Живот пише драме

ДВА ПОДВИГА У ЈЕДНОМ ДАНУ

Безбрижни школарац из Оклахоме преко ноћи је постао херој спасивши животе својих суграђана

Једанаестогодишњи Дејвион Џонсон није разумео шта се дешава. У његову част приређена је прослава, стизале су честитке од званичника града Маскогија у Оклахоми, где је живео, његова слика појавила се на телевизији и у новинама, а уз име је додата реч „херој”. Упитао је мајку зашто добија толике похвале и награде. На крају крајева, само је урадио исправну ствар. Мајка му је објаснила: „Спасио си два живота, то је нешто посебно”. Дејвион је потврдно климнуо главом, али му се и даље чинило да народ прави претерану халабуку. Ваљда би свако други урадио исто што и он...
   Тог јутра, 9. децембра 2021. године ништа није наговештавало да ће се десити две замало кобне несреће. Дејвион је с осталим ученицима био у школском дворишту. Владала је уобичајена граја. А онда је наједном зачуо врисак неколико ученика. Окупили су се око свог друга – једва је дисао. Цело тело му се грчило, борио се за дах. Дејвион је дотрчао и чуо дечака како једва изговара: „Гушим се!”
   У руци је и даље држао боцу воде. Ученици који су видели шта се десило објаснили су да ју је устима отворио, па му је чеп вероватно склизнуо у грло. Неколико дечака га је ударило по леђима, надајући се да ће тако моћи да искашље поклопац. Узалуд. Дејвион је по шиштању које је допирало из другарових плућа знао да неће још дуго издржати. Срећом, у секунди се сетио шта треба да уради – будући да је помно слушао свог ујака Вендела, медицинског техничара, док му је објашњавао како се пружа прва помоћ.



   Један од тих ујакових поступака јесте Хајмлихов захват. Дејвион, који је од шесте године желео да постане здравствени радник, гледао је снимке на интернету да би боље разумео како се ова техника изводи. Сада, посматрајући дечака који се гуши, добио је прилику да је примени у пракси.

Обе руке је обавио око његовог стомака и јако га стиснуо. Ништа. Поново је стиснуо, али дечак се и даље борио за дах. Тек трећи покушај био је успешан. Видео је како чеп излеће из уста! Дечак је коначно могао да удахне пуним плућима. До тада је у двориште дотрчала директорка школе с неколико наставника. Одмах су га одвели код лекара, али помоћ му више није ни требала. Мали спасилац је све обавио као прави стручњак.
   Мајка је сазнала шта се десило и готово дотрчала до школе. Њен син је био помало узнемирен, али и задовољан што се све добро завршило. Вратили су се кући да се одморе, па су кренули колима на мису. Као да није било довољно узбуђења за један дан, уследила је нова незгода.
   Возили су се предвече када је госпођа Џонсон приметила да дим излази из једне куће. Није био тако густ, па је помислила да нема разлога за бригу. Наставила је да вози, све док је Дејвион није зауставио речима: „Мама, мислим да ова кућа гори”. Забринут израз на његовом лицу натерао ју је да се окрене и врати. Тек када су се приближили, приметили су пламен.
   Испред куће су била паркирана возила. Дакле, неко је вероватно још увек унутра, а можда и не зна да се шири пожар! Док је мајка звала хитну помоћ, Дејвион је дотрчао до врата и покуцао. Осетио је мирис нагорелог дрвета. Наставио је снажно да удара све док се врата нису отворила. Из куће је изашло петоро људи – разбежали су се куд који. Храбри дечак је кроз дим приметио да је ту још неко. Старија жена. Тешко је ходала, па није успела да истрчи као сви остали.

Пламен се ширио све брже, а дим се згушњавао. Ипак, Дејвион није желео старицу да остави саму. Покушао је да је умири: ухватио ју је за руку и повео из куће до камионета паркираног испред. Поздравио се с њом и вратио се у мајчин ауто као да се ништа није десило. Тада је угледао све ближа и блештавија светла ватрогасних возила.
   Дејвион је и раније присуствовао сличном призору. Имао је осам година кад је гледао свог покојног оца, који и није био ватрогасац, како улеће у зграду коју је захватио пожар и изводи људе на безбедно. Као што је он учинио тога дана. И то два пута.
   Већ сутрадан се пронела вест о једанаестогодишњем јунаку. Дејвион је дотад био обичан дечак који воли рвање, кошарку и видео-игрице. Сада је, преко ноћи, постао неко о коме бруји цео град. Добио је похвалу и захвалницу од градоначелника и шефа полиције, који га је прогласио почасним чланом њихове службе, а у школи се данима причало о његовом подвигу.
   Зачудо, Дејвиону уопште није пријала пажња. Једва је дочекао да се слегне прашина и да настави са свакодневним животом. Једино му је жао што своје искуство није могао да подели с оцем.