Живот (ни)је бајка – Витомир Вито Николић, п(ј)есник

СУНЦЕ, ХЛАДНО МИ ЈЕ!

За живота је објавио тек три збирке песама, али су његови стихови друмовали много пре и много брже него кад су заточени између корица. Уз њих су генерације туговале, лумповале, боловале и тражиле шаку нежности...

Могао је и често је био, како је сведочио у једном од не баш честих и уредно вођених дневничких бележака, без ичега: „... У Нову (1967) годину улазим без пара, без цигарета, без ципела (попут Чаплина, њима је заложио пећ у зимогрожљивој ноћи, прим. П. М.) – без ичега...”. Али, без једног није могао, никако и никад:
   Без свега могу/ без руку/ без ногу/ без главе се/ чак/ осјећам/ много комотније/ али без срца/ без срца не могу/ тог маленог срца/ својег/ и свачијег.
   Није могао, није му се дало, да буде без једне сталне пратиље још од времена кад су му колена штркљала испод кратких панталона. Придружила му се још као двогодишњаку, а „даровала” му је мајка Даница која ју је зарадила од свог оца, повратника с америчких рудокопа, и која је умрла не напунивши двадесет осму годину. Грудобоља, туберкулоза плућа, жута гошћа, како су се с њом варакали песници, више од шест година укупно, руку по руку, друмовала је у болничким постељама с Витом Николићем од санаторијума до санаторијума (бивше) Југославије. Иришки венац, Цетиње, Колашин, Острог, словеначки Голник, Касиндол код Сарајева, Бежанијска коса, Војни институт за плућне болести у Београду и, најчешће и најдуже, Брезовик код Никшића.
   А ту, у Брезовику, где су тополе (Те тополе брезовачке,/ те тополе/ миловане погледима умирућих. / Те тополе/ што ме боле/ листајући и венући. Те тополе брезовачке,/ те тополе/ што у сутон мукло шуме ко да јече./ Нек оголе/ те тополе. / Горосјече!/ Горосјече...) умеле да шапућу гласом Јесењина, и где је Брезовик био и његов „чаробни бријег”, „љечилиште”, „обданиште”, „забавиште”, „скровиште”, али и „Јусовача”, некадашњи злогласни турски и црногорски затвор у Подгорици. Ту је, једно време негујући и у својој соби чувајући залуталу изнемоглу птицу (Дан посјете. Никога, наравно... Птица је добро. Треба јој донијети мушица. Већ је помало почела да лети. Много је слободнија него јуче), до 1962. године написао и циклус песама „Болнички фрагменти И–ВИИ”. Међу њима и ове стихове:
   Заборавише ме, туго, друмови./ Одавно ниједног да наврати./ Бјелина ми вид умори/ Стигоше ме спори сати./ Све се свело у прозорско окно/ комад неба и облак што плови./ Смрт ме гледа празнооко./ Не дајте ме, о друмови... /Како сам некад лудовати знао/ с прољећа, кад плану те кише бучне./ Једном сам дивно покисао,/ она – топола, ја – бор разбарушен.../ С јесени/ зелени туга у мени./ С јесени/ кад дозру дуње и регрути/ и дјевојке кад се заневјесте,/ с јесени/ некуд ме зову цесте./ Некуд/ гдје лишће никад не жути/ и гдје су људи вјечити регрути,/ а дјевојке – вјечите невјесте... / С јесени/ тако су лажљиве цесте.

Бомбе у граду Н.

