За читање и уживање - Едгар Алан По

ОВАЛНИ ПОРТРЕТ

Замак у који је мој слуга ризиковао да на силу уђе радије него да ми дозволи да, у очајно лошем стању, проведем ноћ под ведрим небом, био је једна од оних великих грађевина, истовремено тмурних и велелепних, које се одавно грубо оцртавају међу Апенинима, ништа мање у стварности него у машти. По свему судећи, био је привремено и недавно напуштен.
   Сместили смо се у једној од најмањих и не тако раскошно намештених одаја. Лежала је у осамљеној кули зграде. Њени украси су били богати, али већ похабани и старински. Зидови беху прекривени гобленима и украшени многобројним и разноврсним трофејним оружјем заједно са необично великим бројем надахнутих модерних слика у оквирима од богатих златних арабески.
   За ове слике, које су висиле не само на главној површини зида већ и у многим кутовима које је бизарна архитектура замка нужно начинила, ја сам се, ваљда зато што сам падао у бунило, тако дубоко заинтересовао да сам заповедио Педру да затвори тешке капке собе – пошто је већ била ноћ – да запали фитиље великог свећњака који ми је стајао крај узглавља и да широм разгрне црне сомотске завесе око кревета.
   Желео сам да све ово учини како бих могао да се предам, ако не сну, онда наизменично посматрању слика и прегледању књижице коју сам нашао на узглављу, а која је садржавала њихову критику и опис. Дуго, дуго сам читао и побожно, побожно посматрао.
   Хитро и величанствено прохујаше сати и глува поноћ дође. Положај свећњака ми није одговарао и, с напором пруживши руку, радије него да будим заспалог слугу, преместих га тако да баца светлост право на књигу. Али ова радња је произвела сасвим непредвидљиво дејство. Зраци светлости бројних светиљки (јер, било их је много) падоше у удубљење собе скривено до тада у дубокој сенци коју је правила једна страна кревета. Тако сам на јасној светлости угледао слику коју пре уопште нисам запазио. То је био портрет младе девојке која управо сазрева у жену. Журно бацих поглед на слику и потом склопих очи.

Најпре ни мени самом није било јасно зашто сам то учинио. Али док су ми капци били тако затворени, кроз главу ми је пролетео разлог због кога сам их склопио. То је био један нагао покрет да бих добио времена за размишљање – да се уверим да ме вид није преварио – да смирим и савладам машту ради трезвенијег и сигурнијег погледа.
   Кроз неколико тренутака поново се непомично загледах у слику. У оно што сам сада добро видео нисам могао нити хтео да посумњам; као да је први блесак свећа који је пао на то платно одагнао сањиву тупост која је обузимала моја чула и одједном ме пренуо.
   Био је то, као што сам већ рекао, портрет младе девојке. На њему су били само глава и рамена, насликани техником вињета. Руке, недра, чак и крајеви светле косе ишчезавали су неосетно у нејасној дубокој сенци која је сачињавала позадину.
   Оквир је био овалан, богато позлаћен и украшен филиграном у маварском стилу. У уметничком погледу ништа није било тако вредно дивљења као сама слика. Али, оно што ме је тако изненада и силно потресло није ни начин израде, ни бесмртна лепота самог лика. А најмање се могло десити да моја машта, тргнута из полудремежа, замени лик са живом особом.
   Опазио сам наједном да је необичност платна, украшавања и оквира морала одмах одагнати такву идеју – да је чак морала спречити да ма и на тренутак искрсне. Размишљајући озбиљно о овим питањима, остао сам, можда читав сат, тако, упола седећи, а упола лежећи, са погледом прикованим за портрет.
   Најзад, задовољан мишљу да сам открио праву тајну њеног дејства, испружио сам се назад у постељу. Закључио сам да је чар слике у потпуној животности израза, која ме је најпре уплашила и најзад згранула, савладала и пренеразила. Са дубоким страхопоштовањем вратио сам свећњак у претходни положај. Пошто је тако узрок мог дубоког неспокојства био уклоњен са видика, посегнух жудно за књигом која коментарише слике и њихову историју. Окренувши број који је означавао овални портрет, прочитах тамо следеће нејасне и чудне речи:
   „Беше то девојка ванредне лепоте, колико лепа толико пуна животне радости. Проклет је био час када угледа, и заволи сликара и удаде се за њега. Он, страствен, марљив, озбиљан, већ је имао невесту у својој Уметности; она – колико лепа толико пуна живоме радости, сва озарена и насмејана и разиграна као лане, волела је све ствари на свету и бдела над њима, а мрзела је само Уметност, која јој је била супарница; стрепела је само од палете и четкица и осталог омраженог прибора који јој је ускраћивао њеног љубљеног. Зато је тој жени било страшно да чује како сликар говори о својој жељи да портретише чак и своју младу невесту.

Али, она је била понизна и покорна и недељама је кротко седела у мрачној соби високе куле, где је светлост само одозго капала на бледо платно. А он, сликар, уживао је у свом послу, који је напредовао из сата у сат, из дана у дан. Био је страствен и необуздан и мрачан човек, који се изгубио у сањарењу, тако да није хтео да види да светло које тако сабласно пада у ту усамљену кулу исцрпљује тело и дух његове невесте, која вене наочиглед свих, осим њега. Па ипак, она се још увек смешила и смешила, без јадања, јер је видела да сликар (који је био славан) налази жарко и жестоко задовољство у свом задатку и ради дан и ноћ да би насликао њу, која га толико воли, али која сваког дана све више копни и слаби.
   И доиста, неки који су видели портрет говорили су тихо о његовој уверљивости као о великом чуду, које је доказ сликарове способности колико и његове дубоке љубави према оној коју је тако изванредно насликао. Али, најзад, пошто се рад приближавао крају, никоме није допуштано да уђе у кулу, јер је сликар био ван себе од жестоког рада; ретко је скретао поглед са платна, чак и да би погледао лице своје жене. Није хтео да види да боје којима премазује платно црпе са образа оне која седи крај њега.
   Када многе недеље прођоше и остаде још само мало да се уради, тек један потез крај уста и једна сенка крај ока, женин дух поново затрепери као пламен свеће. И тада је потез направљен и боја је нанесена и, за тренутак, сликар је стајао опчињен пред делом које је створио; али потом, док је још зурио у њега, он поче да дрхти и бледи и престрављен крикну из свег гласа: ’Ово је збиља Живот сам!’ Окрете се изненада да погледа вољену – била је мртва!”