Капљица демократије

ГЛАС НА ТОЧЕЊЕ

Мислите да су кампање кандидата на изборима за америчког председника биле прљаве и усредсређене на вређање противника? Ако ништа друго, учесници избора и бирачи овог пута су макар били – трезни.

Право сваког становника неке земље да гласањем изабере особу која ће представљати његове погледе на свет повластица је коју нуди демократија. С друге стране, демократија често може да буде и мучна: помислите само на огромне гужве по градовима током митинга политичких партија, буљуке активиста с лецима који вас вребају иза сваког угла или бесконачне ТВ емисије у којима у преносу уживо можете да гледате људе који се свађају (и туку) око власти, пардон, принципа.
    Ипак, не треба бити незахвалан. Претходних векова изборне кампање и гласање нису били мучни само метафорично, већ и дословце. Нарочито у случају Сједињених Америчких Држава. У 19. веку у овој земљи постојала је вешто осмишљена стратегија обезбеђивања сигурних гласова која се називала „затварање гласова”, а подразумевала је да активисти неке странке отму поједине гласаче, поје их алкохолом док се ови потпуно не обезнане, а потом их принуде да гласају више пута на више места прерушавајући их у различиту одећу и стављајући им лажне бркове и браде.
    Иако ово „затварање” звучи веома забавно, „кандидатима” за њега сигурно није било свеједно. Уколико би одбили да учествују у тој културно-уметничкој костимираној представи, били би пребијани, а било је случајева да са завршетком избора неки од њих заврше и своје овоземаљске животе.
    Постоји легенда из 1872. године да је чувени писац Едгар Алан По погинуо управо као жртва „затварања гласова”, пошто је тачно на дан избора нађен на клупи у парку потпуно обезнањен од алкохола у одећи која није била његова – са све сламнатим шеширом на глави.
    Одмах је пребачен у болницу, у којој је умро неколико дана касније.

У Њујорку је најутицајнија група кројача изборне воље грађана била злогласна „Машина Тамани хола”, политичка организација која је постојала од краја 18. века до шездесетих година прошлог и била под заштитом америчке Демократске странке. Њихов „креативни тим” развио је сјајну стратегију гласања која је обезбеђивала најмање 4 гласа: гласач би неколико месеци пре гласања пуштао браду и тако први пут отишао на гласање. Затим би се обријао, а оставио зулуфе и бркове, те се поново упутио на изборно место. Након следеће посете брици изашао би с брковима, а последњи пут би име на гласачком листићу заокруживао потпуно обријан.
     Отприлике у исто време у Филаделфији је радио такозвани „Бензински кружок”, који је за Републиканску странку (и велику новчану добит) без коришћења фризерских услуга навлачио гласове из мртвих уста, од измишљених личности, чак и од кућних љубимаца, пише Ендру Гамбел у књизи „Укради овај глас”.
     За све оне који би успели да се пробију до биралишта муке су тек почињале. Америчка историчарка Џил Лепор у часопису „Њујоркер” из 2008. године пише да су сви гласачи морали на бирачка места да понесу свој гласачки листић. Један од изазова састојао се у томе да је на том листићу ваљало правилно написати име кандидата за којег се гласа, пошто би сви листићи на којима име није било исправно написано били проглашени неважећим. С обзиром на број неписмених људи у Америци тог доба, можемо само да наслутимо ширину простора за манипулисање. Због тога се у неким америчким државама на тајно гласање листићима гледало с подозрењем, те није био редак случај да се од бирача захтевало да усмено гласају и пред изборном комисијом јасно и гласно изговоре име човека за којег гласају.

За оне стидљивије била је обезбеђена „течна подршка” на сам дан избора. Чак је и Џорџ Вашингтон (1732–1799), чувени први председник, добро схватао значај тога да верне бираче непрекидно одржава у пијаном стању. Кад се 1758. године кандидовао за скупштину Вирџиније, гласачима је обезбедио 110 литара рума, 190 литара пунча, 130 литара вина, 180 литара пива и 10 литара пенушавог јабуковог вина – отприлике два литра алкохолних пића по глави гласача.
    Вашингтон није био једини који је користио ову стратегију, тако да је она добила и свој званични назив – „плакнути сејалицу рум коктелом”. Девети председник САД Вилијам Хенри Харисон (1773– 1841) отишао је чак толико далеко да је себе називао „јаким кандидатом јаке јабуковаче”, доносећи товаре бурића с овим пићем на параде како би обилно „залио” грла присутних гласача.
     Чак ни посао дежурних на бирачким местима није био једноставан. Њих су припадници разних „параполитичких” организација и кружока наклоњених одређеној странци често отимали и замењивали својим „надзорницима”, а било је и случајева да су им у пићу завршавали лаксативи како би током пребројавања гласова имали хитна посла на другом месту.
    Зато, док гласање преко интернета не постане стандард у Америци (а зашто не и у Србији?) а једина бојазан буде она од хакерског упада у систем за електронско гласање, стисните се и зажмурите на понеку грубу реч или прљави трик кандидата: ипак су вам шансе да на изборима извучете живу главу (и здраву јетру) данас много веће него што су биле пре стотинак или двеста година.