Живот и прикљученија Доситеја Обрадовића

УСТАНИ, СРБИЈО!

„Нека само окренемо један поглед на народе просвештене целе Европе”
                                              (Доситеј Обрадовић у „Писму Харалампију”)     
          

С вестима које су с пролећним ветром пристизале из Србије, са пролећним сунцем, са сланим мирисом мора који се ширио Трстом, осећао се Доситеј те 1804. године поново полетан и млад. Уз новости о победама устаника, о вожду Карађорђу, долазило је неко ново јутро. Хватало га је оно одушевљење, као и 15 година раније, када је током Аустријско-турског рата писао: „Сербија је мила избављена! Нема више оџа ни луди аџија, нема ни гордељиви јаничара”. Тада се, на жалост, прерано порадовао.



   Сада му је у грудима изнова растао осећај који би га обухватао док се спремао за нова путовања и кретао да упознава нове земље, пределе, људе. Осећао је да га тамо у „земљи прародитеља” чекају нове пустоловине. Велики путник, који је обишао пола Европе и по Немачкој се потписивао као „Доситеј Обрадовић, из Србије”, у ствари  још никад није посетио стару Сервију испод Дунава.

Ка земљи прародитеља

   Још од првих вести о устанку у Србији Доситеј је кренуо да по богатим тршћанским породицама прикупља помоћ за устанак. Био је код трговца Драге Тодоровића, који је имао чак 40 галија, код Теодора Микше, Стефана Ризнића, Јове Куртовића и многих других српских трговаца и бродовласника, његових пријатеља и мецена. Ђуро и Перо Тодоровић дали су 4.000 форинти, а сви Срби у Трсту сакупили 17.000 форинти. Сам Доситеј приложио је од скромног иметка половину уштеђевине – 400 форинти. Спевао је песму која ће постати химна будућих нараштаја: „Востани Сербие, мати наша мила!...

Востани Сербие,
Давно си заспала,

У мраку лежала,
Сад се пробуди,
И Сербље возбуди”...

   Изнова га је хватала жеља да помаже, да упознаје, да ствара. Почео је да пише „Собранија разних наравноучителних вештеј ву ползу и увеселие” и до јуна написао девет од намераваних двадесет глава. Свом синовцу Григорију Обрадовићу, директору православних школа у Банату, писао је да жели да пређе у Србију:
   „Ако Бог да такво добро измењеније ствари у Србији, као што нас новине обнадеждавају, радо бих у земљу прародитеља прешао.” Маштао је о ослобођењу свог народа „с горућим и пуно љубави срцем”. Већ је ковао планове о установљењу школа, ширењу образовања и науке у младом и непросвећеном народу од кога „изабраније нације неће бити” – под условом да се образује: „У ослобођеној од Турака, Сербији, купићемо дом” са циљем да се отвори образовни завод.
   Долaзило је ново доба. У време Наполеонових ратова није само Србија била узбуркана. Цела Европа се мењала. Наполеон је те 1806. године  код Јене поразио Прусе; укинуо је хиљадугодишње Свето римско царство немачког народа; проглашена је Рајнска конфедерација. Французи су у мају заузели Дубровник. У новембру је почео  осми руско-турски рат, а руске трупе ушле у Молдавију и Влашку. У Србији, у августу и септембру 1806. Године, на Мишару и Делиграду, устаници су остварили велике победе. Крајем године (новембра) ослобођен је и Београд.
   Исте те 1806. године решио се већ скоро седамдесетогодишњи Доситеј да се отисне у нова прикљученија. Прво се обрео у Срему, у Карловцима. У име Карађорђа и српских устаника он у Земуну учествује у писању посланице Србима из Трста:
   „Зато говоримо вам: сада је, сад и нигда.” Доситеј помаже у набавци оружја, барута и олова за устанак. Септембра 1806. године из Карловаца пише Јакову и Матеји Ненадовићу и другим устаничким вођама:
   „Проклет сваки који своју више воли неголи општу корист љуби! Сада ви радите за потомство а не за вас...” Нешто касније, Доситеј се у Смедереву први пут срео с Карађорђем и другим српским вођама. Када је, чамцем и једва избегавши утапање, ступио на тло Србије близу Смедерева, рекао је:
   „Како ми се цели живот кратак чини док смедеревске нисам видео пределе!” Било је то време кад су устаници разматрали да ли да склопе мир с Портом, према условима које је у Цариграду договорио трговац Петар Ичко (Ичков мир) или да наставе ратовање у савезништву с Русима који су их на то подстицали.

