100 година од епидемије пегавог тифуса код нас

БУРЕ СПАСЛО СРБИЈУ

За непуних шест месеци, од децембра 1914. до маја 1915. године, умрло је 150.000 особа. Жариште болести било је у Ваљеву, где је умрло више људи него што је град на Колубари имао становника.

Навршило се сто година од једне од најгорих пошасти у нашој историји. У епидемији пегавог тифуса за непуних шест месеци у Србији је умрло више од 150.000 људи, знатно више него у свим претходним биткама и офанзивама Аустроугарске војске. Жариште болести било је Ваљево, у којем је од краја децембра 1914. до почетка маја 1915. године умрло готово десет хиљада људи, две више него што је та варошица на западу Србије имала уочи почетка рата. Међу жртвама је било 3.500 српских војника, 4.000 цивила и 2.000 аустроугарских заробљеника, а у јеку епидемије дневно је умирало и по стотинак оболелих.
  Након уласка аустроугарских трупа у Србију, нарочито након Церске и Колубарске битке, у Ваљево су се сјатиле десетине хиљада избеглица из Мачве, Подриња и Поцерине. Градске улице биле су претесне за толики број људи. Већина је зиму проводила у разрушеним кућама, под надстрешницама или у шупама, неретко и под ведрим небом. У таквим околностима, потпомогнута благом зимом без снега и без икаквих услова за личну хигијену, епидемија се муњевито ширила. Понајгоре, о природи пегавог тифуса тада се веома мало знало у светској стручној јавности, а међу српским лекарима још мање. Није било вакцина, лекова, а понајмање искуства у превенцији и заустављању болести.
   – Након Колубарске битке и повратка српске војске у Ваљево затечена је стравична слика – каже доктор Владимир Кривошејев, директор Народног музеја у Ваљеву. – Аустроугари су разрушили и опљачкали све што су могли, а заузврат су оставили несахрањене лешеве, гомиле цркотина по градским улицама и готово четири хиљаде својих болесника.

Болница на отвореном

   А управо тај податак указује на то да је епидемија, можда, и намерно изазвана. Наиме, од 16.000 рањених и болесних аустроугарских војника који су се затекли у Ваљеву уочи уласка српских трупа, по наредби царских власти, евакуисано је 12.000 рањеника, инвалида и тек оперисаних пацијената. Међутим, остављена је већина болесних, заражених трбушним тифусом, шарлахом, дизентеријом, повратном грозницом или неком другом болешћу. Већ тада су уочени и први случајеви пегавца, који је најпре почео да се шири међу аустроугарским војницима.
   Многи савремени историчари верују да је непријатељ након неуспеха на фронту намерно оставио својеврсног Тројанског коња, односно да је против Србије почео и неку врсту бактериолошког рата, забрањеног по тадашњим, али и данашњим ратним конвенцијама. О томе су сведочили и бројни очевици, страни лекари, хроничари и новинари, који су крајем прве ратне зиме дошли у Србију с намером да помогну. Између осталих и доктор Арчибалд Рајс, швајцарски криминолог и форензичар, доктор Лудвик Хиршвелд, пољски бактериолог, док је шеф британске војне мисије у Србији, доктор Вилијам Хантер, установио да пегавог тифуса у Србији, пре доласка Аустроугара, готово и није било.

                                                                        Надежда Петровић, ''Ваљевска болница'' 1915, Музеј савремене уметности Београд

   Ваљево је тих дана личило на огромну болницу, јер је свака зграда, хотел, школа, магацин, кафана или касарна у центру града претворена у болничко одељење, а свака улица у болнички ходник. Број оболелих се већ средином децембра 1914. године попео на седам хиљада, да би у јеку епидемије, током јануара и фебруара 1915. године, болест достигла врхунац. О хиљадама заражених бринуло је свега двадесет шесторо лекара, од којих је епидемију преживело свега петоро. Болнице су биле крцате, а пацијенти су смештани где год се могло, по ходницима, таванима, подрумима... Многи од њих остали су у дворишту, испред болница, под шаторима или на отвореном.

