Живот пише драме

ПОДВИГ САВЕСНОГ ПОШТАРА

Кад је међу пошиљкама у својој торби пронашао писма из далеке прошлости, Алвин Готје је био одлучан да их однесе на означену адресу

Поносни на то како одговорно обављају свој посао, амерички поштари одувек су тврдили да ни снег ни киша ни паклена врућина не могу да их спрече да испоруче пошиљке. Како се недавно показало, чак и давно загубљена писма на крају стигну на адресу, без обзира на то што су послата пре скоро осамдесет година.
    Поштар из Тексаса Алвин Готје започео је смену тог јутра као и обично. Прегледао је торбу да би видео колико писама и пошиљака треба да испоручи, кад је наишао на нешто необично. У рукама је држао божићну честитку послату 1944. године. Најпре му се учинило да је погрешно прочитао. Превртао је пожутело парче танког картона, прочитао је неколико пута и напослетку утврдио да је без сумње послата још за време Другог светског рата.
    Одложио ју је са стране и наставио да пребира по осталим ковертама у торби. На његово запрепашћење, наишао је на још неколико писама написаних између 1942. и 1944. године. Готјеу није било јасно шта се дешава. На тренутак је помислио да се неко нашалио с њим. Ништа слично није му се десило у последње две деценије, колико је радио као поштар.



    Кренуо је уобичајеном рутом. Али није престајао да размишља о старим писмима. Све време су га жуљала у торби. Замислио је војника који је, и поред свих ужаса на ратишту, успео да уграби мало времена да својим најмилијима напише неколико редова, дајући им до знања да је жив. Његови ближњи сигурно су с нестрпљењем чекали да добију било какве вести.

Као маринац ветеран који је служио у Ираку 2003. године, Готје је знао колико војницима значи да буду у контакту с породицом. У 21. веку било је много лакше да их чују и виде захваљујући новим технологијама. Током Другог светског рата, међутим, на располагању су им били само хартија и оловка. А сада јe, сасвим неочекивано, парче историје било у његовој поштарској торби.
    Наредних дана није имао мира. Мада су прошле деценије, решио је да пронађе оне којима су топле речи намењене. Имао је само неколико трагова. Војник се звао Марион Лемб, а адреса примаоца налазила се у Џексонвилу, мањем граду у савезној држави Арканзас.
    Потрагу је започео на интернету – тамо је нашао Лембову читуљу. Сазнао је да је преминуо 2010. године, а да је током рата као пешадинац учествовао у борбама на јужном Пацифику. Како није знао ништа о његовој породици, почев од тога да ли су уопште живи, Готје је позвао телевизијску станицу у Џексонвилу. Заинтересовани за необичну причу, репортери су га одмах позвали да је подели с гледаоцима пред камерама. Готје је објаснио да је у посед писама дошао сасвим случајно и да жели да их коначно, после толико година, уручи породици.
    Недуго пошто је емисија емитована, станицу је позвала Џо Ен Смит, Лембова млађа сестра. Готје је одмах понудио да јој врати писма. Најједноставнији начин био је да их пошаље поштом, међутим, имао је потребу да уради нешто више. Имао је осећај да се на неки начин зближио с Лембом и његовом породицом.
    Први слободан дан искористио је да оствари шта је наумио. Спаковао је Лембова писма и кренуо на дуг пут. Пет сати возио је до Арканзаса, где су га чекале Џо Ен Смит и њена кћерка Деби, која је такође допутовала у Арканзас због овог сусрета.

У дому Марионове млађе сестре добио је прилику да види старе фотографије и друге њој драгоцене успомене. Џо Ен је била најмлађа од шесторо деце, а била је у колевци кад је њен брат слао писма с фронта.
    Кад је почела да чита редове исписане на пожутелој хартији, преплавила су је осећања. Њена браћа и сестре више нису били међу живима, па је на њој остало да чува сећање на Мариона. Писма су прочитали и Готје и Деби, подједнако потресени њиховим садржајем.
    На телевизијској станици која је све време пратила какав ће бити исход ове необичне приче, Џо Ен Смит је изјавила да јој је поступак Алвина Готјеа вратио веру у људе. За њу је он био доказ да прошлост уме да нас повеже онако како нико не може да замисли. Након несвакидашњег подвига Готје се зближио с Лембовом сестром и, мада их раздваја више стотина километара, договорили су се да се ускоро поново састану.