Љубав за знање

   На Карађорђеву молбу, Доситеј је кренуо у штаб руске војске која је по Влашкој и Молдавији ратовала с Турцима. Децембра 1806. године у Букурешту га је примио руски командант, генерал Иван Иванович Михељсон. За овакав задатак Обрадовића је, осим мудрости и родољубља, препоручивала и чињеница да је између пет-шест језика које је познавао, говорио и румунски. У Букурешту је добио руска уверавања да ће Срби, ако наставе борбу и одбаце помирење са султаном, бити сматрани за савезнике, да ће им Русија помоћи и снабдети их оружјем, као и да ће их цар лично узети под своју заштиту.
   По завршетку боравка у руском штабу, Доситеј је марта 1807. године добио и одликовање – руски Златни крст, што указује на чињеницу да је на свом првом дипломатском задатку за рачун српских устаника оставио повољан утисак. Руски генерал забележио је о Доситеју да је „учен човек и познат по својим списима међу аустријским Србима. Овамо је дошао из љубави према својој браћи, да би им помогао својим знањем”. Иако је већи део живота провео у Хабзбуршком царству, Доситеј се у свом политичком деловању углавном залагао да се Срби у борби за независност ослањају на помоћ Русије. Због тога је рано привукао пажњу аустријске полиције која је пратила његова писма и цензурисала оно што објави.

 

ПОСЛАНИЦИ И ДИПЛОМАТЕ УСТАНИЧКЕ СРБИЈЕ

 Устаничка Србија није стигла да успостави праву државну управу, а како није била међународно призната, нису постојале ни дипломате у формалном смислу. Ипак, бројне угледне личности и вође устанка учествовале су у међународним пословима или су имале улоге представника Срба пред страним силама. Ово су најпознатији од њих:

Прота Матеја Ненадовић (1777–1854), син Алексе Ненадовића, кнеза у Бранковини. Командовао устаницима приликом ослобођења Ваљева и Шапца (1804). Вођа прве устаничке делегације у Русији (1804). Учесник битке на Мишару (1806). Од 1805. до 1807. године председник Правитељствујушчег совјета српског, а 1807–1811. његов члан. Војвода у Тамнави и командант на Дрини (1813). После пада Србије прешао у Аустрију. Након избијања Другог српског устанка вратио се у Србију. Био ваљевски кнез и члан Народне канцеларије. Члан Државног совјета 1838–1840. Од 1842. државни саветник. Пензионисан 1852. године. Умро у Ваљеву 11. 12. (29. 11) 1854. године. Написао „Мемоаре”, једно од најзначајнијих сведочанстава о Првом српском устанку.

Петар Ичко (око 1775–1808), рођен у јужној Македонији (данас Пирги, Грчка), цинцарског порекла. Радио као изасланик у османском дипломатском представништву у Берлину (1797–1799), а вероватно и у Бечу. Живео као трговац и базарџан-баша (посредник између страних трговаца и турских власти) у османском Београду, одакле се 1802. преселио у Земун. После 1804. године помагао устанике у Србији. Представљао Србе  у Цариграду, где је 1806–1807. с Портом закључио мир, који није спроведен (Ичков мир). Погинуо маја 1808. године у Београду.

Миљко Радоњић (1770–1836), рођен у Рудничкој нахији. Био је писар у српском Савету (Влади) 1808, а професор историје и немачког на Великој школи од 1809. године. На дужности попечитеља иностраних дела од 4. фебруара 1811. до 25. децембра 1812. – први на таквом месту у историји модерне српске државности. После слома устанка одлази у Трст, где до 1823. године ради као учитељ српске деце. Након тога одлази у Румунију где се бави трговином. Умро је у Измаилу (Румунија) 1836. године.

Миленко Стојковић (1769 – око 1831), војвода у Првом српском устанку. Погубио београдске дахије. Победник код Иванковца (1805). Сарађивао са руским јединицама, због чега је одлазио и у њихов штаб на Дунаву. Супарник Карађорђев. Био одређен за првог попечитеља иностраних дела, али је одбио овај положај, због чега је 1811. године  протеран из Србије. У Русији пензионисан у чину пуковника. Умро на Криму.

