За читање и уживање - Кетрин Менсфилд

ПОД БЕЛИМ ВЕЛОМ

Зар би ико могао бити несрећан по овако лепом јутру? Нико и није, закључи Една, осим ње саме. Сви су прозори раскриљени на околним кућама, одасвуд допиру звуци клавира; ручице се приближавају једне другима и удаљавају, увежбавајући партитуре. Дрвеће се лелуја у осунчаним вртовима, блиставим од пролећног цвећа. Дечачки звуждук, псећи лавеж. Људи пролазе тако лаким, тако жустрим кораком – као да ће се сваког часа дати у трк. У даљини се види сунцобран боје зрелих бресака. Први сунцобран у години.
   А можда ни Една не изгледа толико несрећно колико се осећа. Није лако изгледати трагично у осамнаестој, кад је лепота на врхунцу, а образи и усне и очи светлуцају од здравља. Нарочито кад обучеш плаву хаљину француског кроја и на главу ставиш пролећни шеширић са цветовима. Истини за вољу, под руком јој је књига пакленоцрних кожних корица, дајући јој можда ноту мрака, али само случајно! То је уобичајен библиотечки повез. Ето, Едни је данашњи одлазак у библиотеку послужио као изговор да побегне из куће, размисли, разуме шта јој се дешава и некако одлучи шта јој је чинити.
   А догодило се нешто ужасно. Из ведра неба, док је синоћ у позоришту седела поред Џимија (у ствари, тек што је сажвакала једну чоколадну бомбону с бадемом и вратила му бомбоњеру), заљубила се у глумца! Али за-љу-би-ла...
   Такво осећање никад није ни замислила. Није ни трунчицу пријатно. Једва да ју је узбудило. Осим ако узбуђењем не бисте назвали најстрахотнији налет безнадежне беде, очаја, бола и пропасти. Придружите томе и потпуну сигурност да би, кад би после представе срела тог глумца пред улазом док Џими зове такси, на само један његов трептај, на само један знак, кренула с њим на крај света, не помисливши ниједном више ни на Џимија ни о оца и мајку ни на срећни родитељски дом и безбројне пријатеље...

Комад је почео весело (тада је бомбоњера с бадемом још била пуна). А онда је главни лик ослепео. Ужасне ли сцене! Една се толико заплакала да је морала узајмити и Џимијеву уредно склопљену глатку џепну марамицу. Није њен плач био ништа страшно. Цели редови у гледалишту пливали су у сузама. Чак су и мушкарци дували носеве гласно трубећи и покушавајући да скрену поглед с позорнице, као да плачу због чега другог. Џими јој је утом, милосрдно сувих очију (јер, шта би онда она без његове марамице?), стиснуо руку и шапнуо:
   – Разведри се, драга!
   Да му удовољи, Една је узела последњу бомбону с бадемом и вратила му кутију.
   Уследила је грозоморна сцена с јунаковим монологом док му пред кућом, у сумрак, свира оркестар и народ се радује. Покушао је – и те како болно, и те како жалосно! – да испузи кроз прозор. Напокон је успео. И тако је стао, држећи се за завесу, а један једини зрак светла обасјао му је узвишено, безизразно лице. Оркестар је утихнуо као далек одјек.
   Био је то тренутак у којем је Една схватила да се живот неповратно променио. Извукла је руку из Џимијевог милостивог стиска, завалила се до наслона и заувек затворила бомбоњеру. Ово је, најзад, љубав!
    Една и Џими су званично верени већ годину дана. Мада су знали да ће се венчати још откако су их дадиље први пут одвеле у ботаничку башту и сместиле их на траву с корпицом колача и бокалчићем добро зашећереног чаја. Тако су дуго обећани једно другом да Една још од основне школе носи имитацију вереничког прстена – од округластог кекса.

Али од синоћ је све готово. Чак је Едни чудно што Џими то још није увидео.
    Осмехнула се мудро, тужно, окренувши се ка врту Манастира Светог Срца и запутила се тамо уз Улицу Хил. Много је боље што сада зна. Шта да су се већ венчали?!
   Него, можда Џими неће преболети. Штавише, сигурно неће! Живот му је уништен; то је неизбежно. Али млад је... Време, кажу, лечи. Макар мало. За четрдесет година, можда га помисао на њу неће узрујати. Можда. А она? Шта ће Една?
    Стигла је на крај Улице Хил. Под тек олисталим дрветом, око којег се беласају гомиле цвасти, села је на клупу и поново бацила поглед на Манастир. Голубови крилима расецају ваздух; чује се глас сестре Агнес, која држи час певања. До-ре-ми – одјекују дубоки тонови...

Кетрин Менсфилд (1888–1923) била је истакнута новозеландска књижевница. Кратке приче и поезију о младалачкој осетљивости и првим љубавима почела је да пише 1908. године, када се из родног Велингтона одселила у Лондон, где је сарађивала с Вирџинијом Вулф и Дејвидом Лоренсом. Њена дела су преведена на 25 језика.

    Ако се не уда за Џимија, наравно да ни за кога и неће поћи. Па ни за мушкарца којег воли, оног славног глумца. (Една, знате, има довољно здраве памети да зна да је то немогуће.) Али, зачудо, ни то не жели. Ова љубав је прејака за брак: мора ћутке да се истрпи, мора да изможди и измучи. Таква је то љубав.
    – Али, Една, зар за мене нема наде?! – плакаће Џими, а она ће с огромном тугом рећи оно што мора бити речено:
    – Не, Џими, никад се нећу предомислити.
    Погнувши главу, видела је како јој цветић пада на крило. Одјекује фа-сол-ла-си сестре Агнес.
    Утом је видела целу своју будућност. Запрепашћујућу! Али, напослетку, шта је природније од тога? Отићи ће у манастир... Родитељи ће узалуд чинити све да је одговоре. Зашто не разумеју?! Зашто доливају уље на ватру њене патње? Свет је окрутан, страховито окрутан! Пријатељима ће раздати сав свој накит и тричарије – она смирена и прибрана, они унесрећени – и отићи ће у манастир.
    И Џимију ће послати кутију по непознатом поштару. Пуну белог цвећа. Без потписа, без писамца. Без ичега? Не... Под ружама, замотана у белу марамицу из позоришта, стајаће њихова последња фотографија. И на дну потпис: Ономе који заборавља, од оне која је заборавила.

Жустро је, седећи под дрветом, склопила своју црну књигу као да је молитвеник после мисе. Узеће монашко име Анђела. Сец-сец! Одсећи ће своју дивну косу. Можда, ако јој дозволе, Џимију пошаље један увојак... У плавој одори с белим велом, ићи ће сестра Анђела од самостана до капеле, од капеле до самостана, с нечим надземаљским у тужном погледу и благом осмеху. Светица! Чуће се шапат те речи док пролази хладним ходницима које испуњава мирис воштаних свећа. Све-ти-ца! Верницима ће сви причати о искушеници чији глас надвисује све друге гласове, о њеној младости, лепоти, њеној трагичној, трагичној љубави према једном позоришном глумцу и љубави једног упропашћеног младића према њој...
    При помисли на то, срце јој је поскочило. Драги Џими! Ово је грешка, ужасан сан! Није прекасно! Ах, одсечена коса... Како ју је могла одсећи?! Не, ипак је није одсекла. О, среће ли! Удаће се за Џимија. Сазидаће кућу, у дворишту ће засадити руже!
    Раширила је руке и, погледавши врт, беле цвасти на дрвету, љупке голубове под плавим небом, уске прозоре на Манастиру, схватила је да се сада, први пут у животу, заљубила. Али за-љу-би-ла...