За читање и уживање – Владимир Каминер

ЧУДО РОЂЕЊА

Књижевник Данил Хармс имао је много муке да дође на свет. До његовог рођења, које је планирано за 1903. годину, није дошло. Будући књижевников отац Иван Павлович Јувачов био је педантан и истовремено стидљив човек. У првој години брака из стидљивости је пропустио да са својом супругом Надеждом Ивановном Кољубакином поприча на тему подмлатка у породици. Касније је развио фикс-идеју да би његово дете обавезно морало да се роди у новогодишњој ноћи, како би му живот одмах почео слављем и ватрометом.
   Иван Павлович је све тачно израчунао, па је 1. априла 1903. године изнео одговарајућу понуду својој супрузи. Ова је, наравно, мислила да се ради о првоаприлској шали, јер је њен муж и далеко изван граница породице био познат управо по таквим и сличним глупостима. Жена је, у сваком случају, одбила. Али будући отац остао је упоран.
   Годину дана касније, 1904, Иван Павлович је 1. априла поново пришао жени, поново са жељом да заједнички зачну дете. Овога пута обавио је одговарајуће припреме и инсистирао је на томе да су му намере озбиљне. Госпођа Кољубакина је пристала, пришла је Ивану Павловичу, загрлила га и пољубила. Али он просто није могао да одоли да у том романтичном тренутку не повиче: „Априли-ли-ли!” и да не побегне подругљиво се кикоћући. Госпођа Кољубакина бризнула је у плач, а мужа је из пуког огорчења тако јако одаламила по глави да је још пола године муцао. Дошло је до великог скандала, у коме су учествовале све комшије и случајни пролазници.
   Разјашњавање њихових међуљудских односа мало је потрајало, тако да се књижевник Данил Хармс није родио ни 1904. Тек годину дана касније, 1905, док је Русија била у безизгледном рату с Јапаном, а прва руска револуција извела на барикаде све незадовољне, потлачене и уопште, све људе са социјалном свешћу, у породици су се духови смирили.


Првог априла ове надасве озбиљне и трагичне године 1905, Иван Павлович, будући отац књижевника Данила Хармса, одлучним је кораком пришао својој супрузи, књижевниковој будућој мајци. Разговарали су о судбини Русије, која беше неизвесна, о сопственој судбини, такође неизвесној, попили су по винце, и коначно зачели дете које је према очевом прецизном прорачуну требало да се роди тачно 31. децембра 1905, непосредно пред поноћ.
   Али и овог пута све је кренуло наопако. Дете је било сувише нестрпљиво. Уместо да мирно остане у мајчином стомаку и чека термин који је отац утврдио, будућем књижевнику Данилу Хармсу изгледа да се журило. Дошао је на свет раније него што се очекивало, такорећи као превремено рођен, и то 30. децембра у пола осам.
   Отац му је био огорчен и изричито је молио бабицу да дете, молићу лепо, гурне назад и да причека још један дан. Мајка је, међутим, била против. Порођај јој у целини беше већ дојадио и није била спремна да проведе макар и један дан више у смешној пози у болници. Отац је инсистирао. Бабица је пила чај и давала за право час једној, час другој страни.
   И тако су будућег књижевника Данила Хармса натезали тамо-амо, све док им немуштим језиком није дао на знање да га оставе на миру. Мајка више није имала снаге. Отац је погледао на сат, било је пет до дванаест. Бабица је погледала дете и рекла да још никада није видела тако лепог дечака. Притом је себи сипала још једну шољу чаја.

Сам Данил Хармс у својим каснијим делима више пута описује чудо свога рођења, али сваког пута на збуњујуће другачији начин. Једном пише да се родио у трсци на обали неке велике реке и да га је одгајила бела брадата штука. Други пут се присећа да је на свет дошао као кавијар. Глупо је, али његов ујак, страствени гурман, напросто није могао тек тако да прође поред дечјих колица пуних кавијара и више пута је покушао да у одсуству родитеља намаже дете на хлеб, а притом је у руци држао чак и чашицу вотке да после тога попије.
   Сва срећа да је мама, госпођа Кољубакина, на време дошла кући и ујака заувек отерала. Књижевник Данил Хармс је, међутим, свој неприродни облик кавијара задржао још релативно дуго. Због тога девојчице у школи нису могле да га љубе, а наставници нису могли да га за казну шаљу у ћошак. Одмах би се, наиме, сав залепио и тешко га је било поново уклонити. Књижевник Данил Хармс био је чудновато дете.

Чудноват му је био и отац. Иван Павлович је у својим младим данима био револуционар, члан организације Народна воља, а након атентата на цара Александра II ухапшен је и осуђен на смрт. Казна му је у последњем тренутку измењена у петнаест година затвора.
   Прве четири године Хармсов отац је провео у чувеном санктпетербуршком затвору, утврђењу Шлиселбург. Тамо му се поглед на свет радикално изменио. Од револуционара је постао хришћанин, и то чак побожан. Одступио је од уверења своје младости, и то тако убедљиво да му је управа затвора предложила да као монах оде у неки манастир. Иван Павлович се, међутим, није осећао позваним за то. Зато су га послали на принудни рад на острво Сахалин. Притом морамо да знамо да на Сахалину 1887. још није било правог затвора, острво је за прогон затвореника изабрано тек 1875. Тамо још није било тешких послова за затворенике.

