Забавников ЗОО

Е НЕЋЕТЕ ВИШЕ!

Родили сте се у свили и кадифи? Прву бундицу добили сте као знак охрабрења за полазак у вртић? Она коју сте добили за матуру била је од чинчиле? Е, биће вам последња!

Разлог нашег славодобитног текста и ваше бескрајне туге јесте Закон о добробити животиња који је у Србији ове године ступио на снагу. Њиме се забрањује (и оштро кажњава) „држање, размножавање, увоз, извоз и лишавање живота животиње искључиво ради производње крзна и коже”. Од првог јануара ове године све преостале узгајивачнице „крзнашица” постале су незаконите! Закон се „кувао” годинама, како би људи који се овим послом баве могли да пређу на неки други начин зарађивања за живот који не подразумевање драње туђе коже.

Забрана узгајања животиња због крзна примењује се у Великој Британији, Аустрији, Белгији, Немачкој, Шведској, Словенији, Хрватској и Луксембургу. „Прелазно време” за прилагођавање добили су Холандија, Чешка, Норвешка и Данска. За остале земље немамо података, али смо поносни што је и Србија у овом добром друштву. Код нас се за потребе крзнарске индустрије и дама које не могу да замисле живот без нежних меких длака око врата досад убијало више од 12.000 чинчила годишње. За једну бунду потребно је 150 живих бића сребрнастосивог крзна које се одере са тек убијене животиње. Неки чак тврде да их деру живе, то јест, само омамљене струјом, како се не би копрцале. Немамо начина да проверимо ову тврдњу – узгајивачи „само” узгајају животиње а крзнари „само” праве бунде и нико није нарочито склон да каже како то ради.

Чинчила, глодар нешто крупнији од веверице, настањује Јужну Америку, тачније, Анде. Ови мајушни глодари назив (Chinchillidae) дугују свом крзну – народ Чинча ловио их је управо због крзна, најгушћег од свих копнених сисара. У води, морска видра (Enhydra lutris) северног Тихог океана, једина је која има гушће крзно. Њихова крзна користили су испрва само староседелачки народи којима је клима природно налагала да се заштите од хладноће. Међутим, трговина и криволов, као и несхватљива потреба човека да се кити туђим перјем довели су до тога да су до краја 19. века готово ишчезле у својим природним стаништима. Краткорепа чинчила (Chinchilla chinchilla) данас је крајње угрожена и у великој опасности од изумирања. Може да се види у Аргентини и Чилеу, а у Перуу је већ изумрла. Дугорепа чинчила (Chinchilla lanigera) такође је у опасности од изумирања на вртоглавим висовима Анда.

У својим природним стаништима чинчиле живе у рупама или у шупљинама стена. Одлични су скакачи – могу да вам скоче на раме ако сте високи метар и осамдесет! Живе у групама од 14 до 100 јединки. Размножавају се у било које доба године, а женка носи младе читавих 111 дана, дуже од већине других глодара. Малих је само двоје, али се рађају отворених очију и потпуно покривени меким, густим крзном. Хране се лишћем биљака, воћем, семенкама и мањим инсектима. Њихови природни непријатељи у ланцу исхране су птице грабљивице, творови, свакојаки зверови из породица мачака и паса, па и веће змије. Човек, њихов потпуно неочекивани непријатељ, довео их је на ивицу опстанка, као и многе друге биљне и животињске врсте на Земљи, нашој јединој, заједничкој постојбини и исходишту. Изгледа да се судбина угрожених врста коначно мења на боље!