Живот пише драме

СРЦЕ КОЈЕ НИЈЕ ОДУСТАЛО

У тренутку када је све деловало изгубљено, онесвешћеном човеку у слупаном аутомобилу пришао је човек који је најбоље знао како се спасава живот

Кад је отворио очи, Џеф Џераси је био потпуно збуњен. Лежао је на носилима, нешто му је било прикачено за руку, свуда око њега јурили су униформисани људи и давали упутства шта треба даље да се уради. Све је деловало нестварно. Чуо је умирујуће речи медицинске сестре, и даље не знајући шта се десило. Успео је слабашним гласом да је упита где се налази и зашто му пружају помоћ. А онда су полако почеле да му се враћају испрекидане слике које су претходиле овој неочекиваној сцени.
   Шездесетчетворогодишњак тог дана био је у теретани. Редовно је вежбао и бавио се разним спортовима од четрнаесте године. Сматрао је да ће на овај начин спречити болести које су задесиле више чланова његове породице. Отац му је имао два срчана удара, мајка је преминула од последица таквог удара, а једна сестра се већ дуго борила са срчаним проблемима. Спорт се чинио као најбољи избор да ојача организам и избегне сличну судбину.
   Одлазак у теретану увек је доживљавао као награду после пасивног посла који је обављао у канцеларији. Управо тамо се запутио 8. августа 2025. године. После више серија вежби, осећао се слабије него иначе. Помислио је да је можда претерао, што се и раније дешавало, па се није посебно забринуо. Само да стигне до аутомобила, опусти се у седишту и биће све у реду.
   Возио се једном од прометнијих улица у Вирџинија Бичу када је наједном изгубио свест. Аутомобил је почео неконтролисано да кривуда, прелазећи у друге траке. Звуци сирена из других возила упозоравали су га да се заустави пре него што изазове саобраћајну несрећу, али било је прекасно. Џефу је глава клонула на волан.


   Аутомобил се коначно зауставио кад је ударио у рекламни знак испред једне пословне зграде. Пролазници су се одмах окупили да би видели да ли је возач преживео. Џеф је и даље био у несвести. Неким чудним сплетом околности, кардиолог др Дипак Талреџа у том тренутку налазио се у својој ординацији, недалеко од места несреће. Када је истрчао напоље, призор разлупаног аутомобила уверио га је да је возач у озбиљној опасности, ако је уопште преживео.

Талреџа је пришао ближе. Ветробран је био разбијен, ваздушни јастуци активирани и једва је успео да види шта се дешава унутра. Најпре је дозивао Џефа, али није чуо никакав одговор. Било је јасно да је изгубио свест, или да можда више и не даје знаке живота. Да би утврдио у каквом је стању, морао је да га извуче напоље, што пре. Помогао му је један од сведока несреће. Спустили су га на тло и Талреџа му је одмах опипао пулс. Није га било. Џеф није дисао.
   Без оклевања, Талреџа је започео реанимацију. Првих неколико покушаја били су безуспешни, али лекар није одустајао. У међувремену, неко је позвао хитну помоћ. Сваки тренутак био је пресудан. Талреџа је врло добро знао да мозак не може дуго да издржи без протока крви. Ако ускоро не успе да га оживи, све је узалуд. Ипак, поновио је реанимацију још неколико пута. Прошло је дугих осам минута пре него што је Џеф почео да дише. Да је прошло још само мало времена, мозак му се не би опоравио.
   Како се касније присетио, док је и даље лежао на земљи, Џеф је био у неком чудном стању, на граници свесности. Осећао је топлину, све око њега деловало је изобличено и замагљено и, мада није знао ко је поред њега, био је сигуран да није сам. Затим је поново изгубио свест. Срећом, убрзо су стигла кола хитне помоћи.

Након што се пробудио у болници, и даље је био потпуно сметен. Мисли су му биле хаотичне, повремено би севнуле слике удеса и неких људи који су били око њега, али није успевао да их склопи у целину. Тек је од лекара сазнао шта се заправо десило. Срце му је стало јер је главна артерија била зачепљена на неколико места. Џеф их је слушао у неверици. За некога ко је читав живот бринуо о здрављу, управо да му се тако нешто не би десило, ово сазнање било је више него узнемирујуће. Присетио се, међутим, да је с времена на време осећао тежину у грудима, али није му пало на памет да би те ситне непријатности могле да доведу до замало кобног исхода. Тек у болници је схватио колико је погрешио што је занемарио рана упозорења које му је тело слало.
   Након несреће имао је довољно времена да размишља о свом животу, о породици, пријатељима и свим лепим тренуцима које је узимао здраво за готово. Лекари су се побринули да му се стање побољша, али знао је да је то тек почетак борбе и да ће убудуће морати много више да води рачуна и о најмањим назнакама да нешто у његовом организму није у реду.
   Вест о несрећи можда и не би привукла толику пажњу, али медији нису могли да занемаре невероватну околност да се баш ту затекао лекар који му је спасио живот. Свестан овог чуда, Џеф се касније поново срео са Талреџом, да би му се захвалио. Лекар је био заслужан за то што је добио још једну шансу и уверио га је да ће је искористити најбоље што може.