За читање и уживање - Павел Витаљевич Пеперштејн

КОФЕР СА СИРОМ

Десило се то недуго после рата. Тешко је, уосталом, тачно одредити годину: 1947, ’48, ’49...
Стајала је на железничкој платформи, сасвим млада. Дашчана платформа с травом и време које као да се зауставило између дана и вечери. И ваљало би рећи о светлу – о оном светлу које остаје на небу од Сунца што је већ зашло за црну шуму. И мора се рећи и о пролећу – о оном тренутку пролећа када почињу да се окопавају баште, када неугледан рад људи ситно и разређено кипи на мајурима и некаква се далека дозивања копача разлежу над оградама, над накошеним кухињама, утонулим у предео, као што горке пијанице тону у свом разврату, и у том беспућу пијаница (као и у кухињама, шупама и стакленицима) помаља се светост трага што га је оставило босо стопало дивовског Бога у песку ненасељеног света.
   Стајала је тамо, сувише млада за такво вече, упијајући пометњу звукова што су као гладак талас надирали с ограда. Одатле је допирала лупа лопата и грабљи, сплетке, уздаси, смех, тихи звекет рада, птичји цвркут, потмуло полузарђало зујање некакве технике удружено с предвечерњим зунзарама, осама: сами копачи нису се видели с платформе и тек су се топли микроскопски звуци лили оданде, обешени у ваздуху као прашина у води.
   Душа јој се, упијајући ту плиму звукова, мучила слатком муком, неким предосећајем или очекивањем, пролећним по својој природи. И та су осећања расла, страшно укорењена у баштама, у сумраку, у сигналним ватрама железничке пруге и све се то чинило мучним и срамно пријатним, као прикривено подрхтавање челичних шина када почну потајно да дршћу у свом полираном сјају, узбуђене издалека надолазећим возом.

Мука толико страсна и неразумљива прожимала је све наоколо, бујала заједно са згушњавањем сумрака, у чијем се средишту белела њена хаљина. Залазак је губио зрак за зраком; помрчина, слатка, страшна помрчина обузимала је место. И тек тада упалио се мутни фењер у железничкој мрежи, када је неми крик „Вече је већ пало!” похрлио увис и спустио се, јер вече никоме није донело олакшања.
   Само су се у потоку звука упалиле овде-онде радио-тачке, музика је узела да се уплиће, пошто је вече рекло људима да је време за чај и вотку. И, ево, већ је негде засвирала засад трезна хармоника, а с друге стране платна готово трезан, мада у суштини сасвим пијан, мушки глас поче отегнуто да пева.

Павел Витаљевич Пеперштејн (1966) руски је писац и сликар, члан концептуалистичке уметничке групе „Медицинска херменеутика”. Написао је збирке песама „Велики пораз” и „Велики одмор”, збирке прича „Дијета старца”, „Пролеће”, „Ратне приче”, „Свастика и Пентагон”, као и роман „Митогена љубав касти” (у коауторству с С. Ануфријевим, предложен за једну од највећих књижевних награда у Русији, „Национални бестселер”). Самостално је излагао у земљи и свету, а 2014. године добио је награду „Кандински” за најбољи уметнички пројекат.

  Већ је све уздрхтало, стресло се, из новорођене таме појавише се зраци, нагрну воз. Девојка у белој хаљини и даље је непомично стајала, а воз је ужурбано отворио и затворио своја врата, а затим опет повукао прљавозлатне прозоре, понегде полупане, на пут...
   Некакви људи су као тамне фигуре изашли и потекли низ дашчане степенице, разишли се по разгранатим стазама. Последњи је из воза изашао високи човек у тамном, дугачком капуту с великим кофером у руци. Лице му није разазнала када се поравнао с њом. Али десило се нешто чудно. Пролазећи, он јој брзо и сигурно стави у руку дршку свог кофера и истог трена ишчезе у тами. Стајала је укочена, туђи кофер вукао је надоле њену танану руку – тај незнанчев кофер, напуњен незнано чиме, незнано зашто дат њој (Можда грешком? Шпијунском страшном грешком? Грешком обичног несрећника? Грешком непознате љубави или умора?), оваплотио је у себи тајну чудног очекивања, концентрисаног у тој вечери.

Опет је остала сасвим сама, ваздух је био непристојно сладак, све је жудело за свим. Затим је отишла вијугавом стазом, ивицом некаквог језерцета и ушла у своју кућу – налик на бараку, која је већ на све собе галамила и пила. У једној од тих соба, кад је остала сама и затворила врата на резу, села је на гвоздени кревет и отворила кофер.
   Прво је видела слој најнежнијег, благо влажног папира за мотање; под њим је био још нежнији слој чисте прохладне газе, а када ју је открила, видела је да је кофер до ивице напуњен свежим, снежнобелим младим сиром.