За читање и уживање - Василиј Иванович Белов

ДИЈАЛОГ

Око једанаест сати, недељом је у градском парку сасвим тихо. Никога нема, само је један љубавни пар засео на клупу иза жбуна акације и још нека баба у свиленом туфнастом џемперу седи крај плесног трга. Друга старица суровог изгледа, проседа и подебела, откључава своје атракције: љуљашке и рингишпил. Али, ма колико их њихала и њихала рукохватом, муштерија нема, а старице се зажелеше разговора. Помало су се приближавале једна другој, селе напоредо, а кад већ седе, чему седети упразно...

Разменивши две-три речи, жене живнуше све више и више; са реуматизма и несанице разговор прелази на свеже патлиџане, од патлиџана на јетрве, затим на зетове и унуке.

– А јеси ли овдашња? – пита газдарица парковских атракција.

– Не, мила моја, нисам овдашња, у селу сам живела – вели бакица у туфнастом џемперу.

– А ја овде живим читавог живота. Пензија, и колико радећи додам. Тако живим. У децу се не уздам.

– Надати се у децу, ћорава је то ствар.

– Не воле старице, не помишљају да ће и сами такви постати.

– Како неће, дашта ће. Ево, ја имам два сина и кћи, почели ме звати. „Дођи”, веле, „пређи да живиш код нас”, и све тако.

– Сами те позвали?

– Сами. А још сам могла и краве да држим. Не, зову они и зову. Решим ја да дођем, кућицу у селу сам продала за осам хиљада, старих. А сусед ми вели: „Ти своје парице никако не дај: јер, знај, ако дуго тамо поживиш, копејчица ће ти ваљати”. И дођем ја код Мишке...

– Код сина?
Василиј Иванович Белов (1932–2012) био је награђивани руски књижевник. Школовао се на Књижевном институту Максима Горког. Објавио је више од 60 књига, продатих у седам милиона примерака. У најчитаније спадају: збирка песама „Моје шумско село”, збирка прича „Топло лето”, новела „Уобичајен посао ”, романи „Кануни” и „Година велике прекретнице”, као и етнографски записи „Лад” и „Свакодневни живот руског севера”.

– Код сина, мила. Сретнемо се ми. „Ој, мамице, стигла си! Јеси ли продала кућицу?” Велим ја да јесам. Продадох кућицу-слободицу, али сам парице успут изгубила. „Кад је тако”, веле, „мамице, код нас се нема где живети, и сама видиш. Боље ти иди код Вањке.” Преноћим једну ноћ, одем код Вањке. Они се такође обрадовали. Мама допутовала, јој, допутовала мама! „Ево”, велим, „како стоје ствари, дечице, да сам дошла, дошла сам, али сам паре од куће, успут, јадна, изгубила.” Преноћим опет једну ноћ, а они веле: „Мама, ти код нас нећеш имати где да спаваш.” Велим ја да могу и на поду. Веле они: „Да, а како онда да пролазимо од тебе? Отиди-де код Машењке, она има велику собу.” То, да одем код моје кћери. Преселим се код Машењке, а она исто: „Јој, мамице драга, стигла си. Иди, Вова, на улицу и позови тату да ручамо. Кажи, стигла бака.” А зет на улици ударио у домине. Дође он, а ја му велим: „Најдражи, кућу сам продала, а новце погубила. Нема друге, покрали ме у возу. Ето моје несреће.” А зет вели: „Ма пусти, каква је то несрећа, то се сваком може десити. Не тугуј, снаћи ћемо се. Него, дај, раскомоти се као код своје куће, чај да пијемо.” А ја велим: „Па, баћушка, хвала на доброј речи, старицу ниси увредио.” Извадим из џепа осам хиљада и дам му. И ево, живим са зетом, а не са синовима.

– А унуке имаш ли?

– Четворо.

– А ја своју собу имам. Истина, преуређено заједничко поткровље, али ме не терају. Живим сама, никуда нећу побећи.

– Сама?

– Сама. Гостила сам се, такође, код сина, затим код зета два месеца. Зет је почео загонетке да поставља: „Чуј, шта мислиш, зашто петао пева?” Ја велим: „Пева зато што пева, а што не би певао. Певац и нема шта друго да ради.” Вели он: „Не, зашто он пева? Зато јер је самац, јер је неожењен.”

– Ој-хој, гле ти њега.

– Много ми је свакојаких загонетки задавао, а видим ја да је све то у вези са мном. Отпутовала сам синовима, а код синова снајице сасвим ми не раде. Плашиш се и да кинеш, а у собу њихову боље не залази. Све се мислим на вратима да напишем: „Опрез, пас уједа”. Не, Бог с вама, поживећу и сама.

        – Не воле старице, па то ти је.

        – Не воле, нема шта.

За то време, момак и девојка одлучише да се пољуљају на љуљашци, а баба кашљући оде на своје радно место. Парк се лагано пунио шетачима.