Живот пише драме

МАРАТОН ДУГ 50 ГОДИНА

Шизо Канакури одувек је сањао да трчи на Олимпијским играма. Када је коначно добио прилику да се покаже, све је кренуло по злу. Тек после више деценија прекорачио је циљ који му је првобитно измакао.

Челници Олимпијских игара у Стокхолму 1912. године учинили су све да спрече поновну пропаст која је обележила исто такмичење четири године раније. Маратон у Лондону остао је упамћен по неповољним временским приликама због којих су многи исцрпљени тркачи једва стигли до циља, укључујући и победника, који је неколико пута пао. У Шведској је завладало мишљење да је маратон изузетно опасна спортска дисциплина, па су домаћини морали додатно да се потруде да све протекне без потешкоћа.
   Из Јапана су пут Стокхолма кренула само два такмичара: спринтер Јахико Мишима и маратонац Шизо Канакури, двадесетогодишњи студент из Токија. Спортисте је осамнаестодневно путовање ваљано измучило. Канакури је сваки предах на станицама Транссибирске железнице, којом су путовали десет дана, користио за трчање, како би остао увежбан и спреман. Надали су се да их у Шведској чекају мање препреке. За Канакурија, међутим, мукама није био крај...

Требало му је пет дана да се опорави од напорног пута. Храна, која се у великој мери разликовала од оне на коју је навикао, додатно му је оптерећивала стомак. На дан маратона, 14. јула, одмах је схватио да га чека паклена трка. Висока температура, која је достигла 32 степена Целзијуса, омамила га је пре него што је прекорачио стартну линију. Уз то, патике које је носио нису биле одговарајуће за тако дугу трку.
    Ипак, одлучио је да дâ све од себе како не би обрукао домовину. Од њега се много очекивало – био је први Јапанац који се квалификовао за Олимпијске игре. Такође, годину дана раније незванично је постао светски рекордер у трци дугој 25 километара. Због свега тога, трчао је непоколебљиво и прешао безмало 30 километара пре него што су га ноге коначно издале. Сунчаница је учинила своје.
    Према неким извештајима, Канакури је у бунилу скренуо са стазе и залутао на имање породице Петри. Други наводе да га је неко од укућана нашао онесвешћеног и однео до куће. Канакури се и сам изненадио када се пробудио на каучу под њиховим кровом, док се није присетио шта му се десило током трке. Спасиоци су му давали воду и воћне сокове док није повратио снагу.

Много више од физичког стања, јапанског маратонца бринула je срамота коју је учинио себи и свима који су се у њега уздали. Учешће на највећем спортском такмичењу одувек је било његов сан, а баш када је требало да покаже способности у пуном сјају, доживео је највећи пораз у животу.
    Тада није знао шта се све десило на маратонској стази. Далеко од тога да је он једини који је посустао. Од укупно 68 учесника у маратону, само половина је успела да стигне до циља. Представник Португалије завршио је у болници, где је сутрадан преминуо. Званично, то је био први пут да неко изгуби живот на Олимпијским играма.
    Несвестан поражавајућих чињеница, Канакури је наставио да јадикује над својом судбином, али није желео да се преда. Надао се да ће добити бар још једну прилику да исправи грешку и избори се за спортски углед Јапана. А дотад – преостало му је да побегне, да би избегао исмевање и додатно понижење. Није обавестио ни јапанске ни шведске званичнике шта му се десило. Шведске власти нису имале појма где се налази, па је убрзо означен као нестала особа.

С временом су почеле да се распредају легенде о маратонцу који је ишчезао. Веровало се да и даље трчи по Шведској, у потрази за циљем до ког није стигао кобног дана. У ствари, Канакури се вратио у домовину, решен да поврати углед врхунског спортисте и да поново поносно представља свој народ.
    Осим што се посветио тренинзима, трудио се и да што више младих Јапанаца заинтересује за спорт. Радио је са слепим ученицима. Остао је запамћен и као покретач штафетне трке „Хаконе екиден”, у којој учествују студенти и у којој се за два дана претрчи око 265 километара. Све то време је избегавао да прича о немилом догађају из 1912. године, иако је остао у пријатељским односима с породицом Петри, која му је притекла у помоћ. Давао је штуре одговоре, само ако би га неко питао.
    Остаје непознаница зашто шведске власти деценијама нису решиле необичан случај несталог маратонца. Канакури се није крио од јавности. Напротив, учествовао је на олимпијским тркама још два пута после Стокхолма. Додуше, маратон из 1924. године такође није завршио. Па и поред тога што никад није освојио медаљу, ушао је у легенду.

Тек 1967. године Швеђани су ушли у траг Јапанцу и позвали га у посету. Најпре се састао с породицом Петри, а затим је остварио оно што га је опседало више од пола века – завршио је трку коју је започео 1912. године. Требало му је тачно 54 године, осам месеци, шест дана, пет сати, 32 минута и 20,3 секунде. Канакури је, кад је завршио трку, у шали рекао да се за то време оженио, добио шесторо деце и десет унучића. Тада је поставио рекорд за најспорији маратон у историји који је забележен и у Гинисовој књизи рекорда.