                                                                                                                            Надежда Петровић испред Ваљевске болнице

   Истовремено, гробари су радили даноноћно. Већ у фебруару на гробљу изнад града, на брду Видрак, није било ни стопе слободне земље где би могао да се ископа нов гроб. Због великог броја сахрана власти су забраниле употребу црквених звона, јер би практично звонила без престанка, али су градске улице и даље биле закрчене погребним поворкама и мртвачким сандуцима. Док је посмртне опреме уопште било. У завршној фази болести на тек основаном гробљу у Кузмановачи мртви су сахрањивани у заједничке гробнице, само са оним што су имали на себи, а затим поливани кречним млеком.

Помоћ из света

   Епидемију су потпомогле и исхитрене, често и погубне одлуке самих власти. Не познајући праву природу болести, а с циљем да се варошица растерети толиког броја придошлих, лакше оболели су пуштани кућама, а аустроугарски заробљеници разврставани широм земље. То је и допринело да се болест муњевито прошири по целој Србији. Најкритичније је било у Ваљеву, али ништа боље није било ни у другим градским центрима, посебно у Нишу или Крагујевцу. Болнице су свуда биле премале да приме велики број оболелих, лекара је било премало, а општи санитарни услови били су очајни. У крајњој оскудици лекова, стручног особља и искуства смрт је косила без предаха.
   Брзо је било јасно да Србија не може сама да се избори с последицама епидемије. Већ почетком 1915. године влада је упутила драматичан позив светској јавности и затражила помоћ. Истовремено, у Паризу, Лондону, Њујорку и другим светским градовима, организоване су добротворне акције, приређиване изложбе, прикупљана новчана и медицинска помоћ, а о свему је ревносно писала и европска штампа. Позив за помоћ наишао је на велики одјек. Убрзо су у Србију стигле бројне медицинске екипе, али и појединци, лекари и добровољни болничари. Међу првима је дошао холандски хирург Аријус ван Тинховен са својом лекарском екипом, дански тим на челу с доктором Вилијамом Теодором Мелгардом, пољски супружници Хана и Лудвик Хиршвелд, француски пуковник инфектолог доктор Колет, добровољне болничарке из Шкотске, Русије, САД, Француске... Многи од њих заувек су остали у Ваљеву и сахрањени су заједно са својим пацијентима.

Смртоносна бела ваш

   Пегави тифус је заразна болест коју прате дуготрајна температура, главобоља, осип и поремећај свести. Узрочник обољења је бактерија рикеција, коју преноси бела ваш настањујући се махом у шавовима одеће. Епидемија углавном настаје у претрпаним насеобинама, у ратним условима, избегличким камповима и свуда где је хигијена лоша.

Американац и Надежда

   У Ваљеву је тих дана боравило много лекара, хуманитарних радника и добровољних болничарки. Многи од њих остали су светао пример човекољубља и личне жртве. Остао је запамћен доктор Семјуел Кук, Американац који је одбио да прими вакцину говорећи да је она потребнија српским војницима. Његово тело и данас почива на брду Видрак изнад Ваљева. Осим њега, памте се и бројни други лекари и болничарке који су несебично поделили трагичну судбину српског народа. Једна од њих је свакако и академска сликарка Надежда Петровић, која је своју кичицу заменила болничким мантилом и завојима.
   Добровољна болничарка из два балканска и светског рата оглушила се на позив Врховне команде и убеђивање породице да оде из Ваљева и земљи помогне на неки други, лакши начин. Њена последња слика, која приказује шаторе пољске болнице у Ваљеву, настала између два дежурства међу онемоћалим ратницима, остала је као тужан сведок једног богатог и нагло прекинутог уметничког узлета, „принетог на олтар отаџбине”, како је вест о Надеждиној смрти објавила Резервна болница у Ваљеву почетком априла 1915. године.

Смрт на Колубари

   Скоро четири деценије после Добрице Ћосића и његовог романа „Време смрти” овом темом се позабавио још један писац. Из штампе ускоро излази роман радног наслова „Смрт на Колубари” аутора Владе Арсића, новинара, писца и публицисте.
   – Да се ова епидемија догодила у Сједињеним Америчким Државама или у западној Европи, данас бисмо о томе имали на десетине холивудских блок-бастера, на стотине књига и новинских текстова – каже Арсић. – Нажалост, догодила се у Србији, у којој је, у очима светске јавности, све мало, па чак и једна оваква несрећа. Сем тога, догодила се у јеку Великог рата, још већег зла, па није чудно што се данас о њој веома мало зна.
   Драма прати судбину доктора Андрије Срећковића, једног од ретких преживелих лекара Ваљевске болнице, чија је породица пострадала у оба светска рата. Иако је сам јунак плод маште, роман нас кроз његова сећања враћа у најтеже раздобље његовог живота, раздобље које је црним словима уписано и у историју српског народа.