Иван Југовић (1772–1813), студирао права у Пешти, потом професор и секретар владике Шакабенте. У јесен 1805. године дошао у Србију, где је постављен за секретара Совјета после смрти Божидара Грујовића (1807). Оснивач и професор Велике школе (1808). Учествовао у више дипломатских задатака код руске војске у Јашију, Румунија. Године 1810. као Карађорђев изасланик био примљен код аустријског цара Франца Првог у Бечу. После смрти Доситеја Обрадовића постављен за попечитеља просвете, али у сукобу русофилске и аустрофилске струје (којој је припадао), смењен 1812. године. Почетком марта 1813. године напустио Србију, а крајем исте године умро у Бечкереку (Зрењанин). Уз Доситеја и Божу Грујовића, један од најутицајнијих и најобразованијих пречанских Срба у устаничкој Србији.

Петар Новаковић Чардаклија, бивши аустријски официр (капетан). Учествовао у више важних устаничких депутација. Ишао (1804) са протом Матејом у Русију (жена му је била Рускиња), као и са Стефаном Живковићем у Цариград (1805). У његовој кући у Београду живео Доситеј после доласка у Србију (1807). Као заслужан и угледан вођа устанка сахрањен 1808. године у припрати Саборне цркве у Београду, а Доситеј му саставио посмртну оду, уклесану изнад гроба.

Божо Грујовић (Теодор Филиповић) (1776–1807), рођен у Руми. Школовао се у Аустрији, а докторирао право у Пешти, након чега је постао професор у Харкову (Русија). У јесен 1804. године придружио се првој устаничкој депутацији за Петроград. Са протом Матејом ишао 1806. године у Беч, где су примљени код цара. Од 1805. до 1807, као најбољи правник међу устаницима, био секретар Правитељствујушчег совјета.

Јеремија Гагић (1783–1859), рођен у селу Претока код Крагујевца. Трговац у Земуну, од 1806. године секретар Совјета и Карађорђев посланик у Бечу и Русији. Као русофил, прешао у руску службу 1812. а од 1815. до 1856.  године био  руски генерални конзул у Дубровнику, одакле је одржавао везе са Црном Гором. За свој дипломатски рад добио је и руску племићку титулу.


   У пролеће 1807. године устаничке чете из Србије допрле су чак до Видина на Дунаву где су се среле с Русима. У крвавим борбама на Малајници и Штубику у источној Србији, удружене српске јединице војводе Миленка Стојковића и руске трупе генерала Исаијева поразиле су, јуна 1807. године, турску војску. Истог месеца српски устаници објавили су у Неготину да се стављају под заштиту Русије (Паулучијева конвенција).
   После битке код Фридланда, Наполеон и руски цар Александар I склопили су (јула 1807. године) мир у Тилзиту којим је подељен добар део Пруске. Два цара су, између осталог, неодређено предвидела и могућност поделе турске царевине. Руска војска обавезала се да напусти подунавске провинције што није учинила, али је напустила Бококоторски залив, који је до тада држала у сарадњи с Црногорцима. Наполеонова војска стигла је и до Трста, а ускоро ће, у Далмацији, прогласити Илирске провинције.