   Витомир Вито Николић, песник „боловања, друмовања и лумповања”, за живота је објавио тек три обимом мање збирке стихова (укупно око 100 песама), и то „Друмовања” (1962), „Сунце, хладно ми је” (1968) и „Стихове” (1981). Како је у његовој првој биографији „Вито, заточеник жуте гошће” записао Максим Вујачић, а на основу које је и настао овај новински текст, те збирке песама песник је издао о свом трошку, „увјерен да тиме није наудио својој поезији, а још мање онима који ту поезију воле”. Четврту збирку „Старе и нове пјесме” (1961), уз песников пристанак, објавио је Рајко Бабовић, његов пријатељ из Никшића. Постхумно је објављено неколико издања стихова Вита Николића, као и књига „С краја на крај заборава”, збирка његових фељтона, путописа, репортажа и записа. Максим Вујачић објавио је још пет књига везаних за живот и дело Вита Николића.
   А живот је, још од оних кратких панталона, био више него суров према Виту Николићу рођеном у Мостару (1934), где му је отац Боривоје, аутор три књиге посвећене историјским записима, службовао као наредник војске Краљевине Југославије. Ту му је, кад је имао само две године, умрла мајка Даница. После слома Југославије, априла 1941. године, и бомбардовања Мостара Боривоје се са синовима, Бранком (1931) и Витом, вратио у Никшић, у безбедност, веровао је. У јесен, 22. новембра, Вито и његов друг Никола Црвеница нашли су заосталу бомбу и кренули да се њом играју. У том тренутку дотрчао је старији брат Бранко, отео им бомбу и бацио је. На несрећу, право на оближње дрво, где је и експлодирала. Бранко и Никола остали су на месту мртви, а Вито је прошао с лакшом раном.

ДЈЕЧАК

Дјечак је убио ласту, а остали дјечаци су повикали:
– Умријеће ти мајка! Ко убије ласту умријеће му мајка!
– Ја немам мајку – рекао је Дјечак.
– Онда ће ти умријети отац.
– Немам оца.
– А брата, сестру?
– Немам ни брата, ни сестру.
– Немаш баш никога?
– Никога.
Дјечаци су се збунили. Каква несрећа може да снађе некога ко је већ толико несрећан?
Тишина је потрајало дуго, а онда се огласи Дјечак милујући своју жртву у којој више није било ни дана, ни сунца, ни цика...
– Жао ми је ласту – рекао је тихо.

   Кад је Вито Николић у питању, несрећа је ретко друмовала без њега. Наиме, италијанска окупаторска власт увела је у Никшић полицијски час и од деветнаест сати увече до ујутро грађанима је било забрањено кретање. Без упозорења се пуцало на сваког ко се у то време затекао ван куће. Четвртог маја 1943. године његов отац Боривоје је пред поноћ изишао испред врата куће да запали цигарету, баш у тренутку кад је пролазила италијанска патрола. Деветогодишњи Вито остао је сам. Привремено уточиште налази код стрица, стрине и тетке.
   И сам ће за длаку избећи смрт, кад су 7. априла 1944. године, савезници бомбардовали Никшић и разорили више од половине центра града. Тада је живот изгубило 172, а рањено 205 становника. Уследила су сиротишта у Бугарској, Војводини, Црној Гори и он ће касније, сећајући се тих дана, записати: „Ја никада не могу имати прохтјева већих од три оброка дневно и топле собе.”

У наручју неба

   Имао је још један, чини се најважнији, прохтев. Тако се бар поверио стиховима које је посветио свом песничком сабрату и сапатнику Брани Петровићу у једној од мноштва бесаних београдских ноћи:
   Све заборавити/ и кафану/ и пјесме/ и несне/ СВЕ/ па опет вољети/ неку ану/ из прве клупе/ петог це. / Па опет/ сањати/ негдје/ уз кишу/ гладан/ го и бос/ велике људе/ који пишу/ и жарко жељети/ да будеш/ ТО./ Па опет/ читати/ робинсона/ и вјеровати/ у све приче/ па опет / бити/ дивни сиромах/ који/ сем срца/ нема ничег.
   Већ 1953. године Вито креће на друмовања због даљег лечења, али и дружења с писцима. Најчешћа станица му је Београд и његове боемске четврти и кафане. Стиховања и лумповања трају данима, све док нестане пара и издашнијих пријатеља, а Вита његова „жута гошћа” узме под своје и одведе на нова боловања.