Рођен у Москви 1967. године, емигрирао у Берлин почетком деведесетих,
Владимир Каминер је одрастао уз књиге Толстоја и Достојевског, у школи се бавио Мајаковским и Чеховом, потајно је читао Набокова, јавно рецитовао Булгакова, а све до данас поштовалац је Данила Хармса. Прослављени је аутор бестселера Руски диско. У књизи Толстојева брада и Чеховљеве ципеле на непоновљиво забаван и духовит начин прича о животу и делу седам великих аутора из своје домовине. За њега Достојевски, Толстој и остали великани руске књижевности нису апстрактни предмети проучавања, већ људи од крви и меса. Они су живели и волели, имали су необичне слабости, чудне склоности и уврнуте животе, који много говоре о свету у којем живимо. Књига је изузетно жив и надасве забаван омаж седморици писаца, који читаоца надахњују да се упусти у властита истраживачка путовања кроз књижевност.

Зато је Иван Павлович два месеца радио као столар, а затим је постао метеоролог. Заљубио се у једину метеоролошкињу, једну грофицу која је у потрази за смислом живота напустила престоницу и добровољно се нашла на Сахалину, да би затвореницима олакшала судбину и водила тамошњу метеоролошку станицу. Иван Павлович јој је постао најдрагоценији сарадник. Касније је наводно незванично преузео целокупно вођење метеоролошке станице.
   У тој улози сусрео је и књижевника Антона Чехова, када је овај од 1893. до 1894. године био у посети Сахалину. Чехова тада нису пустили да види праве политичке затворенике који се нису покајали, али с метеорологом Иваном Павловичем смео је да разговара. Чехов је овим човеком био одушевљен и посветио му је шест благонаклоних редова у десетом поглављу своје књиге Острво Сахалин.

Године 1895. он је, као први политички затвореник у руској историји, добио дозволу да Сахалин напусти пре времена. Преселио се у Владивосток.
   Нешто касније Иван Павлович је одлучио да живи ближе престоници, што му је заправо било забрањено. Санкт Петербургу се примицао споро како би ставио на пробу доброту монарха. Најпре је из Владивостока прешао преко Пацифика за Јокохаму, па у Токио, Хонолулу, Сан Франциско, Чикаго, Буфало и Њујорк, па онда преко Атлантика у Ливерпул, Лондон, Квинсборо, Влизинген, Берлин, Виљнус, Тосно, и коначно је завршио у Љубану. Градић Љубан у близини Новгорода било је место најближе Петербургу у коме је Иван Павлович смео да се настани.
   Али није му било пријатно да буде толико везан за једно место. Нашао је посао на железници и возио се возовима тамо-амо, ишао је на ходочашће у Палестину и радио као путујући ревизор за Удружење руских штедионица. Уопште, био је велики путник и скоро никада није био код куће. Утолико више га је волела његова породица – супруга, син књижевник Данил Хармс и ћерка Јелисавета.
   Поред осталих активности Иван Павлович се удубљивао и у верска питања. Састајао се с Лавом Толстојем, преводио је јеванђеља на руски и у својим је записима с путовања извештавао о обичним сусретима са свецима и спасенима. Једном приликом описао је како је неки старац своје ученике натерао да купус посаде с главицом надоле.
   „Неће расти”, само што нису плакали ученици.
  „Бог и ја нећемо ваш купус”, узвратио је старац. „Ми хоћемо вашу послушност. Не брините због купуса, уз праву молитву све расте.”
   И заиста, купус је порастао. Само што је имао некако чудан укус, извештава Иван Павлович.

И његов син, књижевник Данил Хармс, порастао је и у једном тренутку је постао највиши дечак у свом разреду. Ишао је у Ст. Петри-шуле – школу чије је име указивало на својеврсну мешавину немачког и латинског, коју су основали Немци и која је била позната као европска и напредна. Још тада, будући књижевник је носио чудни цилиндар, имао је лулу у џепу и зуб на ланчићу за сат. Повремено је себи на образу цртао малог зеленог јазавичара. Веома је волео мале, краткодлаке псе и буцмасте жене. А умео је и да степује.
   Другови и другарице у школи лепили су се за њега као да је стварно од кавијара, а школска управа је претила да ће га избацити – из свих предмета осим немачког имао је лоше оцене. Његов отац је ћутао и само одмахивао главом.
   Строго узевши, Данил Хармс у том тренутку још није био ни књижевник ни песник, наиме, још не беше открио чудо поезије. То се догодило тек кад је за време распуста на селу чуо како две сеоске девојке певају док плету. Није дуго размишљао, ускочио је код њих у собу и пуним, дубоким гласом процедио тајанствене речи: „Калуга! Калуга! Коломисто куга!“
   Девојке су се препале, оставиле су своје плетиво, заинтересовано га погледале и хтеле поближе да га упознају. Тек ту је Данил Хармс постао песник.

С немачког превела
Душица Милојковић
(Из књиге Владимира Каминера
„Толстојева брада и Чеховљеве ципеле”
у издању Лагуне, 2021)

Број: 3647 2021.
Аутор: Драган Максимовић