Нова младост

   У августу 1807. године Доситеј је, после годину дана чекања на аустријски „пасош”, коначно прешао у Србију. Понео је и своју библиотеку. Његов долазак лађом из Земуна у Београд на Преображење (18. август) свечано је пропраћен. На обалу Саве слегло се пола града. Топови са Калемегданске тврђаве поздравили су његово ступање на тло Србије. Клекао је и пољубио српску груду:
   „Сад сам се наново подмладио браћо! Сад низашто не марим, дочекао сам све,” рекао је Доситеј. Оставио је за собом удобан живот, филозофске салоне и раскошне дворaнe. Пред очима му је лебдео задатак о ком је маштао целог живота: раширити образовање и знање међу неуки народ, извући Србију из мрака вековног ропства ширењем пламена слободе и просвећености.
   „Нека само окренемо један поглед на народе просвештене целе Европе”, написао је Доситеј у свом чувеном „Писму Харалампију” још 1783. године.
   Од првих дана у Србији Доситеј је „утицао, зрачио, задобијао поверење и углед никаквим другим средствима и моћима, него само својим добрим особинама” (Б. Ковачевић). Oдмах је почео да спроводи своје планове. Од скромне уштеђевине купио је кућу у којој је требало да ради штампарија. Новембра 1808. године постављен је за директора свих школа у Србији, али за то није примао никакву плату. Под његовим  утицајем у устаничкој Србији отворено је четрдесетак мањих основних школа. У прво време живео је код знаменитог трговца Петра Чардаклије, а после Чардаклијине смрти  (1808) преселио се у кућу руског изасланика Константина Родофиникина.
   Константин Константинович Родофиникин стигао је у Београд истог месеца када и Доситеј. Од августа 1807. до марта 1809. године владало је примирје у Руско-турском рату.  Родофиникин није у почетку успео да задобије поверење Карађорђа, који је очекивао руске јединице, а не дипломату који му се меша у државно уређење. Карађорђе је наоколо питао: „Шта ми је хасна (корист) што су ми послали овог представника?” Рус (грчког порекла) живео је у пространом конаку, једној од највећих кућа у Београду тог доба, у коме је било довољно места и за скромног просветитеља. Доситеј је у то време био учитељ Карађорђевом сину Алекси, тако да је овим путем и руски дипломата побољшао своје везе са српским вождом.
   „Јеромонах Доситеј”, писао је Родофиникин, „који је надзиравао за сином Црног Ђорђа, премда је имао код мене исхрану и квартир (стан), али зато лишавао се сваког средства за прибављање себи одела, неполучивајући никакве плате. Овај човек, ползујући се поверењем и уважавањем, може се рећи, од све нације српске на аустријској страни, а особито уважаван је и од Црног Ђорђа...”
   У то време, Доситеј пише две песме посвећене руском цару, као и Родофиникину.

Велики дан Велике школе

   Карађорђе се често обраћао Доситеју, кога је веома поштовао као „најумнију српску главу” и тражио савете. Обрадовић је учествовао у раду Правитељствујушчег совјета састављајући писма као државни секретар за преписку с Русима и бавећи се многим другим пословима од користи за земљу. У име Карађорђа и Совјета, Доситеј је 1808. године написао и девет писама руском кнезу Прозоровском, главнокомандујућем руских трупа у Влашкој. У поверљивим извештајима аустријских агената лоше се говорило о Доситејевом утицају на спољну политику устаника. „Злогласни Обрадовић има штетан утицај”, писали су, јер наводно „мрзи Аустрију”.
   Наравно, тешко је поверовати да је могао икога да мрзи онај који је записао: „Мени су људи свакога народа и чина млого добра учинили, а зла нимало или врло мало” („Живот и прикљученија”). Међу устаницима је постојао стални сукоб између оних који су се залагали за тражење подршке у Аустрији (немачкара) и оних који су се држали Русије. Доситеј се залагао да се Србија избори за своју слободу и независност уз руску подршку, а не да после султана потпадне под власт хабзбуршког цара или да после турских паша своје градове преда аустријским официрима.
   Септембра 1808. године, захваљујући Доситејевим настојањима, у Београду је отворена Велика школа, претеча каснијих београдских факултета и универзитета. Карађорђе је ученицима поручио:
   „Ми имамо довољно мишица за одбрану Србије, али немамо довољно вештих људи за управљање.” У говору на отварaњу школе, ђацима и њиховим родитељима (углавном устаничким вођама) Доситеј је рекао:
   „Возљубљени ученици! Бог преблаги и премилостиви избавља земљу нашу и љубено отечество од сужањства турскога, а ми ваља да се старамо да избавимо душу нашу од сужанства душевнога, то јест од незнања и слепоте ума... Ако ви постанете и будете богољубиви, правдољубиви и посвећени, од вас ће се ова нација просветити...”
   У школу је у години 1808/1809. било уписано 20 ученика, а наредне године већ 40. Међу њима су били и син вожда Карађорђа Алекса, и синови устаничких војвода Миленка Стојковића, Васе Чарапића, Јакова Ненадовића и кнеза Илије Марковића. Школу су похађали и надарени Вук Стефановић Караџић и каснији историчар Лазар Арсенијевић Баталака. У почетку „клупа у школи није било него су ђаци унаоколо сједили на сламнијем столицама” (Вук Караџић). Две године после отварања Велике школе, Доситејевом заслугом отворена је и Клерикална школа, или Богословија.
   Година 1809. била jе пуна тешких изазова за младу српску државу у настајању. Марта те године обновљена су руско-турска непријатељства, што је утицало и на борбе у Србији. У договору с Русима, Карађорђе је у пролеће покренуо устаничке јединице у четири различита правца. Међутим, турски противнапад и погибија Стевана Синђелића маја 1809. године на Чегру уздрмали су српску одбрану. Турци су освојили Делиград, Пожаревац и Јагодину и стигли на Мораву. Настала је паника. Родофиникин, митрополит Леонтије и војвода Добрњац побегли су преко Дунава. Забринут и клонуо, Карађорђе је упитао Доситеја шта би требало чинити. Доситеј га је храбрио:
   „Ти си се господару с овим народом подигао да збациш јарам тиранства турскога са српског врата. Турске си силе надбијао и из Србије истеривао и без ичије помоћи.” Стари просветитељ и родољуб одбио је да бежи:
   „Ја сам добегао у своје отечество, па сад, ако оно страда, нека и мене погазе турски коњи!” Србе је спасао руски противнапад на Дунаву због којег је турска војска ослабила притисак и повукла се ка Нишу

