За читање и уживање - Лора Е. Ричардс

КУЋА СА ЗЛАТНИМ ПРОЗОРИМА

Целог дана дечак је напорно радио у пољу, амбару и штали; али сваког дана, када би посао био готов, наступио би час који је само његов.

Пред залазак Сунца дечак је обично одлазио на врх брда у близини куће и гледао на друго, удаљено брдо. На овом далеком брду стајала је кућа са златним и дијамантским прозорима. Жуто злато било је јасно као стакло, а дијаманти блештави као сунце. Али чинило му се као да неко увек затвори капке баш у сумрак и покрије прелепе прозоре. Онда би дечак отишао кући на вечеру, све време чезнући за тим да живи у кући са златним прозорима.

Једног дана дечаков отац га позва и рече му:

„Био си добар и заслужио си одмор. Узми овај дан за себе; али сети се да је Бог дао дан и покушај да научиш нешто добро.”

Дечак се захвалио оцу и пољубио мајку. Онда је ставио парче хлеба у џеп и отишао да нађе кућу са златним прозорима.

Његова боса стопала остављала су отиске у белој прашини и, кад се осврнуо за собом, изгледало је као да га отисци прате и праве му друштво. Његова сенка је такође била крај њега и играла је и трчала како му је воља. Био је веома срећан.

Постепено је огладнео. Зато седе крај потока који протиче дуж пута и поједе хлеб и напи се чисте воде. Расуо је мрве за птице, како га је мајка учила, и онда продужио својим путем.

После неког времена дечак је стигао до високог зеленог брда. Тамо је, на врху, била кућа коју је пошао да тражи. Испрва је мислио да су капци затворени, јер није могао да види златне прозоре.

Ишао је све док се није приближио кући и тада замало не заплака. Није било никаквих капака и прозори су били од чистог стакла. Нека жена изађе на врата и веома љубазно упита дечака шта жели.

„Синоћ сам угледао ваше златне прозоре са врха нашег брда”, рече он, „и сад сам дошао да их видим. Али видим да су од обичног стакла.”

Жена га је зачуђено гледала, одмахујући главом и осмехујући се.

„Ми смо сиромашни људи”, рече она, „и нема злата на нашим прозорима. А и кроз стакло се ионако боље види.”

Рекла је дечаку да седне на праг и донела му чашу млека и колач. Онда је позвала своју девојчицу и, оставивши двоје деце заједно, вратила се свом послу.

Девојчица је носила мрку памучну хаљину, али јој је коса била златна као прозори које је видео, а очи плаве као подневно небо. Повела је дечака да види газдинство и показала му своје црно теле с белом звездом на челу. Испричао јој је о свом телету, које има четири беле ноге и риђе је као кестен.

Лора Елизабет Хау Ричардс (1850–1943) била је америчка списатељица. Написала је више од 90 биографија, збирки поезије и поучних прича за децу. Њена мајка Џулија Ворд Хау била је борац за права жена и црнаца и песникиња која је написала химну Уније у Америчком грађанском рату. Заједно са сестром Лора Ричардс је написала биографију своје мајке, за коју је 1917. године добила Пулицерову награду. Њена вероватно најпознатија песма „Слонотелефонија” појављује се и у култној америчкој емисији за децу „Улица Сезам”.

Пошто су се дуго играли, дечак је запита за златне прозоре.

„Кренуо си погрешним путем”, рече она. „Пођи са мном и показаћу ти кућу коју тражиш.”

Oтишли су на брдо које се издизало иза куће. Док су корачали, девојчица је рекла дечаку да се златни прозори виде само док Сунце залази.

„Знам то одавно”, рече дечак.

Стигли су на врх и застали. Баш када је Сунце кренуло да залази, девојчица се окренула и уперила прстом. Тамо, на далеком брду, стајала је кућа с прозорима од злата и дијаманата. Гледајући је, дечак је схватио да је то његова кућа. Онда је рекао девојчици да не може више да се задржава. Дао јој је бели облутак с црвеном пругом, а она му је дала три дивља кестена.

Дечак се опростио од девојчице, али јој није рекао шта је открио. Онда је отишао низ брдо, док је девојчица стајала у светлу залазећег Сунца и посматрала га.

Пут кући био је дугачак и већ је пао мрак када је стигао до очеве куће. Али светлост лампе сијала је кроз прозоре чинећи их готово подједнако блиставим као када их је гледао са далеког брда.

Када је отворио врата, мајка је пришла да га пољуби, а отац је подигао поглед и осмехнуо се.

„Јеси ли лепо провео дан?”, питао је.

„Јесам, заиста”, одговорио је дечак.

„Јеси ли нешто сазнао?”

„О, да”, рече дечак. „Сазнао сам да кућа у којој живим има прозоре од злата и дијаманата.”