ГЛИГОРИЈE ГИГА ГЕРШИЋ, ЛИЧНОСТ ЗА ПАМЋЕЊЕ

ПУЊЕНЕ ТИКВИЦЕ ЗА КРАЉА

У повести Срби упамћен је као најнемарнији професор Велике школе, особењак и бонвиван али и као један од најпаметнијих Срба свог времена...

Глигорије Гершић рођен је 10. јула 1842. године у Белој Цркви. Иако је породица скромно живела, на столу је увек морала да буде погача, умешена мајчиним рукама, као симбол борбе за живот. Глигорије је тако научио да кроз живот може и мора да се пробија само са својих десет прстију и главом коју је веома рано почео да пуни разним знањем и подацима.
   Отвореног духа и жељан нових искустава, као деветнаестогодишњак уписује права у Бечу а студије потом наставља у Пешти. Међу колегама и професорима остао је упамћен као један од најбољих академаца у својој генерацији а, наочитог изгледа, није могао да остане непримећен ни код бечких и пештанских дама. Ипак, млади Гига, који је на студијама у Пешти и добио тај надимак од својих колега, није желео превише да се препушта чарима монденског живота. Како је сам говорио:
   „Прво да постанем неко и нешто па тад могу и да лудујем, овако ће само рећи да сам ’луда глава без корена’.”

Оснивач Радикалне странке

   Глигорије Гершић убрзо је постао „неко и нешто” јер је као најмлађи дипломац Правног факултета у Пешти добио намештење као најмлађи професор Велике школе у Београду, са само 24 године. Високо образован, познавалац неколико страних језика, истанчаних манира и паметан у говору, професор је брзо постао омиљен међу студентима од којих је био старији свега неколико година. Иако је на предавањима и испитима често умео да заподене и по коју шалу, био је неспоран ауторитет међу академцима. Био је велики говорник, вешт на речима и ненадмашан у расправама – противнику никад није остављао ни грам шансе да га побије чињеницама.
   Мада није волео политику и политичаре, као велики правни стручњак али и ауторитет у друштву догурао је и до места министра правде. Ипак, ниједан од три мандата које је добијао није успевао да изгура до краја јер би увек нашао некоме да пркоси, од председника владе до самог краља. Вођен својим уверењима био је један од оснивача Народне радикалне странке и учесник чувене Тимочке буне 1883. године коју су радикали у Зајечарском округу подигли против краља Милана Обреновића.
 


    Као члан Главног одбора Народне радикалне странке изведен је пред суд, али је био један од малобројних радикала који су ослобођени, заједно са Јованом Ђајом, Андром Николићем, Стевом Стевановићем и Јованом Симићем. На суду, током поступка, Гига Гершић није могао да не буде козер и да се шали и у тако тешким животним приликама кад је оптужен за покушај убиства суверена.  
   Наиме, један од бардова српског новинарства и такође истакнути члан радикала Пера Тодоровић, био је познат по томе што је бојио своје седе власи и као такав био један од ретких мушкараца у Србији тог времена који се на тај начин борио против беле косе. Како у затвору то није могао да чини, његова природна седа коса брзо је дошла до изражаја. Видеви страначког саборца на суду „белог ко овцу”, Гига Гершић је завапио:
   „Аман, господо судије, па шта нам урадисте ако бога знате? Толико сте нам страх утерали у кости да је овај јадни човек оседео преко ноћи!”

Испит за кафанским столом

   Ослобођен и рехабилитован, Глигорије Гершић брзо је као врхунски правник стекао поверење краља Милана и у три наврата био министар правде и краљев лични саветник. Милан је изузетно уважавао Гигине савете и поверавао му чак и своје најинтимније ствари, попут недећа у браку с краљицом Наталијом или да се његов јединац и престолонаследник Александар не понаша зрело и у складу с годинама. Често би време проводили и у летњиковцу Обреновића у Смедереву.
   Ту се Гига Гершић упознао и са својим „сестрићем” Браниславом Нушићем, који је са робије због сатиричне песме „Два раба” пуштен јер је управнику затвора написао да је сестрић министра правде Глигорија Гершића. Одушевљен одважношћу младог књижевника, који ће коју деценију касније израсти у највећег српског комедиографа, Гига је Нушића одмах почео да ослављава као „сестрића” а краљу Милану предложио да, уместо враћања на робију, упути Нушића у дипломатску службу и то на „врућ терен”, у Битољ и Скопље.
   Колико је краљ Милан уважавао Гигу Гершића говори и податак да је често знао да неке, истина мање важне државне обавезе, одложи зарад ручка код свог министра и саветника. Кад год би Гершићева супруга спремила омиљено јело свог мужа – пуњене тиквице – знало би се да ће се за трпезом, као почасни гост, наћи и његово краљевско величанство коме су пуњене тиквице такође биле омиљено јело.
   Гига је иначе волео кафану иако никад није пио алкохол. Волео је да време проводи за карираним кафанским столом у картању, а противнике није бирао, од колега министара до калфи и брица. Осим карата порок му је било и спавање. Ујутру је волео дуже да се излежава а због тога је често трпела његова универзитетска каријера. Иако врстан и омиљен професор, често је каснио на предавања и испите јер би се успавао.
   Једном приликом професор Гершић се закартао у хотелу „Гранд” и дочекао зору. Негде око осам ујутру један од играча је устао и извинио се окупљенима, посебно професору Гершићу, што мора да напусти друштво. Тада је почео следећи дијалог између Гершића и његовог дотадашњег партнера у картама:

– Због чега напуштате игру, младићу?
– Имам испит у девет.
– Код кога, младићу? – остао је упоран Гершић.
– Код Вас, професоре!
   После смеха окупљених Гершић је свом студенту забранио да напусти кафану и на лицу места га испитао, постављајући му врло незгодна и тешка питања. Како је студент блистао од знања, професор му је за кафанским столом у индекс уписао највишу оцену а потом су наставили да се картају.

Опасна промаја

   Могло би се рећи да се Гига Гершић у животу мало чега плашио, чак ни краља Милана. Ипак, једне ствари панично се прибојавао. Била је то промаја. У професорском кабинету, у амфиетатру или у кафани, где год се налазио, макар напољу било и жарко лето, прозори су увек морали да буду затворени. Увек је уз њега била лепеза којом се хладио.
   Када га је једном послужитељ на факултету замолио да ипак отвори прозоре у слушаоници јер ће се сви погушити а напољу је врућина, Гершић му је одговорио:
   – Теби је, мој пријатељу, лако. Ако тебе убије промаја, лако ће наћи новог послужитеља, а шта ако ја заковрнем, куд ће наћи другог професора овако блесавог и лудог да студентима даје добре оцене и кад то не заслужују”?
   Плашећи се промаје и ветра, Гига Гершић лети никада није одлазио на море или у бању. Тако се десило да је лета 1906. године био једини члан Академије наука који је остао у Београду па је добио тужну дужност али и част да одржи говор колеги и великом писцу Стевану Сремцу. Иако је само сат времена пре сахране сазнао да ће држати некролог чувеном књижевнику, Гершићев говор дубоко је дирнуо све присутне.
   Велики професор, козер, политичар и хедониста, Глигорије Гига Гершић умро је у Београду 1918, у 76. години, дочекавши да види свој град и отаџбину ослобођену после Великог рата. Сахрани је присуствовао готово цео тадашњи Београд, а у ковчег су му, по његовој жељи, спустили кутију цигарета, шпил карата и лепезу, „да му се нађу на ономе свету”.
   Успомену на овог непоновљивог човека данас чува једна мала улица на Звездари у близини Градске болнице.