осети сажаљење и сузе, ни сам не зна зашто: да ли је то нека дирљива прича, тако лепо представљена, или у линијама и обрисима тих порцеланских тела постоји нешто ганутљиво, префињено, тако да би он, ево, само стајао, и гледао, и плакао.
   Необично узбуђење овлада Назаром: њему се чинило да се може вечно стајати овде и опијати се тим запањујуће лепим префињеним линијама, и од те разнежености стадоше му на очи навирати сузе. Читаво његово домаћинство и парни котао и жена показаше му се безначајним у поређењу са срећом коју мора осећати власник те стварчице. Скоро несвесно, он отвори двери трговине и заустави се крај прага, стежући капу.
   – Изволите – немарно добаци господин који је стајао за тезгом, мора бити власник.
   Тада Назар чворноватим прстом показа на ту стварчицу и дрхтавим гласом, загрцнуто, запита:
  – Колико кошта?
   Трговац зачуђено и неповерљиво погледа мужика и одговори:
   – To je „Икар”, кошта двадесет пет рубаља; а ти за кога купујеш?

Назар ћутке задиже пеш капута, дрхтавим рукама извуче новац и, дајући га, рече сугестивно и продорно:
   – Само ти узми.
   Затим опрезно под пазух стави брижно запаковану драгоценост, натуче капу, и оде из трговине својим тешким ходом, незграпан, са замишљено нахереном главом, улегнутим раменима и дугим сељачким вратом у ожиљцима и борама.
   Назар се вратио кући без потрепштина, али радостан и осмехнут својим тихим, дечјим осмехом.
  Жена се зачудила Назаровом блаженом лицу. Стајала је крај врата оставе и продорно га гледала право у лице. Троје деце га окружише, очекујући поклоне.
   – Шта је то, Назаре, уз какво си то славље допутовао? Где су ти намирнице, је ли?
   Назар се ћутке и загонетно осмехну. Стално је стајао на средини куће и све нешто опипавао под пазухом.
  – Нисам купио намирнице; оставио сам то за други пут – споро, с паузама, изговори он, и све се осмехивао својим лепим, дирљивим осмехом који је зачуђујуће преображавао његово пролепшано лице.
   – Гле, жено, баци поглед, какву сам ти ствар донео! Двадесет пет рубаља сам дао, зато и нисам купио ништа друго, све сам паре дао...
   Тад он опрезно извади „Икара”, дрхтавим рукама га одмота из паковања и пажљиво га постави на сто.
   Гледајући призор нагих људских фигура, ова честита жена дуго није могла да изусти ни реч, поражена несрећом која ју је погодила и затечена негодовањем. Напокон, она пљесну рукама и, неочекивано за Назара, одједном се успротиви енергичним и бучним погрдама:
  – Ти си полудео, стара будало, грехопроводниче, беспризорниче несавесни! Па, зар за ово целих двадесет пет рубаља! Куку! Опљачкао си нас! Разорио! У свет си се пустио, разбојниче... Душегубниче! Шта ћемо сад да једемо? Зар деца гола и боса да ти иду, и без хлеба! Јаој, куку мени! Шта се то с тобом догодило?
   Њени прекори пређоше у придике и сузе. Помисао на двадесет пет рубаља, тако глупо потрошених, све више и више ју је ужасавала. Она је плакала уз придике и запевке, онако како плачу над покојницима. Деца, гледајући у њу, такође се да расплакаше. А Назар је стајао међу њима, као пробуђен из сна, трудио се нешто да каже. Његово добро лице изражавало је оштар и изненадан бол.
   Назару је строго забрањено да гледа у бестидне голе жене. И тек недељом, кад жена с децом оде у цркву, Назар откључава сандук, опрезно отуда вади „Икара”, седа за сто, држи трошну стварчицу у својим огромним, чворноватим прстима, дуго се њоме опија, и на његовом лицу појављује се дечји, предивни, дирљиви осмех.