За читање и уживање - Александар Александрович Генис

НОВА ГОДИНА У ЈАПАНУ

У Јапану сам био неколико пута, али увек некако у невреме, све док ми, пре пар година, није пошло за руком да се време моје посете поклопи с новогодишњим празницима.
   – О-сева-ни-наримашита! – поздравио сам цариника у Нарити, чиме сам изазвао код њега мрзовољну замишљеност. У авиону неопрезно набифлана фраза функционисала је савршено. Јапанци премиру када чују да неки странац говори њихов језик. Живећи на крају света, навикли су да их нико не разуме. Мислим да им то чак и одговара.
   Јапанци су привидно равнодушни према чињеници да ми волимо њихову земљу. То се лако дȃ разумети. Јапан је дуго био играчка Запада, и ја сам први који не жели да се растане од ње. Нама је Јапан занимљив по ономе што га одликује, мада он ни по чему не жели да се издваја. Љубазни до границе двомислености, Јапанци стрпљиво подносе изливе наше радозналости, мада иза самурајског држања чучи увређеност народа који је проглашен егзотичним. Нико не жели да живи у забрану, па чак ни оном естетичком.
   Најлакше је проверити то на себи. Цео свет се одушевљава Достојевским, који је странцима открио „руског човека”, али сами Руси више воле Пушкина, јер он јесте тај свет. Брисао је све светске границе према нама, док је за остале можда и био – како је Набоков то увредљиво рекао – „руски шампањац”.
   Ту долази до изражаја наивни парадокс глобализације: сви хоће да буду као остали, у нади да ће и остали постати другачији.
   Почевши упознавање Јапана од Токија, шизиш од живота упакованог као за космички лет. Овде све, као у кинеској слагалици, улази једно у друго, не остављајући нимало простора. Густо насељен пејзаж потискује људе под земљу, где се Јапанци, као и Московљани, осећају слободнијима и сигурнијима. Реке пролазника хитро се мимоилазе, као јата риба, не мешајући се, па чак се и не додирујући. Целисходност подземних пролаза не омета забаву: њој су додељени читави квартови подземног града. Овдашња кондиционирана фантазија подсећа на минијатурну географију Дизниленда. Овде напуљска пица може да се залије баварским пивом, без изласка на свеж ваздух.
Многи тако и чине, не губећи притом ништа. Град је споља сив и досадан, као и свака новоградња: цементна гљива која је инфицирала околину. Престоница се тако безнадежно улива у предграђе да на промену указују само пиринчана поља, налик на леје, уклештене међу вишеспратницама. Додуше, пиринач се може узгајати и на балкону – и то више из патриотизма него због економичности.
   Урбанистички кошмар, као секира под компасом, уноси пометњу међу стране света. Ово више није Исток нити Запад, него Земљин вештачки сателит, који тупо штрчи посред мокрог неба; све док не запламте неонски хијероглифи, када калиграфија враћа Јапан на своје право место. Сложена писменост, која спаја две слоговне азбуке са кинеском хијероглификом сваки улични натпис претвара у параду знаковља. Птичији лет источњачког писма мами госте нечим непознатим и многозначним: у свакој реклами причињава нам се будистичка сутра.
   Мени се посрећило: у Јапану сам чак имао и читаоце. Приљежни слависти су ме несебично пустили у свој живот, ма колико им се тај живот чинио незанимљив. Ја нисам био тог мишљења. Поготово пошто ме је преводитељка позвала на дочек Нове године код својих родитеља.
   Најлепши поглед из њиховог стана, комфорног као „тојота”, пуцао је са прозора тоалета. Планина, која дели Кјото од Осаке, могла се пак видети само са ве-це шоље, снабдевене вештачком интелигенцијом.
   Из поштовања су ми препустили најлепшу собу, која никада није била коришћена. Амбијент није изневерио моја очекивања – није га ни било. Преко ноћи би се, додуше, однекуд појављивао душек с покривачем, док се у преостало време очекивало да гледам у почасни кутак с осамљеним црвеним цветом. Насумично сам га крстио вилином косицом. Трећи у соби беше неки пресвучени предмет, који је највише наликовао гиљотини на склапање. Испоставило се да је то кото – јапанске гусле. Натакавши вештачки нокат, домаћица је одсвирала на њему старинску новогодишњу песму.
   Музика је представљала увод у новогодишњу трпезу. Спремао сам се за вечеру као за битку, знајући из претходног искуства, како је тешко избећи забијање носа у тањир, с једне, и падање на теме приликом испијања здравице, с друге стране. Традиционално низак сточић овде је прави спас. Старији су клечали, млађи су испружили ноге. Постоји мишљење да је ова новотарија утицала на висину целе генерације. Подигавши се са колена, Исток је почео незадрживо да расте, као што је Лењин још давно био предвидео.