Са Стеваном Раичковићем, песничким сабратом и сапатником

   Шира читалачка публика упознаће његове стихове, од којих су се многи већ говорили – у Београду, Сарајеву, Загребу, Мостару – а да говорници нису знали ни чији су ни одакле их знају, кад му је у титоградском „Омладинском покрету”, октобра 1955. године објављена песма „Повратак”:
   Ноћас тако желим да ме неко воли/ прегршт нечије њежности ми треба/ ноћас ћу све да заборавим и преболим/ и да се вратим у наручје неба/. Ја сам кафански и више ничији/ и био пуст, и презрен, нежељен ко гробар/ ноћу бих хтио дјечаку да личим/ и да ми се опет кажем да сам добар./
   Бифе железничке станице у Никшићу дуго година биће средиште Витовог не само песничког космоса, одакле ће тражити да се заустави планета да би сишао и откуд ће грлатити: Доље апсолутизам Земљине теже... Отуд ће његови стихови, настали управо ту, у тренуцима надахнућа, често изговарани и са плеханог климавог кафанског стола, трачницама уског колосека друмовати до већих места и помалчице дотеривани („да се власи не досете”) завршавати потписивани другим (познатијим, исплативијим?) именом. Отуд ће често, због „прејаке речИ”, песник бити испраћан у оближње службене просторије.
   И опет јесен./ Опет тутње/ бескрајне кише/ по Никшићу/ и опет старе / црне слутње,/ и опет/ – сам си,/ Николићу.
   Између јесени и тих бескрајних киша, док Тумара градом недјеља/ иде од куће до куће,/ ко да је случајно наљегла/ па не зна ни шта ће ни куд ће песник ће, уз први снег, завапити: Соња, изиђи да скитамо, /имам луду жељу вечерас да лутам./ Соња, изиђи и изнеси само/ мало њежности испод капута…
   Умеће и да ускликне: Добројутро, јутро снено,/ добројутро, небо плаво./ Хвала ти за љубав, жено,/ хвала ти за лежај, траво! И мало потом или пре тога, свеједно, закључити: Нека ме не буде кад будем престао да волим... Још могу понеки осмјех да слажем...

Тај витез

   Брак са Јеленом Ласицом и рођење кћерке Данице (1975) готово да су умирили „великог немира”. Друмовања, сад без лумповања, текла су путописима и репортажама у, углавном, титоградској (подгоричкој) „Побједи”, уз све ређе песничко јављање.
   „Одувијек ме је занимала прошлост овог простора у коме живим, и то она најдубља и најдаља прошлост.” Потписнику ових редова својевремено је поверио да је на трагу опипљивих остатака Међе Вука Манитога, оне која је од памтивека ушла у легенду и песму, да слути, макар песнички, да је ту негде на обали Скадарског језера била и Троја...
   О томе је сведочио и песник Брана Петровић, у „Нину”, на вест о Витовој смрти:
   „... Давно, давно, на ’студијском’ путовању по Црној Гори неким старим џипом, Вито је несебично узео на себе улогу водича, чиче(рона). Никад се такав чичероне више неће родити. Никад са таквим познавањем Црне Горе, од историје, географије и поморства, до етнологије, песништва и Његоша. Знао је сваки поток, свако село, сваку кућу и сваког домаћина у кући. И бејаше такав чудан човек, да му је свака кућа, и у високим планинама, била отворена. И свуда га дочекиваху као кума, као положајника, бадњачара, милог зета, ујака и песника. Пре Витовог доласка многи домаћин није знао да му је ђед био чувени јунак са Скадра, па кад Вито и томе исприча историју настане радост у кући, живне чуваркућа испод прага. Домаћин се узохоли, снаје се узмувају, стиже лоза и пршут, заноћи се обавезно. Свака је кућа била славнија ако је Вито походи. Знао је свако гробље и сваки гроб рекло би се, и сваког оног који почиваше у гробу. Био је упућен на поимање смрти, тај витез.
   Нема стопе земље, говораше, да није нечији гроб, нечији аманет.
   И непрестано говораше: Ту је било то, тамо оно, од прасловенских времена, преко дукљанске славе до дана данашњег. Имао је две хиљаде година, памтио је много. Знање није чувао за себе, није шкртарио, тај човек.
   Некако десетог дана угледасмо једно чворновато дрво на каменитој падини, дрво за уџбенике из самотништва, упорства, жилавости и снаге, а богме и дрво да га Мијо Мијушковић Добри изложи у Паризу. Већ добрано заморен, што од лозе што од старе славе, рекох прилично грубо: Николићу, сило небеска, дико прађедовска, историјски институту један, ако и уз оно дрво, оно тамо, иде нека историја, прећути је, молим те, много ми је!
   – Од воље ти, Бања – рече Вито. – Прећутаћу. Но ми те жао да не сазнаш ђе је погинуо Бајо Пивљанин.
   И уз благост (незаборавну благост и осмех Вита Николића), правог учитеља, који олако пређе преко ђачке дрскости, дуго је говорио о Бају Пивљанину, хајдуку, јунаку и легенди.
   Такав је био Вито Николић.
   С мало песничких књига, али велике песничке славе...”
   А некако с пролећа 1986. године Вито Николић је овог новинара ухватио под руку и повео га у село Годиње поизнад Скадарског језера. Разлог? Да чујем причу Љуба Лековића чија је мајка Милена, рођена Делибашић искрај Спужа, као девојка-лепотица на Балканској изложби у Лондону, 1907. године, представљала Књажевину Црну Гору. Колико год је разговорни син умео да за одоцнелу причу освежи мајчина сећања на тај несвакидашњи догађај, толико је Вито Николић, на немало чуђење домаћина, додавао детаље везане за понашање околине која је три месеца ишчекивала да се Милена врати из тог далеког света. И свима окупљеним, а није их било мало, чинило се као да су се и сами вратили у то време, тако је Вито умео да беседи.