Београд на ногама

   И наредне године ратовање се наставило. У септембру су Руси и Срби, у бици код Варварина на Морави, победили Турке. Децембра 1810. године, усред зиме, по Карађорђевој наредби стари Доситеј упутио се у снегом завејани Букурешт на нови задатак. Српска делегација имала је за циљ да од руског команданта, грофа Николаја Каменског, затражи војну помоћ и јемство у виду  руских гарнизона у градовима по Србији, као и нацрт уређења устаничке земље под руском заштитом. У Букурешту, где су српски „депутати” били војводе Милан Обреновић и Миленко Стојковић, Доситеј је био сведок тешких свађа и сплетки међу њима. За војводу Милана Обреновића (полубрат кнеза Милоша), који је и умро током боравка у Букурешту, причало се да је био отрован. Када су Руси прихватили да пошаљу војнике у Србију, Доситеј се по цичи зими вратио у Београд. Успут је назебао и почео тешко да кашље.
   У јануару 1811. године Карађорђе је на народној скупштини најавио ново уређење земље. У оквиру дотадашњег Правитељствујушчег совјета (владе) установљено је шест попечитељстава (ресора). За попечитеља просвете одређен је већ болесни Доситеј Обрадовић. У Карађорђевом указу о постављењу писало је:
   „Високоучени г. Доситеј Обрадовић, здравствујете... В знак наше признателности, а вашег отличија и награжданија, опште сагласно избирамо, именујемо и постављамо Вас членом Совета и попечитељем просвештенија народна.”
   Нешто касније, у фебруару, Доситеј је учествовао у једном значајном догађају: дочеку првог руског одреда од 500 војника из Влашке, који је требало да попуне гарнизоне у Београду и другим градовима. Добро наоружани руски војници довукли су и четири топа. На паради на Врачару поздравио их је бројан народ  уз пуцњаву из „стотина топова”. Да би се придружио Карађорђу и осталим вођама на паради, стари Доситеј, који више није могао да хода нити да јаше, доведен је у таљигама које су у то време биле наудобније превозно средство у Београду. Поздрављен је клицањем окупљеног народа. Била је то и последње његово јавно појављивање. Умро је 28. марта 1811. године од запаљења плућа, у 72. години живота.
   „Уснуо је вечним сном праведника у Бјелом Граду, новом позоришту мишица србских”. (Лукијан Мушицки, „Слава Доситеју”)
   На последњи починак Доситеја је испратио цео Београд, на челу са Карађорђем, војводама, ђацима, уз звоњаву из београдских цркава. На његовом гробу у порти Саборне цркве остало је записано:
   „Овде леже његове српске кости. Он је љубио свој род.”

* * *

   Доситеј је био од оних ретких и даровитих људи који је успео да у потпуности своја дела усклади са својим животом. Писао је и радио са циљем да друге учи, да рашири знање и науку, да људе подучи како да боље живе и како да се понашају у новом, грађанском друштву које се рађало у Србији. Истоворемено, живео је у складу с оним о чему је говорио и учио. Својим доласком и радом у устаничкој Србији дао је примере родољубља, исправности, морала, човекољубља и просвећености који су остали блистав пример наредним генерацијама.
   „Ништа друго на овоме свету не желим него да моје име остане у роду мојему, и да му мило и драго буде.” (Доситеј, „Савети здравога разума”).

Број: 3406 2017.
Аутор: Душко Лопандић
Илустратор: Драган Максимовић