Почасно место на трпези имали су неизбежни новогодишњи морски рачићи. Њихова симболика превише је сложена. Ради се о томе да рачји реп подсећа Јапанце на леђа повијена од старости. Обарен на такав начин, рачић означава жељу за дуговечношћу.
   Не бих да набрајам остале ђаконије. Од оног познатог, служен је и бели хлеб, који се, у част иностраног госта, јео као десерт, ножем и виљушком.
   Као што сам и претпостављао, за столом се водио разговор на егзотичне теме.
   – Ко вам је милији: Шолохов или Горки? – пита ме домаћица, љубазна учитељица која је провела најбоље године с партијским друговима.
   – Ала Пугачова – довијам се ја.
   Сви се смеше и певају на скоро руском језику: „Мирион, мирион лумених лужа”.
   У Јапану нас однекуд знају боље него што то заслужујемо. Американаца се плаше, а Русе сажаљевају.
   – Изнад вас – кажу – лебди аура патње, посебно изнад пијанаца.
   Нисам противуречио, будући заузет закуском.
   Следећег јутра смо се запутили у Нару, последње место на свету где се сачувао не само стари Јапан већ и древна Кина, која му је у свему служила за пример. Шетајући међу хиљадугодишњим храмовима и питомим јеленима, видели смо и чудесну чемпресну скулптуру бодисатве који је спајао у себи врлине и мушкарца и жене.
   Моји еманциповани домаћини нису веровали ни у какве богове осим у оне лепе. Стигавши до циља новогодишњег ходочашћа, поклонили су се светињи, да би, пред одлазак, у кутију за прилоге тутнули банкноту за коју се могао купити телевизор.
   По свој прилици, нисам био лак гост. Још од малих ногу сам желео све да знам и дан сам почињао с питањима једу ли Јапанци хлеб (као десерт), моле ли се у храмовима (пред испитима), носе ли кимоно (обично у Америци).

Најтежа проба чекала ме је у позоришту. Као и сви нормални људи, Јапанци више воле ТВ. Ако баш мора нешто друго – то је кабуки, где осим феудалних драма играју и Горког. Инсистирао сам на театру но.
   Баш се давала једна представа у малом храму у Кобеу, који се још реновирао после земљотреса. Комад, написан пре пет векова, разумео сам тек мало лошије од моје преводитељке. Њен руски је био бољи од њеног старојапанског и свему смо се чудили заједно. На празној сцени, уз особити грлени пој, патили су неутешни љубавници и вршљали зли демони. Али све се лепо завршило вратоломним, виловитим колом, у коме су живи плесали с мртвима. Стручњаци тврде да су исто тако поступали и стари Грци. Ја нисам имао са чиме да поредим, и заволео сам но тек онако, због одсуства реализма.



   Све оно најбоље у Јапану не личи на живот већ га, у мањој или већој мери, и чини. Ставивши оно природно изнад свега, Јапанци га траже и у бизарном. Идући до крајности, па и преко ње, природа стиче своју пуноћу, како то и показују, рецимо, сумо-рвачи. Јапански интелектуалци се стиде тога спорта, сматрајући га гротескним преувеличавањем људске природе. А мени се баш зато допада.
   На Истоку се душа не крије у грудима већ у стомаку. Није чудо што су онолики код рвача. Пошто је менталном напору дао нарав очигледног, сумо разоткрива скоро дословце духовну енергију садржану у телу. Више се нема куд. Оно основно у дуелу одвија се пре његовог почетка. Спремајући се за окршај, супарници упоређују накупљену снагу, као два мачора пред тучу. Захват је демонтрација већ извојеване победе.
   Сматрајући тело видљивим продужетком унутрашњег света (а не, као ми, његовом антитезом), Јапанци су се увек односили према спољашњости без фатализма. Човек није друго до полупроизвод природе, и традиција га не напушта све док не престане да личи на себе. Тако је деловала и гејша која је села у такси у кјотском реону Гион, где гејше још можете срести, али не чешће него бизоне у Беловешкој шуми. Сподоба густо намазана белилом тешко се кретала на бучним гетама, носећи на глави рунделу. У гејши је било немогуће препознати жену, али баш то ју је и чинило неодољивом.

