Нека нова књижевност

ДЕМОКРАТИЈА ПЕСНИЧКЕ СЛОБОДЕ

Писци фанфикције полазе од питања шта се десило с књижевним и филмским ликовима после оне чувене „и живели су срећно до краја живота”

Сећате се кад је доктор Грегори Хаус с најбољим (и јединим) пријатељем Џејмсом Вилсоном отпутовао у Лондон и одсео у Улици Бејкер 221б (дакле, на истој адреси на којој живи у Њу Џерзију), у гостима код Шерлока Холмса? Не? Није ни чудо, пошто се ни у „Фоксовој” серији, а камоли у делима Артура Конана Дојла ништа слично никад није десило. Некоме је очигледно ипак било жао што не може да ужива у сусрету чувеног детектива и њиме надахнутог лекара, у њиховом супарништву, па је сео и – сам га измислио.
   Заједница стваралаца и читалаца фанфикције привлачи велику пажњу новинара, психолога, социолога, књижевника и проучавалаца књижевности и популарне културе. У питању је део једне шире појаве нераскидиво повезане с масовном културом – писаног стваралаштва обожавалаца надахнутих књигом, филмом, телевизијском серијом, стрипом, видео-игрицом. Најчешће су у питању приче писаца-аматера, од кратких цртица до дужих наративних текстова с десетинама поглавља, по обиму и сложености заплета већ сасвим налик роману.
    Објављују се на десетинама сајтова, на базама и архивима фанфикције, а њихови писци и читаоци су, да би се снашли у том мору текстова, разрадили сложену, маштовиту и не нарочито доследну категоризацију.
    Читаоци претражују и бирају приче према ликовима који се у њима појављују (или који се не појављују, уколико их неки баш нервира), односима који владају или се успостављају међу њима, општој атмосфери, тематици, дужини, повезаности с предлошком...

Пошто су писци слободни да потпуно пусте машти на вољу, постоје и установљене ознаке, преузете из света филма, које се додељују причама како читаоци не би случајно набасали на садржај који сматрају неприкладним за себе.
    Фанфикција у правом смислу те речи везана је, у огромној већини случајева, за дела поп културе.
   Највећи број текстова надахњују романи попут „Харија Потера”, „Господара прстенова”, серије и филмови као што су „Ратови звезда”, „Досије Икс”, „Бафи”, „Матрикс”, „Шерлок”, „Игре глади”... Притом, како примећује новинарка Линор Горалик, писац књиге „Шупља жена: свет Барбике изнутра и споља”, није довољно да неко дело буде само веома омиљено. Рецимо, филмови попут „Титаника”, иако су обарали све рекорде гледаности у биоскопима, нису заинтересовали писце фанприча. Да би дело постало фанфикцијски предложак, оно мора да нуди један веома разгранат свет (универзум) с обиљем детаља и главних и споредних ликова. Магија је такође пожељна, што је и разумљиво – почетнику у исању лакше је кад не мора да брине о простору, времену и законима физике. Он полази од питања шта се десило с ликовима после оне чувене „и живели су срећно до краја живота” или разрађује могуће варијанте будућих догађаја, мења крај, споредне ликове ставља у први план и дописује његов живот...
    Поменуто надахнуће зато овде има врло прозаично и недвосмислено значење.

Наравно, песничка слобода омогућава му и да мења шта год пожели, па тако може да уведе нове ликове, промени карактер већ постојећих, премести их у друго време (на пример, из викторијанске Енглеске у савремени Њујорк). Осим тога, ова поткултура изразито је демократска, па се сви охрабрују и подстичу да пишу, нови писци се топло дочекују, а читаоци разговарају с писцима чије приче прате, исказују одушевљење или негодовање, предлажу даљи ток приче.
    У томе можда и лежи кључ привлачности ове појаве – у учешћу. Сваки однос обожавања, „фанства” према фиктивном свету који нас је опчинио садржи жељу за учешћем у њему или – што је иста ствар посматрана из другог угла – за укључивањем тог света у сопствену стварност. Ова жеља као нит повезује тематске забавне паркове, биоскопе, виртуелну стварност, рачунарске и друштвене игре, фантастичну књижевност.
    Зашто је фанфикција занимљива за проучавање? Социолозима и психолозима даје обиље материјала за истраживање једне поткултуре младих, а проучаваоцима књижевности зато што нас изнова наводи да се запитамо чему нам књижевност служи. Ако скицирамо једну веома уопштену поделу, поред привида уметности ради уметности, постоје само два циља: корист и уживање, утилитаризам и ескапизам. Фанфикција је цела у овом другом подручју.

Вероватно зато писање фанприча код великог броја људи изазива подсмех и одбојност. Као други разлози редовно се наводе ниска вредност написаног (што нимало не изненађује – ипак су то аматери), неоригиналност, неукус, повлађивање детињастим жељама и слично. Све су то ваљани разлози, али чини се да противнике фанфикције највише дира чињеница да неко користи машту да повремено побегне из утабане свакодневице.
   Није случајно велики Џон Р. Р:Толкин, чија је трилогија „Господар прстенова” надахнула толике фанприче, међу првима стао у одбрану ескапизма у књижевности у есеју „О бајкама”. Бранећи склоност људи да побегну у далеке измаштане светове, Толкин каже да ваља правити разлику између дезертерства (то јест, бега из стварности, с којом се треба суочити и носити) и бекства из свакодневице испуњене нерешивом тескобом, тугом и досадом.
   „Сва лоша поезија је искрена”, каже генијални Оскар Вајлд, мислећи притом на неспособност лошег песника да своју грађу обради тако да сакрије њен прелазак у песму. Ако његову максиму применимо на фанфикцију, можемо рећи да је велик део ње – искрен. Настанак књижевног текста, азвој заплета, литерарни поступци у њој често су до те мере огољени да то ствара комичан учинак, али у исто време демистификује занат људи од пера, што, парадоксално, омогућава и пуније разумевање високе књижевности. Или, како то каже есејиста Александар Генис у књизи „Часови читања”, да бисмо постали добар читалац, треба да будемо писац или барем да проведемо неко време с њим. Осим тога, фанфикција помера границе књижевности на смео и неочекиван начин, изазива нас да преиспитамо устаљен однос писац–читалац, интеракцију у књижевности, интертекст, питање ауторства и сарадње великог броја писаца на једном тексту...

Као што је 1924. године писао совјетски филолог Јуриј Тињанов, неке појаве из књижевне периферије – која је неугледна, скрајнута, слабо уметнички вредна – премештају се с временом у строги центар књижевности. Дакле, у високу књижевност.
    И заиста, фанфикција улази на велика врата. Од полулегалног (због нејасног питања ауторства) и полуозбиљног писанија по форумима већ је стигла до штампаних издања.