   Иако је свако пружио допринос на сузбијању болести, победу над епидемијом несумњиво је извојевала британска војна мисија с пуковником доктором Вилијамом Хантером на челу. Група од тридесетак лекара стигла је у Ниш 4. марта и одмах српској влади предочила да се неће бавити лечењем оболелих, већ првенствено превентивним радом. Циљ је био заустављање епидемије, а да би се то остварило, требало је мобилисати цео народ, сваког мушкарца или жену, од државног врха до домаћина у најзабитијем селу. Истог тренутка прекинут је сваки саобраћај у земљи, забрањена су одсуства и дате главне препоруке на који начин се треба борити против опаке заразе.

И лекари на удару

   Утврђено је да је главни преносилац болести бела ваш и да акцију првенствено треба усмерити ка њеном уништавању. Српској влади предочена је потреба да се измени дотадашњи начин борбе против тифуса, односно да се уместо лечења даље ширење болести спречи превентивним мерама, које морају да буду једноставне и згодне, односно брзо и лако применљиве. Мере су одмах усвојене и већ средином марта читава Србија била је облепљена плакатима са основним подацима о природи болести, упутствима и наредбом шта сваки појединац мора да уради. Чистоћа тела била је основни предуслов, али још важније било је да се бела ваш уништи у одећи, постељини, јорганима, у сваком делу куће.
   У општем рату против вашака најделотворније се показала забрана посета цивила болесној родбини, мешање здравих и болесних, а понајвише изум доктора Хантера и његових лекара. Било је то такозвано српско буре, необично средство за дезинфекцију које се показало као изузетно једноставно, јефтино, успешно и, најважније, могло је да се направи у сваком селу. Радило је на принципу Коховог лонца, где се вода загревала на 100 степени, а затим је кроз веш и одећу, сложену у бурету, испуштана врела пара која је уништавала ваш и њихова јајашца.

Проверено

   Најзначајнији алат у борби против пегавца било је „српско буре”. По наређењу шефа мисије пуковника Вилијама Хантера, направио га је санитетски мајор Елиот Френк Страмерс, члан енглеске мисије. Импровизовано је на лицу места, од расположивог материјала. Парни апарат чинила су два дела – и то казан у коме се стварала пара и буре за одећу и друге предмете. На огњишту испод казана заложила би се ватра, вода у казану би кључала, а пара ишла нагоре, кроз рупе у бурету изнад казана. У бурету је била окачена одећа из које је ваљало истребити вашке. Буре би се одозго добро затворило, притиснуло неким каменом, а цео поступак трајао је око 40 минута.
   Неки облици ове направе користили су се још за време бурских ратова, крајем 19. века, као и у руско-јапанском рату, 1904/5. Ипак, изум је масовно употребљен тек у Ваљеву. Касније, под именом „партизанско буре”, коришћен је током Другог светског рата.

   Председник владе Никола Пашић толико је био задивљен овим изумом да је одмах наредио да се направи сто комада и као модел пошаље у свако градско насеље. У војсци је уведено по једно буре на сваких 250 војника уз импровизовано покретно купатило, а резултати су били преко очекивања. Број оболелих, који је до тада износио од 1.000 до 2.500 дневно, већ после две недеље коришћења „српског бурета” знатно је смањен. Доследном применом ових мера епидемија, која је током марта достигла врхунац, већ почетком маја почела је да јењава.
   По речима доктора Хантера, шефа британске војне мисије, епидемија пегавог тифуса у Србији била је најнаглија епидемија у настанку, најбржа у ширењу, највећа у јачини, а најбрже заустављена од свих епидемија у историји.
   Нажалост, иако брзо заустављена, епидемија је оставила страховите последице. Број жртава званично никад није утврђен, али процене говоре да је оболело више од милион људи, од чега је умрло око 150.000. Међутим, многи извори помињу да је тај број можда био и знатно већи. У сваком случају, сам податак да је од 450 лекара, колико их је било у Србији уочи почетка рата, болести подлегао сваки трећи довољно говори о једном од највећих помора у историји наше земље.

(Осим фотографије с Надеждом Петровић,
све остале је снимио холандски хирург Аријус ван Тихновен)