Претпостављајући имагинацију комоцији, Јапанци су измислили такву ношњу која им је сметала да се понашају како желе. Жена у кимону може само да ситно гази, док мушкарцу кимоно смета да размахује рукама, али му зато омогућује (то сам лично видео на базару) да крије чашу у рукавима.
   Наравно, Јапанци данас не носе кимоно чешће него Шкоти килт, али мода је остала једнако нељудска. Шеткајући по граду украшеном новогодишњим лампионима, налетео сам на злогласну банду локалних клинки. С косом изгорелом од киселине, нашминкане као Марсел Марсо, на полуметарским ђоновима, голих кривуљавих ногу, правиле су журку посред широке улице, не слутећи да у ствари подражавају духове из театра но, за који тешко да су икада и чуле.
 

Александар Александрович Генис (1953), руски књижевник, новинар и теоретичар књижевности из Рјазања, најпознатији је по есејима у којима истражује књижевне феномене: превођење поезије, неухватљивост хумора, ваљаност историографских дела и путописа.
Одрастао је у Риги, где је и завршио Филолошки факултет Летонског универзитета. Од 1977. године живи у Сједињеним Америчким Државама, а каријеру је почео у Њујорку као уредник публикација на руском језику и водитељ културне рубрике тамошњег руског радија „Свобода”.
Код нас је „Геопетика” објавила низ његових књига: „Америчка азбука”, „Кула Вавилонска”, „Довлатов и околина – филолошки роман”, „Пејзажи”, „Космополита”, „Кожа времена (књига промена)”, „Сточићу, постави се”, из које је и ова новогодишња прича.
------------------------

   Претпостављам да Јапанци, као и ми, класику почињу да мрзе још у младости. У сваком случају, требало је само да споменем омиљену књигу, па да домаћини почну да зевају. О дворској дами Сеј Сенагон знали су све што треба, али, за разлику од мене, „Записе крај узглавља” нису читали у генијалном преводу Вере Маркове, већ онако како су били написани пре хиљаду година. Урачунљивом Јапанцу (а другачијег нисам срео) то пружа онолико радости као „Слово о Игоревом походу” после ручка. Није ми преостало ништа друго већ да се помирим да најпопуларније књиге јапанског архипелага пише аутор по имену Банана.
   Наша невоља је у томе што смо се сувише дуго сналазили без Јапана. Зато смо, када се он (пре пола века) свалио на Запад, у њему видели алтернативу свега што смо били. Прихваћен намах и у пакету, Јапан се тако добро примио на новом тлу да живи свугде где нам се усхте. У Вашингтону нема мање вишања него у Токију, зен-вртови красе банке у Паризу, а чак су и Московљани научили да пијуцкају уз сирову рибу.

Упоређујући оригинал с увозном копијом, журимо да набројимо губитке: тражимо оно познато уместо онога што је пред нама. Тек кад се ослободимо од племенитих предрасуда, можемо открити у овој земљи све по чему је чувена. На пример – Фуџијаму, која изненада продире кроз прозор брзог воза, пагоду скривену на војничком гробљу, рибарске фењере који ноћу маме октоподе из мора.
    На дан одласка чекао ме је опроштајни новогодишњи поклон. Преводитељка ме је дуго водила досадном улицом док се ова није улила у бамбусову шуму. Чак и у јануару густо зеленило високих и моћних стабала стварало је полумрак и пригушивало вреву мајмуна. Стаза се стрмо успињала ка небу. Према врху су учестале јелке. Понегде се видела ознака од врпце. Ту живе планински духови ками, са којима треба делити саке. Трбушати бурићи – поклон месне дестилерије – беху сложени покрај ваздушастог шинтоистичког храма. Уоколо по први пут откад сам у Јапану није било ни живе душе.
   – Ево, ту је рођена!
   – Ко?
   – Ваша Сеј Сенагон.
   – Али то је било у десетом веку.
   – Па шта онда? – зачудила се моја неуморна преводитељка.
   Наравно, у покладној причи требало би да се, на растанку, сретнем са духом свог омиљеног аутора. Нећу да вас лажем: планина је била пуста. Али сам зато препознао у њој онај врх који сам сваког јутра посматрао из тоалета.