Умор пао на друм дуги

   Почетак распада земље коју је волео натерао га је да песнички занеми, јер: Буде понекад тешко човјеку/ кад га некаква туга сколи/ па оде да тражи ријеч неку/ ко траву од које мање боли...
   Због непристајања да се укључи у ратно-хушкачу пропаганду матичног листа „Побједе” у свом поштанском сандучету је, 24. септембра 1991. године нашао пошиљку у којој је била његова радна књижица и решење о престанку радног односа.
   „Скоро да није излазио из куће”, свједочила је касније његова супруга. „Чак је и телевизију престао да гледа. Неке ситуације су га изузетно потресле, као рушење моста у Мостару и гранатирање Дубровника. Тада је за једну ноћ написао пјесму ’Ноћ са Дубровником’...”
   Сви смо у опсади ових црних дана,/ све нас подједнако туку, мој Госпару,/ и с копна, и с мора – са свих страна/ само грми: барут! барут! барут./ Не познајем никог сред дима и тмуше,/али ипак ћутим ову мржњу стару коју никоговић сипа, обездушен,/ на све што смо били, мој дични Госпару...
   Кад му је поводом објављене песме један стари знанац, Сарајлија који се већ преселио у Београд, телефоном замерио да се „престројио”, Вито му је одговорио:
   „Знам ја, човјече божји, шта треба радити кад лудак побјегне из луднице, али не знам објаснити кад управник луднице почне с пушком у руци да се бори за слободу својих лудака. Видиш, теби је то јасно. Ту је разлика између нас...”
   Ни један стих више није написао. Умро је тихо, у сну, од срца, истог оног без кога никако и никад није могао. Сахрањен је у свом Никшићу, 12. септембра 1994. године. На његовом споменику не пише а могло је и ово:
   Све су скитње одскитане,/ умор пао на друм дуги./ Што ме тако гледаш, дане, / као да сам неко други...
   Сећања понекад умеју да се отму забораву. Тако, једна улица у Подгорици и шеталиште испод брда Требјеса у Никшићу носе име Вита Николића. У априлу се у Никшићу одржавају „Витови дани”. Другим данима, испод неке брезе која „негдје сама зебе” многи и даље, уз помоћ његових стихова, траже од неке Соње да изнесе „мало њежности испод капута”